Moja borba 1

04.09.15

Norveški književnik, pisac šestotomne Moje borbe, romana u kome bespoštedno piše o sebi i ljudima iz svog okruženja, govori za NIN o autobiografiji i fikciji, pripovedanju i eseju, usamljenosti i sećanjima
Pisac ulazi u roman kroz priču o smrti. „Srcu je život jednostavan: kuca koliko može.“ Prva rečenica Moje borbe (izdavač: Booka; prevod s norveškog: Radoš Kosović), koja otvara šest tomova dobre proze Karla Uve Knausgora, mogla bi se u budućnosti naći na spisku dela onih klasika čije početke posebno volimo.
Norveški književnik uzburkao je svetsku književnost 2009. godine, kada je objavio prvi deo romana reke, bespoštedno govoreći o sebi i ljudima iz svog okruženja. Uz pomoć flešbekova, pokazao je kako se od puke svakodnevice i na prvi pogled običnog života može načiniti izuzetna proza. Sledećih pet nastavaka učinilo je da osvoji milione čitalaca i dobije sjajne kritike, ne izlazeći, na prvi pogled, iz sveta „stvarnosti“. Njegov pripovedač je poručio: „Ono što sam pokušavao, i što možda svi pisci pokušavaju, otkud znam, bilo je da se fikcijom borim protiv fikcije.“ Knjige su ubrzo prevedene na dvadesetak jezika i svi su se zapitali šta to novo donosi autor u tananom odnosu između autobiografije i romana.
Kako je pisac razmišljao o odnosu mašte i stvarnosti pre Moje borbe? Šta sad? „Mislio sam da je fikcija, u slučaju kada je do krajnosti dobro izvedena – stvarna stvar, pravo pisanje, dok je autobiografija uvek na drugom mestu, ono u čemu napreduješ kada ti ne polazi za rukom da pišeš krajnje dobru fikciju. I dalje verujem da je tako“, kaže Karl Uve Knausgor u razgovoru za NIN.
Opisujući srce nalik pogonu koji su radnici sada navrat-nanos napustili, narator prvi put pominje svetla automobila. Farovi nepomičnih vozila svetle u mraku šume. Pedesetak stranica dalje, kola s druge strane reke stvaraju velike poderotine svetla u tami. Malo-malo, pa se pojave tačke zlata u velikom sivilu...
„Pominjete farove, ali ja ne mogu da se setim određene epizode, osim one kad se automobil vidi u mraku s druge strane reke“, odgovara Karl Uve Knausgor. „Fascinacija leži u tami, u skrivenom, a onda u iznenadnom otkrivanju.“ Objašnjava kako je to, na izvestan način, inscenirana svetlost, kao na nekim Karavađovim slikama. Razlika je što farovi nasumično obasjavaju predmete. „Kao pisac koga zanima vizuelno, mnogo pišem o svetlu i kako se ono menja. Svitanje i sumrak do sada sam sigurno opisao hiljadu puta.“
Glavni junak, dečak Karl Uve, posmatra starije dok stoje s biciklima koji u sumraku izgledaju kao deo njihovih tela. „Pamtim da je jedna od prvih stvari o kojima sam pisao, kao dvadesetogodišnjak, upravo svetlo automobila usred bela dana. Mislim da je ono što me je fasciniralo, ono što sam želeo da uhvatim, bilo osećanje nestajanja. Kako voda nestaje kada je sipate u vodu, kako sneg nestaje u snegu. Oblik se rastvara, nestaje u ogromnom, u materiji kojoj pripada. More, pa snežnom belinom pokriveno polje, dnevna svetlost. Gledajući takav prizor, osetio sam potrebu da se izgubim u nečem baš takvom.“
Kao osmogodišnjak, video je na televiziji lice u moru, u prvoj celini Moje borbe. Tridesetdvogodišnji otac tada mu nije poverovao. Očev lik koji će ugledati iza stakla, postepeno će se pretvarati u sliku s TV-a, sve dok u drugom delu, inače pravoj „odi“ velikom spremanju, nekoliko decenija kasnije, Knausgor ne bude bio prinuđen da spremi brlog u kome je umro tata-alkoholičar, nekada fini nastavnik i jedan od najistaknutijih sakupljača poštanskih marki. Na polovini života raskrstio je sa svim vezama i odlučio da počne nanovo. „Tata je umro, pomislio sam, to je velik i važan događaj, trebalo bi da me sasvim obuzme, ali nije, jer stojim i gledam u čajnik nervirajući se što voda još ne vri.“
Pripovedač skače kroz vreme i često pri povratku u sadašnjost, u kojoj radi na knjizi, nazire svoj odraz u staklu. Odrastanje opisuje kroz popis redovnih bildungs muka dečaka koji se plaši da ne naraste previše. „Drugi, još veći strah koji sam imao u to vreme nastao je kada sam otkrio da mi kita stoji naviše kada se digne.“ Naravno, važno je i otkrivanje knjiga, muzike, pića, devojaka. Dolaze pojačala, osnivanje muzičke grupe (u eri ploča, kaseta, vokmena), pa crne martinke, dva pakla palmala, povici tipa „Na eks, druže!“ Razmišlja se o liku koji nosi trajnu frizuru i misli da dobro izgleda. „Zar je mislio da je opasan s tim brkovima i trajnom?“ U takvoj igri važna je pop kultura. Ne samo zamrznuta pica ili čips, već popularni filmovi i muzičari.
„Pišem o životu, a teško je živeti u ovakvim vremenima i ne biti pod uticajem pop kulture. Odrastao sam uz filmove, oni su prirodni deo mog života, poput travnjaka iza kuće na kome sedim. Lica zvezda s platna ili muzičara poznata su mi koliko i lica mojih prijatelja“, odgovara Karl Uve Knausgor.
