Mlinsko kolo

06.04.11

Bez bitno drugačijeg odnosa svih činilaca prema Rečniku SANU, taj projekat će ići sve teže i teže
Vodenica me je od ranog detinjstva privlačila i svojom mističnošću. To je podgrevano i vodeničkim legendama sa demonskim bićima: vampirima, vešticama, vilama, a osobito onim viševarijantnim pričama o Savi Savanoviću, vampiru iz obližnjeg sela Zarožja, koji je davio vodeničare u tamošnjoj vodenici.
Ovo su reči Milosava Tešića (1947), kome je nedavno, u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda, objavljena nova knjiga pesama „Mlinsko kolo”, u ediciji „Nova dela”.
Milosav Tešić, u oktobru 2000. izabran je za dopisnog člana, a u novembru 2006. godine za redovnog člana SANU.
Otkuda tako snažne slike iz detinjstva upravo o vodenici i vodi?
Nikako ne želim da naknadno racionalizujem niti da izveštačim i mistifikujem taj svoj izvorni doživljaj vodenice i vodeničišta, ali je istina da su se preda mnom, u stvaralačkom smislu, vodenički prizori čas otvarali čas zatvarali. To je išlo sve dotle dok se nije obrazovala jedna izazovna poetska tema, ali znatno šira od svog osnovnog povoda. U stvari, radom na ciklusu „Pašum vodeničkog buka” počeli su se višesmerno, ali bez unapred tvrdo smišljenog plana, pesnički oblikovati simboli mlina i uopšte vode. Slikovitije rečeno, u pisanju tog ciklusa išao sam – ali otvorenih očiju i oprezno – onuda kuda me je nasušna voda navodila. Činio sam to noseći se s vodenom stihijom, ali i sa pritajenim i tajnovitim vodenim šumovima. Da bi moj „svemirski mlin” smislenije i plemenitije zazvučao, bile su mu neophodne vode sa antičkih, biblijskih, biblijsko-hrišćanskih i nacionalno-folklornih vrela. U mom slučaju, bez tih dotoka ne bi on ni peruške brašna izvejao.
Šta piscu znači zavičaj?
Još uvek me i greju i rastužuju odlasci u zavičaj. U autobusu Beograd – Bajina Bašta, i obrnuto, obrću se, u rasponu od rđavih do lepih, i moja raspoloženja. Češćim odlascima na pijac, ponekad i bez ikakvog razloga, pokušavam da se nađem, mada je i to puko zavaravanje, u nekim drugačijim pejzažima, posebno u onim u kojima još uvek caruje biljni svet i gde se ne primećuju nagoveštaji pogubnih urbanih nasrtaja.
Mnogo je starih, zaboravljenih reči. Na kraju knjige ste dali objašnjenja pojedinih reči?
Taj mlin bi bio potpuno gluv bez mliva od vodeničke leksike, pri čemu sam gledao da svaka upotrebljena reč iz sfere vodeničarstva ne bude samo gola oznaka određenog pojma nego i slikovit detalj sa izvesnim simboličkim potencijalom. Možda neće biti suvišno da pomenem neke od tih reči, čija se objašnjenja nalaze u pratećem tekstu u knjizi „Mlinsko kolo”: badanj, vitao, vreteno, gornjak, donjak, žrvanj, koleso, koš, meljava, mučnica, mučnjak, omaja, peraje...
Mlin ima posebnu simboliku?
Izvan centralnog ciklusa „Pašum vodeničkog buka”, u knjizi „Mlinsko kolo” nalaze se još tri pesme, u koje je, šire shvaćeno, uključiv i simbol mlina, kao i pokretačkog i satirućeg ustrojstva sveta. Valjda je to dovoljno vidljivo i u nacionalno-elegičnoj pesmi „Žički natpis” i u porodično-elegičnoj, u osnovi opštesrpskoj porodičnoj pesmi „Beleg Stevanov”, kao i u pesmi „Pustinja, u Poćuti”, u kojoj ima i udaljenijih naznaka isihazma (tihovanja). Uložio sam priličan metrički napor (što će pažljiviji čitaoci, mada su takvi veoma retki, verovatno primetiti) da čestim izmenama ritma dočaram radni zvuk mlina – stvarnog i imaginarnog.
U redakciji ste koja radi Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika?
Već decenijama radim na izradi Rečnika SANU,prvo kao obrađivač rečničke građe, kasnije kao redaktor i urednik. Naši najznačajniji leksikografi, oni pravi, uvek su i govorili i pisali da je to veoma težak i odgovoran stručno-naučni rad od neprocenjivog nacionalnog značaja. Iako u takvoj oceni nema ni trunke preterivanja, malo je to ko čuo a kamoli razumeo, uključujući ponekad i nadležne službe u SANU, koja je izdavač tog kapitalnog dela, uostalom njenog daleko najvažnijeg izdanja. Nije dovoljno jasno zašto je to tako. Sa druge strane, vrednovanje rečničkog rada u periodu od 2000. godine do danas krajnje je nepodsticajno, gotovo uvredljivo. Na tim bodovnim stepenicama neuporedivo bolje stoje manje važni, osrednji naučni radovi, pa čak i oni rđavi, za koje je unapred jasno da ne bi mogli izdržati ni najnaklonjenije vrednosno poređenje sa kvalitetom i značajem rada na izradi Rečnika SANU. Otud se sve češće stiče utisak da se svesno nastoji ne samo da se ometa rad na Akademijinom rečniku, nego da se on i konačno prekine i to posle njegovih objavljenih 18 tomova, što iznosi blizu 15.000 stranica gustog petitnog teksta. Jedan ozbiljan narod ne bi se igrao sa ovakvim stvarima!
Dokle se stiglo u ovom velikom poslu?
Trenutno se uveliko radi na dovršenju 19. toma Rečnika,koji obuhvata leksiku s kraja slova Oi nešto manje od 30. sekcija leksike s početka slova P. Realno je očekivati da se taj posao dovrši iduće godine. Za svaku je pohvalu činjenica da je autorski kolektiv Rečnika SANUznačajno ojačan mladim saradnicima. Međutim, njima će biti potrebno nekoliko godina mukotrpne obuke za potpuno samostalan rečnički rad, odnosno za sticanje uredničkog zvanja. To ne bi bilo ništa zabrinjavajuće kad bi se njihovo obučavanje izvodilo normalnim tokom, ali je zbog osipanja uredničkog kadra tako nešto teško izvodljivo. Trenutno na izradi Rečnika SANUradi svega petoro stalno zaposlenih urednika i toliko honorarnih, ali ovi drugi ili imaju umanjen obim posla ili su, pošto se radi o penzionerima, bez jasno određenih prinadležnosti.
Kakva je sudbina Rečnika, kada će taj davno započeti posao biti završen?
Što se tiče budućnosti Rečnika SANU,izvesno je tek ovo: za neko vreme na njemu će se još raditi, a nadalje, bez bitno drugačijeg odnosa svih činilaca prema tom projektu, to će ići sve teže i teže.
Zoran Radisavljević

