Moja borba 2

07.04.16 Vreme

Očinska uloga i vučija prirodateofil pančić DRUGI TOM FASCINANTNOG ŠESTOKNJIŽJA KARLA UVE KNAUSGORA NASTAVAK JE JEDNOG BESPOŠTEDNOG SAMOISTRAŽIVANJA KAKVOM NEMA PARNJAKA U SAVREMENOJ PROZI

Ima li ikakve potrebe iznova kontekstualizovati priču o šestotomnom romanesknom serijalu Moja borba, kojim je do tada relativno anonimni Norvežanin Karl Uve Knausgor stekao svetsku slavu, podarivši sasvim novo, dublje, subverzivnije i svakako radikalnije značenje priči o autobiografskom narativu u beletrističkom tekstu? Ako još ima nekoga ko je uspeo da ne "ukači" o čemu se radi, upućujemo ga na prikaz prvog toma romana (Vreme br. 1279), a nedavno se u srpskom prevodu pojavio i drugi, još obimniji, na celih 600 strana (preveo Radoš Kosović; Booka, Beograd 2016). Ovaj tom ni u norveškom originalu ni u srpskom prevodu nema neko "posebno" ime – što ima rezona, jer se time naglašava romaneskna celina, što struktura Moje borbe opravdava, mada se prvi tom može čitati i zasebno, dok je za drugi to već znatno teže, a vezu s trećim pisac uspostavlja vrlo brutalno direktno, gotovo "proizvoljno" prekidajući tekst ovog toma na mestu koje bi bilo sasvim nelogično kao bilo kakav "kraj". Ipak, zanimljivo je da su engleski prevodi knjiga ovog ciklusa i "separatno" imenovani, te se ovaj tom zove A Man in Love, što možda ne zvuči baš originalno, ali posve odgovara ovoj knjizi; štaviše, mogli bismo se malo i poigrati pa osim onog nedvosmislenog značenja "Zaljubljeni čovek", reći da se taj naslov može u ključu detinjastog bukvalizma pročitati i kao "muškarac u ljubavi", to jest: kao razmatranje gombanja koje savremeni (beli, evropski, zapadni...) ljudski mužjak ima sa ljubavlju i svojim mestom u onom brikner-finkelkrotovskom "novom ljubavnom neredu"...
Kako god; prvi je tom pre svega priča o detinjstvu, odrastanju, sazrevanju, književnim ambicijama, seksualnom traženju, nesigurnosti svake vrste, i iznad svega o teškom odnosu s još težim ocem. U drugom, pak, sam je autor/narator taj koji postaje otac. Njegov se dotadašnji život u Norveškoj raspada, uključujući i prvi brak; Karl Uve "beži" u Stokholm s vrlo mutnom predstavom o tome šta tu uopšte traži, i zašto to traži baš tu, uostalom. Obnavljanje jednog starog poznanstva (i nesuđene veze) sa Šveđankom Lindom pretvara se u vrlo ozbiljnu ljubavnu priču, potom brak, s jednim... s dvoje... s troje dece. Treba se, dakle, prihvatiti nošenja tereta izvesne građanske odgovornosti i zrelosti, jer više nisi sam na svetu, a to si valjda i želeo – ili možda nisi? Ili nisi bio svestan šta to tačno znači? Jer, autor-narator svoju ulogu igra nekada loše, ali neretko i sasvim dobro, no šta to vredi kad u epicentru njegove egzistencije kao da čuči i preti neki ambis koji bi se u bilo kojem trenutku mogao razjapiti i progutati i njega i sve oko njega – zapravo, potreban je krajnji napor da ga se drži pod kontrolom – jer iz njega progovara površinski suspreguta "vučija" priroda, želja za samoćom, za neograničenim i ničim neometanim (spisateljskim) radom, za egzistencijom bitno drukčijom od one u čija je pravila možda odveć lakomisleno zagrizao... Ne radi se o tome da on "ne voli" svoju ženu, kamoli decu; pitanje je, međutim, voli li sebe, to jest: voli li sopstveni život, življen pod ovakvim pravilima? I može li se voleti drugog trajno plaćajući takvu cenu? I šta tu tom drugom uopšte preostaje?