Bilo da govori o razvodu, selidbi u Švedsku, samoći, književnosti, ljubavi, sahrani, velikom spremanju, drugom nastavniku, inače nudisti, koji je leti farbao kuću noseći samo kravatu, ili da oživljava sedamdesete, osamdesete godine prošlog veka, pisac ih slika savršeno detaljno. Kako uspeva u tome?
„U svakodnevnom životu, veoma sam distanciran od sveta, živim u sebi, dobro zaštićen, i ne primećujem mnogo toga izvan. Ali to činim kada pišem, iz nekog nepoznatog razloga. Dakle, ne pišem o svetu, pišem o svetu u sebi. Nikada o stvarnom drvetu, uvek o sećanju na drvo. Pisanje samo po sebi – otvara, i omogućuje pristup sećanjima do kojih nikada ne bih stigao da nije došlo do tog postupka.“
Na pomen reči samoća setili smo se kako Karl Uve na putu do stana u kome radi posmatra starački dom. Starački dom, zatvoren u sebe. „Pisac treba da bude sam i to ne samo fizički. Da biste nešto opisali, morate da budete izvan toga. Mnogo sam, mnogo puta pomislio da bi savršena stvar za mene bila da odem u zatvor, da budem zatvoren... Slatka misao. Ništa i niko ne može da ometa pisanje.“
Često koristi reči unutra i spolja, kao da su u osnovi njegovog razumevanja života. „Odrastao sam u dualističkom svetu, svetu okrenutom ka sebi, s jasnim i nedvosmislenim linijama između različitih koncepcija: unutra/napolju, dobro/zlo, svetlo/mrak, ja/ti, mi/oni, levo/deseno, USA/SSSR. U isto vreme, rastao sam čitajući, a dok čitaš ove kategorije izbačene su iz igre: sam si sa svojim mislima“, objašnjava Knausgor. Ipak, čim otvoriš knjigu, neko ulazi u tvoj um, preuzima tvoje misli, manipuliše osećanjima.
„Kada sam počeo da pišem, shvatio sam da je jezik kojim definišemo sebe, čijim linijama organizujemo identitet, zapravo zajednički, isti za sve. I da je gotovo sve što mislimo i radimo nešto što misle i rade drugi ljudi. Zamagljivanje linije između tebe i mene, unutrašnjosti i spoljašnosti, uvek me je fasciniralo možda baš zbog toga što sam se osećao usamljeno, osim kada čitam i pišem. Zanima me način na koji definišemo sebe u očima drugih. Šta dobro to donosi, šta loše.“
Savršeno spaja priču i esej, svejedno da li razmišlja o Rembrantu ili kosilici za travu. U razgovoru za Pariz rivju objasnio je kako hoće da na jednoj stranici piše o Celanu, a na sledećoj ode u supermarket i kupi parče slanine.
„Nisam zainteresovan da formulišem stvari dok pišem i verujem da je pripovedanje superiorna forma kada se radi o postizanju saznanja o nečemu“, kaže za NIN. „Ali kada sam pisao prvu knjigu, otkrio sam da kad kombinujete pripovedanje i esejiziranje, prvo utiče na drugo, oduzima ili smanjuje nivo istinitosti, pretvarajući je u spekulaciju.“ Očigledno, to mu se svidelo. „Dopalo mi se da kažem nešto sasvim jednostavno, puku istinu, a onda uklonim njenu suštinu, dajući joj realistični, svakodnevni kontekst. Pokaži, ne kaži, to je stara maksima, ali ako kažeš, samo kazivanje može da baci senku na tekst, čineći ga zanimljivijim i drugačijim u odnosu na ono što je zapravo iskazano.“
U Mojoj borbi esejizira i o formi. Da li ima utisak da autor mora da sačeka budući oblik knjige, inače ništa? „Forma mora da dođe, ne može da se uzme. Ukoliko se uzme, kao u krimiću, može da bude veoma zabavna, ali ako nije verna životu na bilo koji način – mrtva je. U slučaju kada sama dođe, ona živi, ali samo jednom: ukoliko ste je vi ili neko drugi pokupili – uzeta je, nema je više.“
Knausgora često pitaju kako su njegovi najbliži podneli šest tomova u kojima ih je opisao do tančina. Podsećamo sagovornika na reči starog književnog urednika britanskog nedeljnika koji je, prilikom odlaska u penziju, podvukao crtu: saradnici su slali najbolje tekstove onda kada su pisali o porodičnim stvarima. Koliko je teško pobeći od kuće?
Kratko odgovara: „Pisanje je bežanje.“
Da li imate plan za bekstvo iz sveta Moje borbe?
„Da, ja sad bežim, najbrže što mogu, ali to liči na trčanje po močvari, u cipelama od olova, polako toneš sve dublje i dublje.“
Mića Vujičić (NIN)
Karl Uve Knausgor rođen je 1968. u Oslu. Odrastao je na Trumeji i Kristijansandu. Pohađao je Akademiju za umetničko pisanje u Hordalandu i kasnije u Bergenu studirao književnost i istoriju umetnosti. Uređivao je književni časopis i pisao eseje o Prustu i De Lilu. Debitovao je romanom Van sveta 1998. godine za koji je dobio prestižnu nagradu norveške kritike. Šestotomni (autobiografski) roman Moja borba objavio je između 2009. i 2011. Samo u Norveškoj, knjiga je prodata u 600.000 primeraka. Ubrzo je stekao svetsku slavu i priznanja kritike. Nazvan je Prustom našeg doba, dok pojedini čitaoci kažu da Knausgorova dela izazivaju „zavisnost“.