14.01.11

Akademik Milosav Tešić, dobitnik “Trojeručice”, o novoj knjizi pesama. Ako se između prošlog i sadašnjeg vremena otvori provalija, naići će sa na to bezdno i u budućnosti


ODRASTAO sam u vodeničarskoj porodici, ponekad, kao dečak, i pripomagao u vodeničkim poslovima - u radnjama teškim i odgovornim. Pojam vodenice i bukvalno se dodiruje s onim delom Molitve Gospodnje koji glasi: hleb naš nasušni daj nam danas.


Akademik SANU, pesnik Milosav Tešić, ovim rečima opisuje osnovni, izvorišni podsticaj za opevanje i veliku posvetu vodenici u novoj knjizi pesama “Mlinsko kolo” (izdavač Zavod za udžbenike), kojom se još jednom dokazao kao prvorazredni umetnik srpskog jezika.


- Bez te čvrste iskustvene podloge teško da bi se mogla površna predstava o vodenici preobraziti u široko zasnovanu i složenu metaforu postojanja ili u zvučni uređaj u čijim se sazvucima čuje ili bar naslućuje rad kosmičkog bila. Sa “mlinarske” tačke gledišta i poezija je mlivo: fino jezičko mlivo, proizvod stvaralačke meljave - kaže za “Novosti” Milosav Tešić.


