Moderno čitanje Kanta

28.05.06 Danas

Odavno su feministkinje stavile Kanta na svoj indeks, i to s razlogom. I Kanta i čitavo prosvetiteljstvo. U zborniku posvećenom novim interpretacijama Kantove filozofije i estetike, Moderrno čitanje Kanta, u koji su priređivači, Slobodan Divjak i Ivan Milenković, uvrstili dela veleumova i kantologa kakvi su Hana Arent, R. Bernstin, Žil Delez, K. Deliđorđi, Habermas, Kersting... našao se i ogled Robin Mej Šot, "Rod prosvetiteljstva". U njemu ova teoretičarka istražuje filozofsko-istorijske korene Kantove političke nekorektnosti.
Polazište Mej Šot je kritika prosvetiteljstva, ona koja je potekla iz krugova postmodernista (Liotar, Derida, Fuko) koji su se "suportstavili hegemoniji prosvetiteljske racionalnosti, njenom uverenju da polaže pravo na univerzalnu istinu... Prosvećena racionalnost ne oduzima samo pravo glasa drugačijim tumačenjima, već, moglo bi se reći, i grupama koje ih iniciraju".
Šot podseća da su se i u feminističkoj teoriji koplja ukrstila baš oko prosvetiteljstva, u kojem su jedne videle preduslov diskursa oslobođenja žena, a druge - antitezu feminističkoj politici i teoriji. Ova druga teza zasnovana je, dakako, na praksi prosvetiteljskog doba u kome, uprkos proklamacijama jednakosti, žene nisu uspele da osvoje javni prostor i budu priznate kao ravnopravne i dorasle muškarcima, pogotovo u sferama duha, stvaralaštva i obrazovanja.
Logično je da je i Kant odatle mogao da crpi svoj podsmeh ženskim nastojanjima da se upuste u filozofiju ili nauku: "Priroda se pobrinula da zaštiti embrion, pa je u žensku narav utisnula plašljivost, strah od fizičke povrede i strah od sličnih opasnosti. Zbog te slabosti, žena s pravom traži zaštitu muškaraca." A to je, opet, po ovom misliocu, bio i dovoljan razlog da budu nepodobne za učenjaštvo. Učene žene, nastavlja on, "knjige koriste slično ručnom satu, to jest nose ga da bi ljudi primetili kako ga imaju, iako je on obično pokvaren ili ne pokazuje tačno vreme". A u svom čuvenom delu O lepom i uzvišenom, govoreći o nekim učenim damama i markizama kojima nedostaje samo brada da bi dobile izraz dubokoumnosti, zapečatio je svoj stav tvrdnjom da životna mudrost žena nije u umovanju, već u osećanju. "Teško mi je da verujem da je lepši pol u stanju da se drži principa". Robin Mej Šot, dalje, analizirajući potanko sudbine tih izuzetnih žena koje je Kant ismevao, pokazuje da su one, doista, iako nadarene i pametne, (markiza di Šatle je bila Volterova bliska saradnica) bile sputane u svojim intelektualnim naporima, ali ne prirodnim, već socijalnim uzrocima, koji su im onemogućavali da maksimalno iskoriste svoje potencijale, osujećujući ih u proširivanju obrazovanja i slobodnom vremenu neophodnom za svaku vrstu mudrovanja.
Pa kakv je onda čovek bio Imanuel Kant (1724-1804)? Kako se odnosio prema ženama, osim što im se podsmevao? Iz zgusnute biografije Ivana Milankovića, na kraju ovog zbornika, saznajemo da je reč o osobenjaku, ustaljenih navika, racionalnog, mirnog ponašanja. I, pogađate, nikad se nije ženio. Čitav život posvetio je svojoj univerzitetskoj profesorskoj karijeri u Kenigsbergu, knjigama i svakodnevnim večernjim šetnjama: uvek istim putem, po njemu nazvanim "put filozofa". (Jedino odstupanje od te rekreacije načinio je kada je u ruke dobio Rusoovog Emila, nekoliko dana, dok ga nije pročitao, i drugi put, kada je čuo vest o Francuskoj revoluciji). Kada je odstupio od svoji ranih teza o optimizmu, sam je zabranio studentima korišćenje svog ranog spisa "Nekoliko razmatranja o optimizmu" i naredio da se svi primerci spale.
Nasuprot "bradatim markizama", izgleda da je sam delovao vrlo feminizirano. Niskog rasta (157) i krhke građe, oblačio se kicoški, po poslednjoj modi: trorogi šešir, napudrana perika, pozlaćeni gajtan i dugmad presvučena svilom, bela čipkana košulja, svilene čarape... cipele "lujke". Voleo je razgovor, zabeležili su savremenici, i nikad nije odbio poziv na neki prijem, gde je plenio svojom duhovitošću i šarmom. Ali, kad je prijateljstvo u pitanju, često je ponavljao Aristotelovu rečenicu: "O prijatelji moji, nema prijatelja." Ipak, redovno ih je pozivao na ručak - verujući da je nezdravo obedovati sam. Uveče je čitao laka, zabavna štiva. U deset su svi u kući morali na spavanje. Potkraj života, odbio je mesto rektora, na opšte iznenađenje. Kada je umro, priređena mu je veličanstvena sahrana.

V. S. R.