Mića Vujičić

Plastelin.com

Zatvor je savršen za pisce

Pisac ulazi u roman kroz priču o smrti. "Srcu je život jednostavan: kuca koliko može." Prva rečenica Moje borbe (izdavač: Booka; prevod s norveškog: Radoš Kosović), koja otvara šest tomova dobre proze Karla Uve Knausgora, mogla bi se u budućnosti naći na spisku dela onih klasika čije početke posebno volimo.

Norveški književnik uzburkao je svetsku književnost 2009. godine, kada je objavio prvi deo romana reke, bespoštedno govoreći o sebi i ljudima iz svog okruženja. Uz pomoć flešbekova, pokazao je kako se od puke svakodnevice i na prvi pogled običnog života može načiniti izuzetna proza. Sledećih pet nastavaka učinilo je da osvoji milione čitalaca i dobije sjajne kritike, ne izlazeći, na prvi pogled, iz sveta "stvarnosti". Njegov pripovedač je poručio: "Ono što sam pokušavao, i što možda svi pisci pokušavaju, otkud znam, bilo je da se fikcijom borim protiv fikcije." Knjige su ubrzo prevedene na dvadesetak jezika i svi su se zapitali šta to novo donosi autor u tananom odnosu između autobiografije i romana.

Kako je pisac razmišljao o odnosu mašte i stvarnosti pre Moje borbe? Šta sad? "Mislio sam da je fikcija, u slučaju kada je do krajnosti dobro izvedena - stvarna stvar, pravo pisanje, dok je autobiografija uvek na drugom mestu, ono u čemu napreduješ kada ti ne polazi za rukom da pišeš krajnje dobru fikciju. I dalje verujem da je tako", kaže Karl Uve Knausgor.

Srce nalik pogonu koji su radnici sada navrat-nanos napustili, narator prvi put pominje svetla automobila. Farovi nepomičnih vozila svetle u mraku šume. Pedesetak stranica dalje, kola s druge strane reke stvaraju velike poderotine svetla u tami. Malo-malo, pa se pojave tačke zlata u velikom sivilu...

"Pominjete farove, ali ja ne mogu da se setim određene epizode, osim one kad se automobil vidi u mraku s druge strane reke", odgovara Karl Uve Knausgor. "Fascinacija leži u tami, u skrivenom, a onda u iznenadnom otkrivanju." Objašnjava kako je to, na izvestan način, inscenirana svetlost, kao na nekim Karavađovim slikama. Razlika je što farovi nasumično obasjavaju predmete. "Kao pisac koga zanima vizuelno, mnogo pišem o svetlu i kako se ono menja. Svitanje i sumrak do sada sam sigurno opisao hiljadu puta."

Glavni junak, dečak Karl Uve, posmatra starije dok stoje s biciklima koji u sumraku izgledaju kao deo njihovih tela. "Pamtim da je jedna od prvih stvari o kojima sam pisao, kao dvadesetogodišnjak, upravo svetlo automobila usred bela dana. Mislim da je ono što me je fasciniralo, ono što sam želeo da uhvatim, bilo osećanje nestajanja. Kako voda nestaje kada je sipate u vodu, kako sneg nestaje u snegu. Oblik se rastvara, nestaje u ogromnom, u materiji kojoj pripada. More, pa snežnom belinom pokriveno polje, dnevna svetlost. Gledajući takav prizor, osetio sam potrebu da se izgubim u nečem baš takvom."

Kao osmogodišnjak, video je na televiziji lice u moru, u prvoj celini Moje borbe. Tridesetdvogodišnji otac tada mu nije poverovao. Očev lik koji će ugledati iza stakla, postepeno će se pretvarati u sliku s TV-a, sve dok u drugom delu, inače pravoj "odi" velikom spremanju, nekoliko decenija kasnije, Knausgor ne bude bio prinuđen da spremi brlog u kome je umro tata-alkoholičar, nekada fini nastavnik i jedan od najistaknutijih sakupljača poštanskih marki. Na polovini života raskrstio je sa svim vezama i odlučio da počne nanovo. "Tata je umro, pomislio sam, to je velik i važan događaj, trebalo bi da me sasvim obuzme, ali nije, jer stojim i gledam u čajnik nervirajući se što voda još ne vri."

Pripovedač skače kroz vreme i često pri povratku u sadašnjost, u kojoj radi na knjizi, nazire svoj odraz u staklu. Odrastanje opisuje kroz popis redovnih bildungs muka dečaka koji se plaši da ne naraste previše. "Drugi, još veći strah koji sam imao u to vreme nastao je kada sam otkrio da mi kita stoji naviše kada se digne." Naravno, važno je i otkrivanje knjiga, muzike, pića, devojaka. Dolaze pojačala, osnivanje muzičke grupe (u eri ploča, kaseta, vokmena), pa crne martinke, dva pakla palmala, povici tipa "Na eks, druže!" Razmišlja se o liku koji nosi trajnu frizuru i misli da dobro izgleda. "Zar je mislio da je opasan s tim brkovima i trajnom?" U takvoj igri važna je pop kultura. Ne samo zamrznuta pica ili čips, već popularni filmovi i muzičari.

"Pišem o životu, a teško je živeti u ovakvim vremenima i ne biti pod uticajem pop kulture. Odrastao sam uz filmove, oni su prirodni deo mog života, poput travnjaka iza kuće na kome sedim. Lica zvezda s platna ili muzičara poznata su mi koliko i lica mojih prijatelja", odgovara Karl Uve Knausgor.

Bilo da govori o razvodu, selidbi u Švedsku, samoći, književnosti, ljubavi, sahrani, velikom spremanju, drugom nastavniku, inače nudisti, koji je leti farbao kuću noseći samo kravatu, ili da oživljava sedamdesete, osamdesete godine prošlog veka, pisac ih slika savršeno detaljno. Kako uspeva u tome?

"U svakodnevnom životu, veoma sam distanciran od sveta, živim u sebi, dobro zaštićen, i ne primećujem mnogo toga izvan. Ali to činim kada pišem, iz nekog nepoznatog razloga. Dakle, ne pišem o svetu, pišem o svetu u sebi. Nikada o stvarnom drvetu, uvek o sećanju na drvo. Pisanje samo po sebi - otvara, i omogućuje pristup sećanjima do kojih nikada ne bih stigao da nije došlo do tog postupka."

Na pomen reči samoća setili smo se kako Karl Uve na putu do stana u kome radi posmatra starački dom. Starački dom, zatvoren u sebe. "Pisac treba da bude sam i to ne samo fizički. Da biste nešto opisali, morate da budete izvan toga. Mnogo sam, mnogo puta pomislio da bi savršena stvar za mene bila da odem u zatvor, da budem zatvoren... Slatka misao. Ništa i niko ne može da ometa pisanje."

