Mlada Bosna

06.10.13

Profesor dr Radoslav Gaćinović, naučni savetnik u Institutu za političke studije u Beogradu, jedan od naših vodećih eksperata za pitanja bezbednosti i terorizma, autor niza knjiga i studija iz ove oblasti, pasionirano istražuje istoriju nacionalno-revolucionarne organizacije Mlada Bosna i uzroke koji su doveli do izbijanja Prvog svetskog rata.
Sintezu tog višegodišnjeg rada predstavlja knjiga „Mlada Bosna”, koju će objaviti Medija centar „Odbrana”, dajući doprinos obeležavanju stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Rasplamsala debata i kod nas i na strani o njegovim uzrocima i neposrednom povodu za rat – atentatu Gavrila Principa na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, učinila je da odgovore na neka pitanja potražimo u razgovoru s profesorom dr Gaćinovićem.
Čime su motivisane aktuelne rasprave, naučnim ili političkim razlozima?
Nauka je odavno utvrdila sve relevantne činjenice o uzrocima i odgovornosti za početak Prvog svetskog rata. Upravo na osnovu tih činjenica Srbija i srpski narod postali su simbol junaštva, patriotizma i slobode. Nažalost, skoro sto godina kasnije, Nemačka, koja je isključivi krivac za taj rat – što je utvrđeno Mirovnim ugovorom u Versaju 28. juna 1919 – pokušava da podvrgne reviziji te istorijske činjenice i da, po mom mišljenju, odgovornost za Veliki rat prebaci na Srbiju i mladobosance. Takav pravno-politički i ljudski skandal podržavaju i malobrojni umišljeni pojedinci u Srbiji, skloni spoljnim uticajima a u suštini nesposobni za rešavanje naših životnih problema. Za njih su važnije senzacije od nacionalnih interesa i istorijskih činjenica.
Kako je nastala Mlada Bosna, kakva je to organizacija bila?
Izraz „Mlada Bosna” prvi je upotrebio Petar Kočić u listu „Otadžbina” 1907, a zatim Vladimir Gaćinović u „Almanahu Prosvete” 1910, u članku „Mlada Bosna”. Najnapredniji omladinci toga vremena postali su članovi Mlade Bosne pošto su ih težak život i nasilje naterali da se bore protiv Austrougarske monarhije kao okupatora. Njenu vlast nije birao narod Bosne i Hercegovine, ona nije bila ni legalna ni legitimna, nametnuta je silom. Nakon okupacije i aneksije BiH od strane Austrougarske, još drastičnije su narušavana ljudska prava i slobode građana nego u vreme Otomanske imperije. Teror su trpeli svi: Srbi, Hrvati i muslimani, pa je Mlada Bosna okupila ponosne predstavnike svih naroda u BiH. Oni su odbili da budu pokoreni, a i međunarodno pravo je bilo na njihovoj strani.
Kako je svet u ono vreme gledao na Sarajevski atentat?
Mnogi su u njemu videli akt revolucionarnog otpora prema okupatoru, podsećali su na Stari zavet i na evropsku tradiciju tiranoubistva. Zato je uvek, pa i danas, osnovno istorijsko pravilo da se događaji tumače i ocenjuju u vremenu i prema okolnostima samog događaja, uz uvažavanje mišljenja ljudi koji su živeli u vreme tih istorijskih događaja. Mladobosanci su, uvažavajući teorije o tiranoubistvu, smatrali da je Franc Ferdinand bio najveći tiranin – tiranin okupator, koji je po zlu daleko prevazišao sve tirane koje je narod birao. Zato su bili uvereni da imaju pravo da ga sklone. S aspekta nauke i istorijskih činjenica, Sarajevski atentat nije bio uzrok rata 1914–1918, već povod. Pucajući na Ferdinanda, oni su pucali u zlo čiji je nosilac i predstavnik on bio.
Kojim su se geslom rukovodili?
Poznato geslo tog omladinskog oslobodilačkog pokreta bilo je: „Hoćemo ili da umremo u životu ili da živimo u smrti.”Iz te sugestivne tvrdnje očigledno je da se nisu bojali smrti, a da je filozofija neophodnosti umiranja za budućnost i slobodu bila intrizično utkana u svest ovih hrabrih i ponosnih mladića.
Kakve su bile veze mladobosanaca s Kraljevinom Srbijom i njenim zvaničnicima?