Nema toj priči kraja i nema tim dilemama razrešenja u ovom tomu, ali ionako "znamo" da se u stvarnosti izvan romana sve to okončalo razvodom, čemu je valjda baš sam roman ključno doprineo – a što nas se kao čitalaca može ali i savršeno ne mora ticati: mi smo tu na bezbednoj udaljenosti, ne piše se ovde, je li, o nama... Ono što nas se svakako tiče je Knausgorova fascinantna sposobnost da se eksplicitno autobiografski intoniranom pričom pozabavi na način lišen ama baš svake providno "literarizujuće" ornamentike koja ima biti, ako ništa drugo, piščevom odstupnicom pred mogućom pobunom "stvarnosti" i bliskih ljudi koji je naseljavaju, a koji su se obreli kao nevoljki stanovnici jedne ovakve knjige, dakle, da jednom estetski irelevantnom (ili bar, smatra se, duboko zastarelom) pojmu "iskrenosti" odjednom podari neki sasvim novi smisao, a da istovremeno u središtu ovog štiva ne bude baš ničega tabloidnog i jeftinog, da bude potpuno lišeno banalnosti od kakve, naprotiv, i te kako ume da pati mnogo koje visokoparno štivo. Jednostavnije rečeno, Moja borba i u ovom je tomu velika literatura koja je programatski lišena uobičajenih šljokica Velike Literature, što je retko i dragoceno majstorstvo: samo neko ko je potpuno načisto i sa sobom i sa književnošću može da piše ovako kristalno čisto i snažno. I magnetski zavodljivo: ovih sam šest stotina strana smazao za manje od 48 sati, sve uz uobičajene poslove.
Da ne bude zabune, nije Moja borba 2 samo hronika jednog ljubavnog i očinskog slučaja; deo Knausgorove spisateljske magije jeste i lakoća s kojom je u stanju da u bezobalni romaneskni tekst "udrobi" bezbrojne ekskurse svih vrsta, čitave mini eseje, recimo, protiv političke i rodne korektnosti i sličnih pošasti kojima se Privilegovani ritualno samokažnjavaju (ali tako da im ne bude ništa), ili o razlikama između pomalo "rustikalne" Norveške i preuglađene upper middle class Švedske, ili beskrajno pronicljive uvide o "klasnoj" zasnovanosti celog tog narativa i "lajfstajla" hipsterskih levičarskih kulturnih elita iz boljih štokholmskih kvartova, sa svim tim njihovim bio, veganskim i ostalim opštehumanističkim prenemaganjima; ne izostaje, dakako, ni "pregled" norveške i švedske literarne i medijske scene, gde Knausgor opet nikoga ne štedi – a sebe ponajmanje; bilo bi, uostalom, nedostojno ne iskazati podjednaku sposobnost samopercepcije i kada je književna taština u pitanju, ako si se već u stanju toliko "otvoriti" u najintimnijim pitanjima!
Prikaz prvog toma Moje borbe završio sam "preteći" da teško da ću moći da sačekam srpski prevod drugog, nego ću se lepo okrenuti engleskom; izdržao sam, ipak, ali za dalje ne garantujem: treći i četvrti tom (Boyhood Island i Dancing in the Dark) već mi se smeše sa police, a Knausgor je takav pisac: želiš još i još, i nekako ti je neverovatno da bi to jednom moglo i da se završi.

01.04.16 Polja

Književnost je postala moćna naprava za samointerpretaciju
i ponovnu poetizaciju života, sposobna da sve otpatke običnog života pretvori u poetska tela i znakove istorije.
Žak Ransijer

Prošle godine beogradski izdavač Booka objavio je prvi od šest tomova ispovednog, autobiografskog megaromana norveškog pisca Karla Uvea Knausgora (1968), ironičnog naziva, Moja borba, a u odličnom prevodu Radoša Kosovića. Roman je izlazio u periodu 2009–2011. i postigao zavidan uspeh u Skandinaviji, uzburkao književne duhove i čitalačku javnost, i osvojio nekoliko značajnih nagrada i nominacija. Početkom ove godine objavl?en je drugi deo serijala, i ako je verovati srpskoj čitalačkoj publici, makar onoj malobrojnoj, roman se čekao sa velikim nestrpl?enjem. Englesko izdanje koje se pojavilo pre srpskog, razlikuje se od originalnog, norveškog (a samim tim i srpskog), sprovođenjem prakse podnasloval?avanja, čineći time, ne baš sasvim precizno, svođenje svakog toma ponaosob na jedan, separativan, izdiferenciran i zatvoren tematski okvir.