* Koliko današnji čitalac može da oseti magijska značenja koja su vekovima unazad nosili voda, mlin i čitav ambijent oko vodenice?

- Pesnička umetnost ima obilje sredstava, znanih i neznanih, kojima može da dočara svaki predmetni svet: njegovu fizičku sliku, njegovo zvučanje i sve drugo što označava suštinu tog sveta. U knjizi “Mlinsko kolo”, u ciklusu “Pašum vodeničkog buka”, čestim promenama ritma pokušavaju se dočarati vodenički šumovi pri mlevenju žita. Pomoću tih ritmova, koje će svaki pažljiviji čitalac, čak i bez ikakvog metričkog predznanja, prepoznati kao različite, ulazi se u svet i konkretnih i naslućujućih značenja vode, mlina i uopšte vodeničke atmosfere, stišane ili bučne; stiže se u vodenicu preoblikovanu u složen poetski simbol. Za čitaoca je važno da prvo oseti taj ritam. Potom će ga melodija lakše ili teže, brže ili sporije, već prema meri njegovog čitalačkog iskustva, uvoditi u magijski, simbolički, stvarni i nadstvarni svet vodeničkih slika i njihovih značenja.


* Na kraju knjige dali ste, ipak, objašnjenje.

- Pošto znam da većini čitalaca nisu poznati pojedini ili čak i mnogi vodenički termini, objasnio sam ih u pratećem tekstu “Beleške uz pojedine reči”. Tu su, na primer, protumačeni i ovi pojmovi: badanj, vitao, vodeničište, vreteno, gornjak, donjak, žrvanj, koleso, kolo, mučnica, mučnjak, omaja, peraje...

DOZA INSTANT KULTURE * SMATRATE li da bi Srpska akademija nauka i umetnosti mogla aktivnije da učestvuje u kulturnom i javnom životu?
- Po prirodi stvari, SANU niti je ikad bila niti bi valjalo da bude sudionik u kulturi masovne potrošnje, ali je tačna i vaša primedba da bi ona mogla biti aktivnija u našem kulturnom i javnom životu. Ono što se u sferi kulture događa u Akademiji, iako ona o tome redovno obaveštava javnost, nema jaču medijsku podršku. Verovatno zato što nije dovoljno privlačno za širu javnost, naviklu na obilatu dnevnu dozu instant kulture, a donekle i zato što Akademija nije medijski agresivna. Ipak, protekle godine, na primer, održana su dva značajna naučna skupa, jedan o književnom delu Meše Selimovića, drugi o stvaralaštvu Skendera Kulenovića; priređene su i dve veoma vredne, velike izložbe, jedna vajara Nikole Koke Jankovića, druga slikara Todora Stevanovića. Možda je to malo, ali je za utehu da su to događaji od prvorazrednog značaja. U Akademiji se, sa druge strane gledano, gotovo svakog dana ponešto važno događa, važno u naučnom ili kulturnom smislu, ali je uputno i zapitati se da li to neko želi da vidi, da sasluša i da zabeleži.



* Reči koje koristite u pesmama, njihovi oblici i zvuci, kao da i same sobom iz davnina nose zaboravljenu melodiju. Smatrate li da vaše pesme mogu biti razumljive i bliske i onim čitaocima iz ovog vremena koji daju primat vizuelnim umetnostima?

- I poezija je vizuelna umetnost i to od najfinije vrste, ali se ona ne može poimati u zavaljenom i opuštenom stanju ili cupkajući nogom preko noge! Da bi se proniklo u njena značenja, da bi se shvatile njene poruke, ona od čitaoca ponekad zahteva čak i sastvaralački odnos. U njenim nadnaravnim, nestvarnim slikama - ako se do njih emocijom i umom dopre, ako se one sržno otvore - data stvarnost se preobražava u viziju bitno drugačijeg postojanja, u novost u kojoj se sjedinjuju prvotno i potonje.