Često koristi reči unutra i spolja, kao da su u osnovi njegovog razumevanja života. "Odrastao sam u dualističkom svetu, svetu okrenutom ka sebi, s jasnim i nedvosmislenim linijama između različitih koncepcija: unutra/napolju, dobro/zlo, svetlo/mrak, ja/ti, mi/oni, levo/desno, USA/SSSR. U isto vreme, rastao sam čitajući, a dok čitaš ove kategorije izbačene su iz igre: sam si sa svojim mislima", objašnjava Knausgor. Ipak, čim otvoriš knjigu, neko ulazi u tvoj um, preuzima tvoje misli, manipuliše osećanjima.

"Kada sam počeo da pišem, shvatio sam da je jezik kojim definišemo sebe, čijim linijama organizujemo identitet, zapravo zajednički, isti za sve. I da je gotovo sve što mislimo i radimo nešto što misle i rade drugi ljudi. Zamagljivanje linije između tebe i mene, unutrašnjosti i spoljašnosti, uvek me je fasciniralo možda baš zbog toga što sam se osećao usamljeno, osim kada čitam i pišem. Zanima me način na koji definišemo sebe u očima drugih. Šta dobro to donosi, šta loše."

Savršeno spaja priču i esej, svejedno da li razmišlja o Rembrantu ili kosilici za travu. U razgovoru za Pariz rivju objasnio je kako hoće da na jednoj stranici piše o Celanu, a na sledećoj ode u supermarket i kupi parče slanine.

"Nisam zainteresovan da formulišem stvari dok pišem i verujem da je pripovedanje superiorna forma kada se radi o postizanju saznanja o nečemu. Ali kada sam pisao prvu knjigu, otkrio sam da kad kombinujete pripovedanje i esejiziranje, prvo utiče na drugo, oduzima ili smanjuje nivo istinitosti, pretvarajući je u spekulaciju." Očigledno, to mu se svidelo. "Dopalo mi se da kažem nešto sasvim jednostavno, puku istinu, a onda uklonim njenu suštinu, dajući joj realistični, svakodnevni kontekst. Pokaži, ne kaži, to je stara maksima, ali ako kažeš, samo kazivanje može da baci senku na tekst, čineći ga zanimljivijim i drugačijim u odnosu na ono što je zapravo iskazano."

U Mojoj borbi esejizir i o formi. Da li ima utisak da autor mora da sačeka budući oblik knjige, inače ništa? "Forma mora da dođe, ne može da se uzme. Ukoliko se uzme, kao u krimiću, može da bude veoma zabavna, ali ako nije verna životu na bilo koji način - mrtva je. U slučaju kada sama dođe, ona živi, ali samo jednom: ukoliko ste je vi ili neko drugi pokupili - uzeta je, nema je više."

Knausgora često pitaju kako su njegovi najbliži podneli šest tomova u kojima ih je opisao do tančina. Podsećamo sagovornika na reči starog književnog urednika britanskog nedeljnika koji je, prilikom odlaska u penziju, podvukao crtu: saradnici su slali najbolje tekstove onda kada su pisali o porodičnim stvarima. Koliko je teško pobeći od kuće? Kratko odgovara: "Pisanje je bežanje."

Da li imate plan za bekstvo iz sveta Moje borbe? "Da, ja sad bežim, najbrže što mogu, ali to liči na trčanje po močvari, u cipelama od olova, polako toneš sve dublje i dublje."

Mića Vujičić (NIN)

01.12.15 Polja

Kako posmatrati savremenu svetsku prozu u vreme kada čitaoci istovremeno či taju, na primer, zbirku Can’t and Won’t Lidije Dejvis u kojoj dobar deo priča ne pre lazi jednu ili dve stranice, te roman Moja borba Karla Uvea Knausgora koji u svojih šest tomova premašuje tri i po hiljade stranica? Da li je moguće naći neke paralele izvesti zaključke o vladajućim tendencijama na dva tako dijametralno suprotna uzorka? Jer, ako prvi teži narativu od svega nekoliko rečenica, a drugi volumino znosti Prusta, jasno je da se oni moraju postaviti na dva suprotna kraja današnje proze, barem kada je reč o obimu. Ipak, nisu retki čitaoci koji će oba autora istra živati jednako uzbuđeno i temeljno, ne zadovoljavajući se jednim čitanjem, i koji pri izboru favorita neće posezati za argumentom dužine, već kvaliteta.

Kad je reč o Knausgoru, već nekoliko godina je jasno da je u pitanju specifična poja va novovekovne književnosti, prisutna na dvadesetak jezika i našim čitaocima do sada dostupna samo u originalnim norveškim izdanjima i engleskom prevodu prva četiri toma, te nebrojenim intervjuima, prikazima, esejima i kritikama na inter netu. Od ove godine, u prevodu Radoša Kosovića, Knausgor je prisutan i kod nas.

Kao prvo pitanje koje se nameće, sem, naravno, masivnosti knjiga, jeste žanr. Sko ro jednake doze autobiografije, memoara, i proze, fikcije, konstantno se prožimaju stvaraju ne samo nešto između te dve kategorije, već i nešto više od njih pojedi načno. Prateći kritiku, a i prvi utisak čitanja, jasno je da su mišljenja podeljena: Moja borba mogla bi biti i jedno i drugo, i oba, i nijedno. Da, protagonista-narator zove se Karl Uve Knausgor, i on je pisac, a članovi njegove porodice u romanu nose imena članova njegove prave porodice i bave se istim ili sličnim poslovima, žive na istim ili sličnim mestima, i tako dalje. Ova knjiga bi vrlo lako mogla da bude memoar u potpunosti, da nije jedne bitne činjenice: ona je zamišljena i iznesena kao roman, tj. bildungsroman, odnosno, još preciznije, Künstlerroman. Knausgor ne piše da bi opisao svoj život, već da bi ga razumeo i analizirao, pa se, razočaran dometi ma fikcije, odlučuje za najširi mogući okvir, memoarski, koji potom dopunjava iz maštanim. Prateći naratologiju kao bilo koji drugi pisac čiji narativ nema nikakvih dodirnih tačaka sa ličnim svetom, Knausgor ispisuje roman – snažno postavljen na temeljima biografskog, ali i dalje roman. I to je nešto što čitaoci odmah treba se bi da razjasne: teško je danas razdvojiti ličnost pisca i personu koja se javlja u nje govom/njenom delu kao centralna. Znajući ko su, šta rade, sa kime su povezani i kakvi su im pogledi na književnost, politiku, društvo, istoriju, sport, muziku ili popularnu kulturu, lako je prepoznati tragove javne pojave pisca i onoga što se čita. Ovde je i najveća prednost prevoda stranih autora: čitaoci sa ovih prostora ne zna ju mnogo, ili ništa, o Knausgoru, koje je probleme imao pre, tokom i nakon pisanja i publikacije. On se zato ne čita kao javna ličnost i njegovo delo za nas nije preopte rećeno bremenom vanknjiževnih i medijskih spekulacija. (Uzgred, lako je na inter netu pronaći podatke o implikacijama ovih romana, njihovoj recepciji i reakcijama porodice, te se neretko pominju kontroverze, svađe, distanciranja, sudske tužbe, pa čak i depresija piščeve druge supruge.) Uz to, meandri i digresije romana koje se protežu od nekoliko pasaža do više desetina stranica, vode priču napred povezu jući prošlost sa sadašnjim trenutkom. I upravo zbog ovih rukavaca roman postaje univerzalniji i bliži široj publici koja u jednom trenutku prestaje da razmišlja da li je reč o „pravom“ Knausgoru ili ne, jer odgovor na pitanje da li je roman potpu no autobiografski postaje nebitan: on se čita kao fikcija i tako bi trebalo da bude.