Voluminoznost Moje borbe koja jednako intrigira, privlači ili odbija čitaoce, krije u sebi odgovor koji se tiče pitanja žanra i formalnog aspekta, s obzirom da spreže različite književnoumetničke postupke i na taj način izbegava jasnom žanrovskom određenju. Govoreći o prvom tomu Moje borbe u jednom od prethodnih brojeva časopisa Pol?a, književni kritičar Dragan Babić u uvodnom delu svoga teksta („Autoportret sa lešom“, Pol?a, br. 494, jul–avgust, 2015, str. 131) ukazao je upravo na ovaj momenat žanrovske neodređenosti, ističući da se u romanu nalaze „[s]koro jednake doze autobiograije, memoara, i proze, ikcije“, koje se, kako ističe Babić „konstantno prožimaju“. Ovim povodom pomenutom nizu možemo pripojiti i druge paraliterarne i metaliterarne formate, poput mini eseja, crtice, književnokritičkih osvrta, aksioloških analiza. Prisutno je takođe i mnoštvo referenci na različite oblike i vrste umetnosti (književnost, pozorište, muzika, slikarstvo), pozivanju, polemici ili tumačenju izvesnih poetičkih aspekata i književnih postupaka delâ, prevashodno, autora svetske književnosti (Dostojevski, Tolstoj, Helderlin, Sioran, Bergman, Ibzen, Hamsun, Man, Bernhard...). Za razliku od prvog toma gde je akcenat stavl?en na odrastanje, adolescenciju, naratorov odnos sa ocem i, naposletku, očevu smrt, drugi tom predstavl?a zaokret. Radnja se premešta, obuhvata period odlaska iz Bergena u Norveškoj i dolazak u Švedsku (Stokholm, pa Malme), promenu perspektive i kulturnog okvira, obnaval?anje prijatel?stva, zal?ubl?ivanje, zasnivanje porodičnog života i pisanje kao izbavl?enje od trivijalnosti svakodnevice i suočavanje sa vlastitim strahovima i tajnama u procesu samomrzilačkog, autoreleksivnog melanholičnog pripovednog glasa. Knausgorovo pisanje iz Ja forme konstituiše određen način razotkrivanja i pokazivanja sopstva samom sebi i drugima. Duboko introspektivno viviseciranje jastva (pri čemu narator najmanje sebe štedi, a onda i druge, bližnje), izraz je dešifrovanja sopstva sopstvom, kontekstom, vremenom i sredinom kojom je on, odnosno ono određeno. Moja borba u tom pogledu nesumnjivo predstavlja izuzetan književni projekat svetskih razmera, koji dotiče i neke od tema svojstvenih Dostojevskom – kako saznajemo, Knausgorovog velikog uzora – u prvom redu, povratku potiskivanih misli.
Knausgorov projekat prikazuje preokupaciju savremenog čoveka i otkrivanje esencije sopstvenog identiteta, što se može sprečiti ili obuzdati jedino estetičkom stilizacijom. Samootkrivalačka autonomija romana, artikulisana već u naslovnoj sintagmi, ogleda se u neskrivenom cil?u samopotvrđivanja. Konstrukcija života kao dela umetnosti pretvara se, dakle, u pol?e borbe, otpora protiv nivelisanja uniformizovane rutine, ne bi li ga prilagodio vlastitim interesima i pravilima. Puko konzumiranje života u romanu stavl?eno je nasuprot pokušaju da se on preobrazi u nešto jedinstveno i posebno i tako postavi nasuprot potrošačke logike konzumenata masovne kulture i omasovl?enja književnosti.
Oživl?enim dijalozima sa svojim sagovornicima/junacima (prijatel? Gejr, bivša supruga Tonje, sadašnja supruga Linda i njihova deca: Vanja, Hajdi i Jon, majka, brat Ingve...) autor uspostavl?a odnos sa vlastitim identitetom kroz rekonstrukciju sećanja na događaje, susrete i prisećanje izgovorenih stvari. Rekli bismo da se njegovo sopstvo konstituiše pisanjem, što ga čini knjigovođom sopstvenog života. Administrativno-hroničarskim pristupom događajima Knausgor ispisuje inventar proživl?enog, čime kao da sugeriše da ništa nije nevažno i sve može postati predmetom pripovedanja.