* Nagrađeni se nedavno “Bogorodicom Trojeručicom” kao pesnik nadahnut hrišćanstvom, koji oživljava i inovira tradiciju. Da li srpski pisci samo u naše vreme okreću leđa tradiciji ili je to bila prirodna odlika svake nove književne generacije?

- Zanemarivanje tradicije ili čak i prezriv, nipodaštavajući odnos prema njoj nije u biti nijednog autentičnog stvaralaštva, bez obzira na to što se pojedini pisci ili grupe pisaca deklarativno izjašnjavaju protiv tradicionalnih vrednosti. Bitno je održavanje i nastavljanje veza između prošlosti i sadašnjosti i njihovo projektovanje u buduće doba, ali stvaralački nadograđeno. Ako se između prošlog i sadašnjeg vremena otvori provalija, naići će sa na to bezdno i u budućnosti. To znači da vremensko trojstvo prošlost-sadašnjost-budućnost valja da bude prožeto i objedinjeno jedinstvenim i kontinuiranim strujanjem. Originalnost jednog pisca ili najboljih predstavnika jedne književne generacije ogleda se i u načinu baštinjenja sopstvene tradicije, a nikako u njenom odbacivanju. Nijedan savremeni srpski pisac, koji je zaista pisac (a ne samoproklamovana, lažna veličina), ne zanemaruje nacionalnu književnu tradiciju i kulturu.


* Kažete u uvodnoj pesmi “Žički natpis” da “u ništenje greznu čistota i ponos”, kao da ste u najkraćem odslikali današnji svet. Može li se opet uskladiti poremećeni “odnos čoveka i neba”?

- Tragam za preostalim primerima takvog odnosa, živim i postojanim u predelima iza ovosvetskog mračnog zastora, tamo gde združeno šume podzemne i nebeske vode, gde se čuju jezici bezazlenih, nevinih i čestitih, tamo gde poganija i beščašće još nisu stigli da zakorače.


* Često se čuje da Srbija na svim poljima često pravi korak napred, pa dva unazad. Kako objašnjavate to srpsko mlinsko kolo iz kojeg nikako da se izvučemo?

- Preporučio bih srpskim političarima da bez brzanja i preskakanja a sa razumevanjem pročitaju tekst Nikite Mihalkova “Istina i pravda - Manifest prosvećenog konzervatizma”, jer su ideje izložene u njemu od značaja i za našu budućnost, ako nam je do nje uopšte stalo.

U našem udvostručenom koračanju unazad ogroman udeo ima prilježno izvršavanje zadataka na razgradnji nacionalnog identiteta. Čitavi radni timovi utrkuju se u ocrnjivanju sopstvenog naroda, što je izgleda jedan od oberučke prihvaćenih uslova za učlanjenje u Evropsku uniju. Oni to čine u potpunoj medijskoj komociji i komforu, uz ravnodušnost prema propadanju nacionalnih dobara ili čak uz podsticanje tog propadanja; rade to uz omalovažavanje i nagrđivanje nacionalnih kulturnih vrednosti i uz prećutkivanje nepravdi koje nam se često nanose. Oni u ekonomskoj propasti i bankrotstvu pojedinih članica te grupacije ne žele da vide ono što je svakom očevidno i krajnje opominjuće.


*Slika naše stvarnosti je u neskladu sa našim željama?

- Naspram ovdašnjeg svakodnevnog panegiričnog, a već odbojnog i dosadnog, veličanja potrebe za što bržim zauzimanjem stolice u evropskom raju, stoji slika opustelih srpskih sela i zaparloženih oranica, sa tonama i tonama smeća, godinama gomilanog oko osiromašenih gradova, pored puteva, uz reke, razbarjačenog po drveću. Nikako da se ta smetlišta očiste! Možda je tako i bolje, jer je to verna slika naše stvarnosti, njena realna i simbolička oznaka.

Da se razumemo: kao što sam svestan ličnih nedostataka, svestan sam i mana naroda kojem pripadam, ali me to ne lišava ljubavi prema njemu. Zato u izrazu evrointegracije sasvim jasno čujem i refren bombardovanje NATO avijacije.

Bane ĐORĐEVIĆ