Glavni junak i njegova tema naglašeni su već dvema rečima naslova, a iza te bor be se zapravo krije proces pisanja i, istovremeno, proces življenja. Figura koja je našoj publici nakon Kiša i Albaharija potpuno bliska i ovde je pokretač: pisac koji piše o ocu. Međutim, u tome ne uspeva i onda kreće da leči neuspeh automatskim pisanjem o sebi, svojim tajnama, intimama, razmišljanjima i stavovima. Stoga se roman ne fokusira na radnju u klasičnom smislu – istina je da junaci nešto rade, nekuda idu i nešto postižu u mnogim epizodama, ali bitniji položaj zauzimaju proces odrastanja i formiranja mišljenja o svetu, kao i, možda i najprimetnije, odnos sa ocem. Sam narativ otvara (i kasnije prožima) esejistički manir koji evo cira kanonske proučavaoce teme smrti (Benjamin, Bodrijar, Bataj, Toma, Tugendhat, Taurek, Moren i dr.), ali se među njima najočiglednije može izdvojiti Montenj stavom iz ogleda „Da filozofirati znači navikavati se na smrt“ – „Onaj ko bi učio ljude da umiru, naučio bi ih kako da žive.“ Knausgor prvenstveno govori o ocu, o njegovom životu tokom piščevog odrastanja (prvi deo romana) i smrti (drugi deo)1 nakon go dina samodestruktivnog alkoholizma. Zajedno sa bratom, pisac stiže u kuću u kojoj je otac živeo sa svojom majkom i umro, te je raskrčuju i čiste. U tom poslu, pročišću jući porodičnu i prošlost samog oca, otkrivaju mnogo i o sebi – dok je mlađi brat, pisac u iščekivanju prvog romana, stalno između suza i sakrivanja emocija, stariji Ingve je racionalan, hladan i distanciran od oca. Međutim, ma koliko to bilo tač no, činjenica da je otac u njihovom detinjstvu bio grub, strog i nemilosrdan jeste neporeciva, te ne čudi što ga se sino-vi, u svojim odraslim godina, i dalje plaše i zaziru kada im se učini da su ga čuli na stepeništu. U opisu oca se takođe može vi deti i problematičan stav pisca prema njemu, ali i prema (ne)objektivnosti uopšte. Mnogo je primera očeve grubosti i strogoće – od zabrana izlaska, prekorevanja, verbalnih uvreda i lošeg ophođenja čak i u najranijem detinjstvu sinova – no, to nisu jedini elementi njegove karakterizacije. Zapravo, primerima očevih retkih,

1 Prevodi Moje borbe na engleski jezik nose podnaslove A Death in the Family, A Man in Love, Boyhood Island i Dancing in the Dark, te je već na osnovu njih lako pretpostaviti dominantan tematsko-mo tivski okvir dela, što je posebno slučaj kod prvog toma. Izostavljajući podnaslov, Booka na intrigantan način nudi čitaocima element iznenađenja, bar do polovine romana. ali iskrenih emocija, pisac ne traži sažaljenje za mrtvaca, već daje razloge konflik ta koji se u njemu odigrava – simultano želi i žali smrt oca („A ja, ko je tata bio za mene? Neko čiju sam smrt želeo. I čemu sada sve te suze?“). Sa ovim u vezi se može pomenuti objektivnost naratora, odnosno njegova nepouzdanost: vraćajući se više decenija u prošlost, sećanje je oblikovano tako da pospešuje „širu“ sliku i uklopljeno da od govara knjizi. Usled prolaska vremena i neizbežnog zaborava, neki delovi su izme njeni, dodati ili oduzeti zarad priče, čime se isključivo memoarska definicija ovog dela još jednom dokazuje kao netačna: ono je više nalik na dela kao što su Itaka i komentari Crnjanskog ili Život čoveka na Balkanu Krakova – prozni spoj fakto grafskog i fikcionalnog bez pretenzija ka jednoznačnom žanrovskom određenju.