Veze mladobosanaca sa zvaničnom vlašću Kraljevine Srbije nisu postojale ali, istine radi, treba istaći da su Vladimir Gaćinović i Mustafa Golubić bili članovi najpatriotskije organizacije u Srbiji Ujedinjenje ili smrt. Sarađivali su i imali kontakte s Apisom i ostalim članovima organizacije. Osim njih dvojice, niko od članova Mlade Bosne uključujući i atentatore, nije čak ni poznavao Apisa, Čupu i ostale članove rukovodstva te organizacije.
S kim je Gavrilo Princip bio u vezi?
Pošto su Gaćinović i Golubić u vreme saznanja o dolasku nadvojvode u Sarajevo bili daleko od otadžbine, Princip je preko Đulage Bukovca došao u vezu s bivšim komitom Milanom Ciganovićem, dobrim prijateljem Voje Tankosića i zamolio ga za pomoć. Ciganović je s oduševljenjem saslušao Principovu ideju i odmah se prihvatio da im pomogne. Nakon obuke na topčiderskom strelištu, 27. maja, u kafani „Zlatna moruna”, Ciganović je Principu, Čabrinoviću i Grabežu predao četiri pištolja s rezervnim okvirima municije, šest bombi, više kesica sa cijankalijumom i nešto malo novca. Dakle, aktivnosti Ciganovića, Tankosića, Apisa, kapetana Rada Popovića i majora Ljubomira Vulovića, koji su, prema mom saznanju, jedini znali za pripreme za atentat, samo su tehnički detalj, epizoda.
Atentat je moguće zamisliti i bez njih?
Očigledno je to moguće, ali atentat nije moguće zamisliti bez Vladimira Gaćinovića, Danila Ilića, Gavrila Principa, Neđa Čabrinovića i drugova. Nije ga moguće zamisliti ni bez onih seljaka koji su spremno stavljali glavu u torbu u borbi protiv Austrougarske, koji su dali logistiku atentatorima, skrivali ih, pomogli im da prenesu i sačuvaju oružje i da sami skriveno dođu na mesto atentata. Kada je Nikola Pašić saznao za pripremanje atentata, odmah je naredio srpskom ambasadoru u Beču da o tome izvesti državni vrh Austrougarske. Čak je i Apis u predvečerje atentata slao svoje ljude da odvrate Principa, ali je sve bilo kasno.
Vaš bliski predak Vladimir Gaćinović, bio glavni ideolog Mlade Bosne. Šta ga je krasilo kao ličnost?
O liku i delu Vladimira Gaćinovića pisali su mnogi domaći i strani pisci. Po njihovom kazivanju, kao i po sećanju mojih predaka, on je bio širokoobrazovan, veliki humanista, čovek širokih vidika i čvrstih uverenja. Živeo je samo 27 godina, ali je i za tako kratko vreme postigao rezultate dostojne divljenja. Izuzetno inteligentan, govorio je više svetskih jezika, voleo je sport i muziku, bio je talentovan pisac i pesnik. Veliki romantičar, imao je svoje velike ljubavi, nekima je posvetio vrlo romantične stihove, posebno jednoj Ruskinji s obale Volge. Po temperamentu je bio melanholik, bio je savršeni altruista, a po karakteru ideal moralne čvrstine, u duši nacionalni idealista. Njegove glavne brige bile su nacionalne, bio je nepomirljivi pristalica najljuće nacionalne borbe i revolucije, neumorni organizator i pokretač ljudi. Širom sveta je na najbolji mogući način predstavljao svoju Hercegovinu i srpski narod. Vladimir nije imao grlo uličnih polemičara i galamdžija, krasila ga je diskrecija prefinjenog i intelektualno uzvišenog revolucionara. On se od revolucionara hajdučkog razvijao i vrlo brzo sazreo u revolucionara idejnog, od nacionalizma se uzdigao do humanizma ili, kako je Jovan Skerlić o Vladimiru rekao: „Bio je realni nacionalista.”
Da li su razrešene nedoumice oko njegove smrti?