Drugi tom Moje borbe počinje dnevničkim beleženjem, vremenskom odrednicom – datumom i godinom nastavl?anja romana (29. jul 2008) – kratkim autopoetičkim osvrtom na minuli period, vezu sa prvim tomom serijala rečeničnom kopčom u kojoj je sadržana ontološka srž i pripovedno vreme drugog toma, gde je još jednom naglašeno ukidanje distinkcije između autora i pripovedača:

Bilo je ovo dugo leto, i još traje. Dvadeset šestog juna završio sam prvi deo romana, i od tada, preko mesec dana, Vanja i Hajdi nisu išle u obdanište, što je našu svakodnevicu načinilo znatno napetijom. Ne razumem smisao odmora, nikada nisam imao potrebu za tim, uvek samo žel?u da nastavim sa radom. Ali što se mora, mora se.

Budući da oba toma Moje borbe obiluju mnoštvom ovakvih autopoetičkih pasaža, u kojima Knausgor opisuje proces pisanja, okolnosti i uslove u kojima su nastajali njegovi prethodni romani, kao i njihova kasnija recepcija (Van sveta, 1998 i Van vremena, 2004), ono što treba posebno istaći u vezi sa tim jeste da je kod Knausgora u približavanju života i pisanja, pisanje u neprestanoj koliziji sa životom. Drugi tom Moje borbe, prema tome, nema za predmet opis porodičnog života, razmišljanja i muke zaljubljenog čoveka (kako površno sugeriše englesko izdanje), nego propituje sukob koji se javlja između dva dijametralno suprotna principa, apolonskog i dionizijskog – pisanja i življenja. U pisanju kod Knausgora ta razlika pokušava da se pomiri i prevaziđe. Kako ćemo videti, to će se ispostaviti kao nemoguć i u najmanju ruku šizofren zahtev, jer zahtev i politika moderne umetnosti nalažu umetniku da istovremeno bude isti i različit od ostalih. Pojedine epizode u kojima se pripovedač zatiče stoga deluju humorno ili apsurdno. Pitanje koje postavl?aju ovako društveno uobličene situacije – Zar je ovo posao pisca? – samo problematizuje mesto umetnosti i umetnika u savremenom dobu. Pisanje se u Mojoj borbi konstituiše iz tog procepa, zjapa i razlike kao linije razdvajanja. Zbog toga se izbor umetnosti i pozicije umetnika u savremenom društvu, pokušaj zasnivanja integriteta i zauzimanja simboličkog poretka, doima se kao novi heroizam, jer dvostruki život koji je umetnik danas prinuđen da vodi nalikuje egzistenciji superheroja. Zagonetnu poziciju Knausgor razrešava upravo pisanjem, tačnije, borbom za mesto pisanja, i čitanja, u histeričnoj društveno (samo)nametnutoj platformi.
Neprikladne relacije i paralele usmerene prema Prustu i njegovom galimatijasu, U traganju za izgubl?enim vremenom, prema tome ne treba tražiti u obimu Moje borbe, već u odnosu prema naslovom obuhvaćenim višetomnim delom francuskog pisca – vremenu, njegovom toku i raspodeli, koje je, najzad, oblikotvorni princip i konstituent Knausgorovog megaromana. Svojom formom i obimom Moja borba saopštava mnogo više nego što joj se čitatel?sko-kritičarski pripisuje. Naime, ona ne saopštava i ne nudi obrazac kako pisati danas, u jednoj velociferskoj tehničko-tehnološki zasićenoj civilizaciji kakva je naša, nego pre o kada i u kojim prilikama i situacijama je ono moguće, pored svih svakodnevnih trvenja i obaveza. Budući da je vreme, kako povodom literarnih buržuja Prusta i Flobera ističe francuski ilozof Žak Ransijer, „preimućstvo bogatih“, a vita contemplativa danas možda više nego ikad podređena domenu vita activa, momenat slobodnog vremena i vremena za sebe, samovanje i tihovanje, kod Knausgora naglašavaju njegovu kompromitovanost, kontaminaciju neprohodnim slojevima neizbežne konstruisane društvenosti.