Isto kako tokom tih nekoliko dana – ovde je bitno istaći mešavinu objektivnog i subjektivnog vremena ne samo u tom drugom delu koji zauzima tek oko sedmice u sada šnjosti, a mnogo decenija u sećanjima čineći polovinu romana, već i u ostalim segmen tima gde Knaus-gor konstantno skače napred i nazad – opisuje očajno stanje u kojem se bakina kuća nalazila, autor pripoveda i ostatak romana. O njegovoj poetici mogu se ispisati redovi i radovi, ona se može čitati u ključu postmodernizma, realizma, na turalizma i verizma, ali možda najzanimljiviji opis svog stila daje sam pisac. Naime, u mnogim autopoetičkim zapisima otkriva se stvaranje ranijih dela, posebno prvog romana Van sveta iz 1998. koji je izdat nedugo nakon očeve smrti. Čitalac ovde otkriva proces njegovog nastanka, oblikovanje vizuelnog izgleda korice, misli tokom pisanja, predviđanja o njegovoj budućnosti i, najbitnije, osnovnu nameru – pisanje o ocu. Takođe se pominju i druga dela (zbirka eseja Amerika duše iz 2013), autori koje pisac čita i po štuje (pored, očigledno, Prusta, tu su Žene, Rembo, Bernhard, Cvajg i drugi, našim či taocima mahom nepoznati skandinavski autori), kao i šta književnost predstavlja u njegovom životu – beg od sveprisutne banalnosti, sagorevanje trivijalnih stvari i ostvarivanje svrhe.2 Detaljno se čita gde i kada piše, kako sklapa misli i o čemu (ne) razmišlja tokom rada, kao i na koji način se ophodi prema ljudima oko sebe tokom naj aktivnijih perioda pisanja. Međutim, zanimljiv je i jedan opis nasumičnog pešaka kog pisac posmatra na ulici, a iz kojeg se može mnogo zaključiti o stilu Moje borbe: „Stari ji, sed, kao prut mršav čovek velikog nosa prešao je pešački prelaz pred nama. Krajevi usta su mu visili. Usne mrkocrvene. Prvo je pogledao uzvisinu s moje desne strane, potom niz prodavnica preko puta, pre nego što je spustio pogled ka zemlji, verovatno da bi proverio gde je predstojeća ivica trotoara. Sve je to uradio kao da je potpuno sam. Kao da pogled drugih nikada ne uzima u obzir. Tako je Đoto slikao ljude.“ Baš ovako piše i Knausgor – sa mnogo detalja, precizno i tačno, a njegovo kretanje kroz roman nalikuje kretanju tog starca: sporo, odmereno, samostalno, kao da niko drugi na svetu ne postoji nije bitan. Svesno birajući da opiše sve o sebi i porodici, autor ističe svoju poseb nost i povlašćenu poziciju, no, od nje, posebno u intervjuima, ipak zazire.
Moja borba nije samo Knausgorova borba, jer ono sa čime se on suočava sastavni je deo života najvećeg broja čitalaca od Osla do Ostružnice. On otkriva najgore 2 „Pisati znači izvući ono što postoji iz senke onoga što znamo. O tome se radi u pisanju. Ne o onome što se tamo dešava, ne o tome kakvi se događaji tamo odigravaju, već o tom tamo samom po sebi. Tamo, to je mesto i cilj pisanja. Ali kako dotle stići?“ delove svoje intime, ne preskačući momente u kojima se nepravedno ophodi prema suprugama, članovima porodice i prijateljima, ili misli loše o sopstvenoj deci koju nekada vidi kao teret i prepreku pisanju. Takođe opisuje koliko prezire sebe i ističe na koje je sve načine loša osoba čime se humanizuje i zadobija čitalačko poštovanje, praćenje, prepoznavanje i intimizaciju. Uz to, ova univerzalnost dovo di do zaključka da namerno izabran specifičan naslov nije samo provokacija – ma da jeste i to: ironična paralela sa delom Mein Kampf namerna je i direktna (usput, esej u šestom tomu Moje borbe posvećuje više stotina stranica toj temi) – nego i najkraća definicija dela. Ono je prikaz banalnosti života, njegove sramote i po niženja, daleko i suprotno od ideoloških priča, političkih angažmana i velikih narativa. U pitanju je svačija borba, a pisac postaje Everyman koji jukstapozira uzvi šenost i prizemnost: „Vreme odla-zi, nestaje kao pesak kroz prste dok ja... šta ja u stvari radim? Perem pod, perem veš, kuvam ručak, spremam kuću, idem u kupovinu, igram se s decom na igralištu, vraćam ih kući i skidam, kupam ih, pazim na njih dok ne legnu, pokrivam ih u krevetu, kačim veš da se suši, slažem odeću i stavljam je u ormar, čistim, perem sto, stolice, kredence. To je borba, i mada nije heroj-ska, ipak je protiv nadmoćne sile.“ Ovako predstavljen, roman teži univerzalnosti, autor postaje glas većine, njegova borba je svačija, a njegov život žive svi. On piše o „umetnosti življenja“ i ne samo da pred čitaocima slika autoportret, već im otvo reno, na tacni, nudi špijunku u svoj svet.

Još jedna vrednost romana, mada na prvi pogled minorna u poređenju sa ostali ma, jeste i prikaz skandinavskog života koji u svetu možda nije do kraja poznat. Od umetnosti, kulture, društva, politike i obrazovnog sistema, preko prazničnih obi čaja i tradicionalnih porodičnih odnosa do pejzaža Norveške, opisa njenih pre dela i temperamenta ljudi, ovaj roman daje uvid u sadašnjost severa Evrope i njego vu istoriju u protekloj polovini veka. Norveška književnost kod nas je prisutna u prevodima i nakon Hamsuna i Ibzena – Justejn Gorder, Erlend Lu, Ju Nesbe, Nikolaj Frobenijus i dr. – ali ovim doseže novi nivo, dok izdavač ide i dalje od toga planom da godišnje prevodi i štampa po jedan tom Moje borbe. Karl Uve Knausgor svojim de lima daje novu definiciju ove vrste književnosti, menja ustaljena mišljenja i pre lazi u domen fenomena: pisac je javna figura, pop ikona bez intime, ne više autor zbog kojeg čitaoci prate periodiku i novine ne bi li zatekli njegov ili tekst o njegovim knjigama, već autor koji postaje popularniji od fudbalera, političara, muzičara ili glumaca. Na kraju, on pomera paradigme u savremenom svetu, te zbog njegovih dela Norveška sada više nije poznata po Brejviku, dok naslovna sintagma nosi potpuno novu i mnogo pozitivniju asocijaciju za nove generacije svetskih či talaca. Najveći izazov ovog romana nije njegov obim već potpuno racionalno obja šnjenje šta je u njemu toliko dopadljivo pošto je podesniji za čitanje nego kriti čarsku interpretaciju – mada je zanimljivo tražiti paralele sa ranije pomenutim misliocima, odnos istorije i fikcije, stav ka istini, vlasništvo nad pričom o očevoj smrti, elemente postmodernizma itd. Drugim rečima: stvarnosna proza odav no nije novina kod nas, ali ogoljenost života i jedno-stavnost sa kojom ovaj pisac pristupa svakodnevici čine njegovo delo više nego primamljivim štivom.