Nisu. Šest dana po položenom završnom ispitu na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Frajburgu, Vladimir je, posle popijene kafe, iznenada izgubio svest, a 11. avgusta 1917. stalo je njegovo srce, što se gotovo vremenski podudara sa streljanjem pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Rođaci i prijatelji Vladimira Gaćinovića tražili su obdukciju, sumnjajući da je reč o ubistvu. Ali, konzulat Srbije u Švajcarskoj bio je protiv toga, navodno da se ne bi zamerili Švajcarcima. Doktor Konjević je ipak izvršio obdukciju i u želucu pokojnika na dva mesta pronašao perforacije prouzrokovane trovanjem, najverovatnije arsenikom. Službeni zapisnik sa obdukcije nije pronađen. Vladimir Dedijer uporno je tražio dokument o smrti Vladimira Gaćinovića, ali je iz bolnice u Frajburgu dobio odgovor da je hirurg koji ga je operisao umro uoči Drugog svetskog rata, a da je arhiva bolnice uništena prilikom bombardovanja. Drago Ljubibratić za Vladimirovu smrt optužuje austrijsku i francusku obaveštajnu službu, koje su u tome imale zajednički interes, zbog pregovora o separatnom miru s Austrijom, koji su se tih dana vodili upravo u Frajburgu. Međutim, istaknuti pripadnik Mlade Bosne profesor dr Pero Slijepčević uveren je da je ubistvo njegovog prijatelja i saborca organizovala i izvela Bela ruka, organizacija odana regentu Aleksandru Karađorđeviću. Nedoumice oko smrti Vladimira Gaćinovića, po mom mišljenju, ostaće još dugo, možda zauvek.
Kako su se i od kada Austrija i Nemačka pripremale za rat protiv Srbije?
Austrougarska monarhija je posle Berlinskog kongresa i odmah nakon okupacije BiH 1878. usmeravala pogled preko Drine. Čekala je povoljne političke okolnosti da svoje teritorijalne pretenzije prema Srbiji i javno obnaroduje. Od aneksije BiH 1908. Austrougarska se neprekidno pripremala da napadne Srbiju. Leopold Berhtold, austrijski državnik i diplomata, bio je veoma agresivan prema Srbiji, a njegov prvi saradnik grof Forgač insistirao je da se u svim kancelarijama austrijske vlade istakne maksima: „Srbiju treba uništiti” („Serbija delenda est”).
Talas srbofobije zahvatio je celu Monarhiju...
Pesnik Karl Kraus skovao je istorijsku lozinku „Serbien muss sterbien” („Srbija mora umreti”), a ceduljice s tim natpisom stavljene su na stolove svih sarajevskih kafana. Na bečkom dvoru je sve više sazrevala ideja, koju su naročito razvijali vojni komandanti na čelu s generalom načelnikom Generalštaba Konradom fon Hecendorfom, da Srbiju,kao opasno nacionalističko revolucionarno gnezdo, treba uništiti. Fon Hecendorf je još 1907. u jednom pismu istakao da jugoslovenski problem treba rešiti „jednom velikom akcijom, čiji je krajnji cilj aneksija Srbije”.
Za rat se spremala i Vojna stranka u Beču...
Pogotovo ona... U okviru priprema za rat protiv Srbije u martu 1909. izvršena je mobilizacija Sarajevskog korpusa sa 30.000 rezervista. Do kraja meseca veći deo austrougarske armije bio je spreman za napad na Srbiju. Pouzdano se zna da je Austrougarska i krajem 1912. pokušala da izazove rat sa Srbijom. Nemački car Viljem Drugi se 23. novembra 1912. sastao s Francom Ferdinandom i tada su dogovorili plan napada. Viljem Drugi je u jesen 1913. izjavio: „Idem s vama (Austrougarskom). Ostale snage neće tražiti da spreče našu akciju. Treba da budete u Beogradu za nekoliko dana.” Napad na Srbiju planiran je 1908, 1910, 1913, kao i 1914. godine. Fon Hecendorf je samo tokom 1913. čak 25 puta zvanično tražio odobrenje za napad na Srbiju. Inače, car Franc Jozef je i posle atentata na Ferdinanda bio protiv rata. Onda mu je nemački car Viljem postavio ultimatum: ili rat, ili će on Austrougarsku prepustiti sudbini, s tim što će odmah Nemačkoj pripojiti germanske delove Austrije. Car Franc je o tome obavestio svoju ljubavnicu do smrti, glumicu Katarinu, koja je kasnije izjavila da joj je on rekao: „Viljem me je uhvatio za vrat i prisilio.”
Austrougarska i Nemačka bi, dakle, sigurno napale Srbiju i da nije postojala Mlada Bosna i da atentata nije ni bilo.
Slobodan Kljakić