Ali kada bih ostao sam, drugi mi ništa nisu značili. Nije reč o tome da ih nisam voleo ili da sam ih prezirao, naprotiv, većinu jesam voleo, a čak i kada mi se nisu posebno dopadali, uvek bih pronašao u njima nešto vredno, neku simpatičnu crtu, nešto što bi me makar zainteresovalo i u trenutku mi obuzelo misli. Ali to što su mi se svideli ne znači da sam mario za njih. Vezivala me je sama društvena situacija, a ne l?udi u njoj. Između te dve perspektive nije bilo ničega. Samo to poricanje sebe u malom i ta distanca u velikom. A u međuprostoru se odigravala svakodnevica. Možda mi je zato bilo tako teško da živim u njoj. Samo sam je trpeo, njene obaveze i rutine, nisam joj se radovao, nije mi pružala smisao niti me činila srećnim. Ne radi se o nedostatku vol?e da perem podove i menjam pelene, već o nečem dubl?em – nisam video vrednost bliskog života, već uvek čeznuo da se što više udal?im od njega, otkako znam za sebe. Stoga moj život nije bio moj. Pokušao sam da ga prisvojim, bila je to moja borba, trudio sam se, ali nisam uspevao, čežnja za nečim drugim uvek je obesmišl?avala svaki moj postupak.

Pismo Karla Uvea Knausgora osvaja čitaočevu pažnju ubedl?ivom i varl?ivom lakoćom rečenice, stilskim minimalizmom, mnoštvom faktografskih detal?a oslobođenih suvišnih ukrasa i artiicijelne ornamentike, uopšte svetom naratora-protagoniste ispunjenim nepatvorenim ispol?avanjem njegovih misli. Sklon digresijama i epskoj ekstenzivnoj naraciji, Knausgor skokovitim vremenskim prelazima i organizacijom narativnih jedinica uslovl?enih asocijativnim povezivanjem ipak odaje utisak izvesnog reda i organizovanog hronološkog okvira, determinisanog sledom događaja iz prošlosti. Iz dinamičnog pripovednog vreme- na bremenitog razmišl?anjima, anegdotama, pronicl?ivim uvidima i opisima – kako gradskog ambijenta i života, tako pejzaža i pastorale Norveške i Švedske – vođen pripovedanjem jasnog i čistog jezika (na čemu treba zahvaliti i pozdraviti predan prevodilački rad Radoša Kosovića), čitalac suptilno biva uvučen u duboki džep reminiscencija i sećanja. Ovaj džep otvara naredni blok hronotopa koji postepeno osvetl?ava portret Knausgorovog života, njegov duševni pejzaž, kontekst i postupke junaka-naratora. Postupnim ogol?avanjem jastva svaki autokritički poriv, frustracija i nezadovol?stvo sobom – pripovedačeva intencija i žel?a da (p)ostane nedopadl?iv i antipatičan, takoreći, antijunak sopstvenog projekta – biva osujećen. Propitujući sebe, vlastite dileme, jezik, klasne, kulturne razlike i klime, etičke sudove i zakone, pol?e porodičnih normi i roditeljstva, socijalnih deformiteta i patologija (na primer, ksenofobija Šveđana, mizantropija, siromaštvo, politička i rodna korektnost, maskularnost naspram muške feminizaranosti, ignorantnost, isključivost), Knausgor uspeva da eksplicitno odgovori i na populizam, pseudoelitizam književnoumetničkog obrasca, konzumerizm, vegansku i ekološku ishranu, kvazimorlanu sterilnost zajednice i licemerje svakog aspekta društvenosti i društvenog ugovora (prijatel?skog, rodbinskog, susedskog). Knausgor utemel?eno i argumentovano polemiše, kritikuje, razotkriva simulakrume stvarnosti i svakodnevice svakog od nas; progovara o momentima o kojima se radije prećutkuje i razodeva tabue pod izanđalim velom nekorektnosti. Ako ni zbog čega drugog, ovo su neki od bitnih elemenata i tačaka njegovog pripovedanja koji ga nesumnjivo i neupitno čine odvažnim piscem.