10.07.15 Vreme

Svačega smo se nagledali, to jest načitali, i postali smo (pre)otporni na oduševljavanja i zgražavanja, a još više na iznenađenja i osveženja, pa ipak, Norvežaninu Karlu Uveu Knausgoru (r. 1968) uspelo je da napiše nešto što teško da liči na bilo šta iz našeg prethodnog čitalačkog iskustva, mada se ne bavi ničim što bi se moglo definisati kao "radikalni eksperiment" u formalnom smislu. Ono što je kod Knausgora na neki uzbuđujući način novo i drugačije zapravo je totalnost njegovog književnog projekta, radikalnost kojom ga približava onome što razne Lepe Duše nazivaju "pisanje sopstvenom kožom", ali Lepe Duše to obično misle nekako metaforično, dok Knausgor ne gubi mnogo vremena na prenesena značenja: umesto toga, radije će nam ponuditi presnog sebe na tanjiru, u svojevrsnom reality show samorazotkrivanju
Samo po sebi – čudna mi čuda. Niti je "iskrenost" estetska kategorija, niti nas nužno mora biti briga za poslove i dane, sećanja i razmišljanja, sumnje i snove tamo nekog norveškog dripca. Mora da tu ima još nečega – kako bi inače mogla da se objasni prvo nacionalna, potom i globalna slava sada već šestoknjižja Knausgorovog, na već dobro preko tri hiljade strana, a objavljivanog sukcesivno u prethodnih oko pet godina pod naslovom Moja borba, koji nam je inače odnekud jako poznat?
Prvi tom ovog serijala našao se nedavno i pred srpskim čitaocima (preveo Radoš Kosović; Booka, Beograd 2015), a ostali bi trebalo da uslede, po najavi izdavača, otprilike u godišnjem ritmu – ko bude imao strpljenja da ih tako dočekuje. Što se mene tiče, teško da ću izdržati, radije ću posegnuti za engleskim prevodima, kad već postoje. Bojim se da smo i u čitanju obimnih književnih ciklusa postali nalik na pasionirane gledaoce savremenih mamutskih TV serija: ne pratimo ih zapravo epizodu po epizodu – kao u sada već davna vremena, kad bismo se jednom nedeljno u tu svrhu nacrtali pred televizorom – nego sezonu po sezonu, a ako se u celu priču uključimo sa zakašnjenjem, onda najradije odgledamo "kampanjski" sve "odjednom", tj. u iracionalno kratkom roku, u nekoliko dugih i frenetičnih seansi. Primera radi, tek sad sam se nakanio da pogledam famozni Californication, ali kad sam već krenuo, u narednih ne više od 2 do 3 nedelje odgledaću sve, ili bar donde dokle mi bude držalo pažnju...
Kako god, u čemu je stvar s Mojom borbom? Njen narator, sam Knausgor, pisac je, još bez osobitog uspeha, sa vrlo zapletenom porodičnom istorijom, pre svega obeleženom traumatičnom i kontradiktornim odnosom s ocem, pomalo otuđenim, potonjim alkoholičarem, koji se prema njemu uglavnom odnosio hladno i s visine, dok nije napustio porodicu, osnovao drugu, potom i nju napustio i posvetio se besciljnom životarenju i besomučnom opijanju, što ga je i dotuklo. Tu je i majka, figura blagosti i topline, ali i jedva vidljiva, uglavnom odsutna, barem u prvom tomu, te stariji brat, predugo frustrirajuće superioran. I naravno, ceo splet širih familijarnih odnosa, umetničke ambicije i sveprisutan strah da im nije dorastao, rana prijateljstva, prve ljubavi, bolna spoznaja prilično darvinističke prirode seksualnih i ostalih privlačnosti. Zamašnim delom ovaj je obimni roman (455 strana) svojevrsna bildungs-hronika, reminiscencija na dane odrastanja i sve što uz njih ide, što je po sebi otrcano i "ispisano" da ne može biti otrcanije i ispisanije. Drugim svojim krakom, to jest u poslednjoj trećini ili četvrtini, to je beskrajno dug i detaljan opis nekoliko dana po smrti Knausgorovog oca, kojeg valja sahraniti, ne samo bukvalno, nego i apsolvirati činjenicu njegove smrti, otvoriti se nekom novom životu izvan senke njegove odsutne prisutnosti. A to nije lako: Knausgor bez krzmanja kaže da je priželjkivao tu smrt, ali kad je stvarno nastupila, sve što mu je preostalo je tuga, melanholija, neprestani izbrusi nekontrolisanog plača. Na koncu, obimom najmanje zastupljen (bar u ovom tomu), ali nekako najvažniji, svojevrstan je "direktan prenos" piščeve sadašnjice, dakako one koja je postojala u vreme pisanja prvog toma Moje borbe; to su delovi teksta u kojima piščev emotivni striptiz deluje najšokantnije, ali i najizazovnije: to su mesta gde Knausgor najdublje zaviruje u područje tvrdokornih tabua, bespošteno opisujući "nesavršenstvo" svojih osećanja, ne samo prema voljenoj ženi i prema rodbini, nego i prema sopstvenoj deci: nije da ih ne voli, voli ih, reći će on, ali nikako ne bi mogao reći da mu ona podaruju smisao života, šta god to bilo. Odatle je samo polukorak do no-no pomisli da bi tog smisla moglo biti i bez njih, možda čak i "boljeg"...
Zapravo je najveći skandal u vezi s Mojom borbom baš taj da u njoj nema upravo ničega "spektakularnog": nije Knausgor baš neko čudovište, nego bazično čestit momak manje-više poput bilo koga od nas, a slično se može reći i za sve druge u knjizi, dakako, i za njegovog oca. I nisu ta stanja i osećanja koja Knausgor u sebi pronalazi nešto što i bilo ko od nas neće moći da iščeprka, samo ako nije kukavica da u to zaroni na pošten način i sa pravog mesta. Pa, zašto onda toliki skandal, uključujući i to da se razveo i da ga se "pola familije" odreklo posle izlaska knjige? Pa, upravo zato: istina je jedino što ovde nikako ne dolazi u obzir...
Zašto je, međutim, Moja borba, bar u prvom tomu, izuzetna književnost, a ne tek pomalo bizaran sociokulturni fenomen? Iz onog jedino mogućeg razloga: zato što je Knausgor sjajan pisac. Okej, čitalac nije ni očekivao ništa drugo, ali način na koji je sjajan nešto je što ipak još nije viđeno. Naime, zapanjujuće je kako u ovom obimnom, gustom tekstu, gotovo nepodeljenom na poglavlja, tekstu koji nije mnogo milosrdan ni prema čitaocu, autoru uspeva ono načelno najteže: da najbanalnije moguće događaje i situacije razvlači na desetine i desetine strana, a da čitalac to guta posve opčinjen, otvorenih usta, požudno okrećući stanice kao da će netom saznati ko li je ubica u nekom ubibože napetom trileru. I najmanje važne razgovore i druge "trivijalne" životne situacije (kupovinu u prodavnici, vožnju autobusom, boravak u kupatilu... šta god) Knausgor opisuje do najsitnijeg detalja, ne preskačući baš ništa (a opet ni ne insistirajući na detaljima na onaj preknjiževni način koji će svaki dobar čitalac lako detektovati kao demonstrativno insistiranje na detaljima...), potpuno zanemarujući sva dramaturška ili naratološka pravila, ne preskačući "dosadne trenutke" nego ih, naprotiv, gurajući čitaocu pod nos, a da ovaj ne da se ne dosađuje, nego mu do kraja knjige polako postaje neverovatno da bi se moglo pisati drugačije. A baš se tako – to jest, sasvim drugačije – obično piše...
Nema nikakvog smisla ni pokušati davati sud o nekom šestoknjižju tek na osnovu prve knjige, no ako ovaj prvi tom posmatramo kao zaseban roman – što je takođe apsolutno legitimno, jer on to jeste, i da nikada nije došlo do narednih nastavaka čitalac ne bi osećao da tu "nešto nedostaje" – onda se sme reći da imamo posla s nečim što nam je oduvek bilo potrebno, samo što niko pre Knausgora nije znao, umeo ili naprosto smeo da to postavi na ovako radikalan, a opet nimalo pozerski način.