Za Knausgora pisanje se artikuliše kao psihoizička disciplina i potreba, održavanje kondicije samoreleksije i samopropitivanja proživl?enog i pokušaj njegovog uobličavanja. Neprestanim vraćanjem sebi i u sebe, pisanje i čitanje artikulišu se kao prostor duševne borbe u obračunavanju sa svakodnevicom; terapeutska praksa, mnemotehnička vežba i otpor banalnostima, rutini, ali i zaboravu (kojem je autor mistiikatorski sklon). Pisanjem Knausgor stvara zaseban unutardiskurzivni svet i time potcrtava njegovu dispartnost i otuđenje od života koji je prinuđen da vodi. Kako se otpor deiniše u odnosu na moć, borba kao vid otpora često dobija oblik opiranja sebi. S obzirom da je posredi heterogena i široka mreža žarišta, borba se događa na pol?u svega onoga što ga sputava i onemogućava da se potpuno posveti umetnosti: porodica, prijatel?i, kultura, društvo, religija, nacija... Najzad, i sam stil Knausgorovog oslobođenog pisanja podrazumeva vrstu otpora – otpor podruštvl?enju. A pošto pisanje i čitanje za Knausgora predstavl?aju jedini istinski prostor slobode, pružiti otpor i boriti se znači upravo ono što Knausgor potpisuje – negu malih stvari i trenutaka transponovanjem u taj prostor slobode, ne podleganje vrtoglavom načinu živl?enja, već pokušaj očuvanja vlastitog mira, unutarnjeg, duševnog.
Premda monaška posvećenost i stoički, surovo releksivan i kritički tretman sopstva Karla Uvea Knausgora ispituje subjektivizaciju istine, otkrivanje i airmacija sopstva istovremeno podrazumeva i negiranje sopstva. Zbog toga samootkrivanje poseduje elemente nezadovol?stva, autodestrukcije, ukratko, preuzet obrazac večito odsutnog, strogog i nemilosrdnog oca (videti prvi tom). Samoprekori i permanentno osećanje stida, praćeno epizodama izičkog samokažnjavanja, samo su neki od reperkusija Knausgorovog, tj. naratorovog, pristajanja na socijalno ustrojene kompromise, očekivanja i ispunjenja građanske odgovornosti. U tom smislu, Knausgorovo ispovedno pisanje poseduje impuls pokajanja, što i nije ništa drugo do, kako beleži Mišel Fuko, „afekt promene“, prekid sa sopstvom i svetom, odbacivanje prošlosti i sopstva i suočavanje, odnosno prihvatanje smrti. Međutim, ovde nije slučaj da se dosegne izvesna istina sa kojom će se protagonista povezati, niti je reč o onome što Fuko naziva hermeneutikom subjekta ili tehnologijom sopstva, već je smisao u tome da se subjekt opremi istinom koju nije znao, koju je skrivao, potiskivao, koja se nalazi u njemu. Pamćenje i sećanje u tome igraju važnu ulogu. Česte digresivne segmente pripovedanja prati vraćanje na događaje iz mladosti i detinjstva, kao i pokušaj uspostavljanja paralele i analogije sa događajima u vremenu pripovedanja, čije releksije predstavl?ani događaj stavl?aju u drugačije svetlo. S druge strane, problem iskustva, njegove krize, rešen je iznalaženjem drugačijeg duhovnog horizonta, svakodnevice sa kojom i čitalac može da se poistoveti, odnosno koju neće moći da negira. U pitanju je, dakle, sledeće: koliko uspešno je moguće sebe prevesti u iskustvo? Airmacijom subjektivnosti i uspostavl?anja sfere iskustva preslikanog iz prostora ličnog, privatnog i intimnog, Knausgor pretenduje na objektivnost. Knausgorova briga i staranje o sebi predstavljaju znak društvene neodređenosti, za razliku od određenosti da brine o drugima (deca, supruga, majka, brat, prijatel?i...) koja ga sputava u jedinoj i osnovnoj potrebi – da čita i piše. Kako je Knausgorova osnovna briga umetnost, on kažnjava svaki prekršaj protiv umetnosti. Zbog učinjenog prekršaja, Knausgor, simbolički ili