Teofil Pančić

01.07.15 City magazine

Sve bismo želeli da pomnije promišljamo, da spoznajemo finese, ali prija i kada stvari funkcionišu u svetlu čistih oprečnosti. A one ponekad i nisu toliko drastične. U to ime, stiže dvojni prikaz srpskih prevoda dvojice vrsnih savremenih norveških literata – Karla Uvea Knausgora i Nikolaja Frobenijusa, predstavnika tamošnje umetničke, odnosno, žanrovske proze.
Prvi deo šestotomne norveške knjiške senzacije Moja borba doživeo je i srpsko izdanje (objavila Booka, s norveškog preveoRadoš Kosović); da podsetimo, reč je o istinski gabaritnom biografskom romanu, kojim Knausgor nastoji da razmrsi klupko svojih omaški i svoje biti. Srećom po čitaoce, Knausgor ovaj boj sa vlastitim zabludama i demonima ne nagoni put jalovog solipsizma, već ovo njegovo štivo (makar na prvom uzorku) biva knjiški potentna i čitalački uzbudljiva mera krajnje iskrenosti. Knausgor ovde traga za zaturenim mirom i vlastitom izneverenom suštinom, nastojeći da u međuprostoru značajnih koordinatnih tačaka sopstvene egzistencije uđe u trag višem smislu i razumevanju sebe samog i sveta koji ga okružuje.
Svaka bitka ovog soja teška je i moguće smrtonosna, a mereći po onome što je čitaocima na kraju pružio, može se reći da Knausgor na kraju zavređuje počasti namenjene pobedniku. Iako povremeno ne izgleda tako, na kraju se ispostavlja da je svaka detaljnost bila svrsishodna i nužna za celinu, a autor ume i hrabro da poentira. Primećuje tako, da se tokom navodnog odrastanja i sazrevanja odvažno i svesno udaljavao od osećaja istinske sreće i prave punoće postojanja (a negde pri sredini nailazimo i na ovu ushićenu opservaciju: Ljudski rod je bio mali, istorija mala, zemaljska kugla mala, pa čak i kosmos, koji je trebalo da je beskrajan, bio je mali. A ja veći od svega.). Moja borba definitivno predstavlja čist zicer za ljubitelje ispovedno i intimistički intoniranih kontemplativnih štiva. Uz primetan pop-kulturni štimung kao važan dodatak.
Sa druge strane Nikolaj Frobenijus, kod nas možda najpoznatiji kao scenarista izvorne filmske Nesanice, u romanu Kroz tamne krošnje odrešito ostaje odan konvencijama kriminalističke i, nazovimo je tako, trilerične proze. Kroz tamne krošnje (objavila Deteta, s norveškog prevela Ratka Krsmanović Isailović) u najvećoj meri ostavlja utisak boljeg rada unutar sve prodornijeg nordic noir talasa u književnom obličju. Sam zaplet se tiče pisca koji u sam osvit izdanja nove knjige biva uvučen u misteriju sa višestruko fatalnim ishodom;Frobenijus ovu postavku nadograđuje čestim osvrtima na sam čin pisanja, te Kroz tamne krošnje biva bogatiji i za taj koristan ukras u vidu fino zauzdanog i zdravog intelektualizma, čiji je cilj da odgonetne misteriju pisanja danas. A za svaku pohvalu je i to što Frobernijus, inače, uz Menkela, u ovoj stvaralačkoj epizodi pokazuje i zavidnu samokntrolu, te Kroz tamne krošnje među svoje adute može da upiše i krajnje konsekventni izraz i misteriju koja se, možda i mimo očekivanja većine, ipak ne izrodi u opsežniju društvenu hroniku.