metaforički, ubija predmet svoje ljubavi i naklonosti ne bi li vaskrsnuo sebe beži, distancira se od svog života, obaveza i dužnosti i posvećuje se imaginarnom. Ideal verbalizovanja, tj. pisanja postavl?a se kao neka vrsta ideala koji nikada nije moguće u potpunosti dosegnuti. Cena tog pisanja jeste da je sve ono što se nije moglo iskazati, što se potiskivalo, postalo nepodnošl?ivi teret. Tako, u razotkrivanju sebe, tajni i skrivenih misli, istina, zapravo stoji Knausgorova težnja da izgradi sebe. Stvarajući sebe, Knausgor svoj život stvara kao delo umetnosti. U njemu su sjedinjeni i Flober i Ema Bovari. Na taj način umetnost se ne povezuje sa objektima, kako je to uglavnom slučaj u literaturi, već sa stvarnim pojedincem i njegovim životom. Pitanje kojim se neprekidno poigrava Moja borba glasi: da li život može da bude umetničko delo, odnosno, na koji način umetnost prelazi u sferu života i od njega stvara estetske forme?4 Ulog u ovakvom pristupu uvek je velik i samim tim proporcionalan žrtvi. Razlog Floberovog kažnjavanja Eme Bovari odgovara žrtvovanju glavnih junaka Knausgorovog dela (privatnost, tj. porodice i osoba iz njegove neposredne blizine). Ukoliko se složimo sa Ransijerovim konceptom estetizacije običnog života i tvrdnjom da je kič „umetnost koja se ugradila u bilo čiji život, koja je postala deo dekora i nameštaja bilo čijeg svakodnevnog života“, onda, slično Floberovom delu, i Knausgorova Moja borba može da predstavlja „manifest anti-kiča“,5 odnosno šamar društvenom ukusu. Ovo nas vraća gotovo sto godina unazad, na slučaj Marsela Dišana i njegovu „Fontanu“, što nas navodi na još jedno pitanje: nije li Knausgorov projekat neka vrsta literarnog ready-made-a? U tome je sadržan utopijski momenat romana – ideja da estetsko i koncept svakodnevnog zameni i na taj način ironizuje ili parodira apstraktne i ikcijske koncepte, što bi bio odgovor na potpunu, idealizovanu i apsolutnu istinu koju književnost u svojoj iscelitel?skoj moći reči ima, odnosno treba da poseduje u svojoj borbi protiv bolesti koje destabilizuju život. Pisanjem o vlastitom, privatnom životu na depatetizovan, nevulgaran i nepatetičan način, Knausgor je uspeo u svom naumu, da poput poetičko-stilskog obeležja svog romana koji sublimiše žanrove, pomiri i zadovol?i vlastiti spisateljski poriv (možda pre skribomaniju), ambiciju i medijsku pažnju sa zahtevima i odgovornošću koje diktira porodični život. Uzmemo li u obzir dešavanja vezana za Moju borbu – recepciju i reputaciju dela, reakcije, dimenziju posledica i kontroverzi do kojih je objavl?ivanje romana dovelo, dobivši estradizovan status blokbastera, a Knausgor auru pop-ikone – paradigmatičan je pokazatelj mesta medijskog spektakla, uloge i njegovog udela na haotični život savremenog čoveka – nemogućnost ili nesposobnost da se napravi distanca i povuče razlika između ikcije i stvarnosti. Okolnost da roman anatomiše biografske elemente uzete za proto-stvarnost, ne opravdava čitaoca da tekst čita kao stvarnosnu prozu, samoobračun-ispovest (Bahtin) ili hroniku autorovog života. Zauzimanje distance i prilazak delu kao (auto)ikciji neće umanjiti književnoumetnički utisak i zadovol?stvo u tekstu, naprotiv, ali latentna čitalačka perverzija i fetišizovana voajerska optika koja uživa u sadržajima rijaliti estetike, mnogo više će reći o njemu samom, izopačenim sklonostima i odnosu prema životu, koji često ume da bude simulakrum, stvarniji od stvarnosti i čudniji od ikcije. Ostaje da se vidi koliko Knausgorovih čitatelja je upoznato sa Gospođom Bovari, a koliko njih je, zapravo, Ema.