Moja borba 6

08.05.21 Danas

Protekla godina za čitaoce bila je na neki način rodno podeljena na osnovu izbora naslova.

Dosad je to važilo samo za pisce, a sad je, bar kad je u pitanju publika koja čita na srpskom i srodnim jezicima, jedna grupa bez pauze čitala četvorotomnu sagu iz poratnog Napulja Elene Ferante, dok je druga birala šestotomnu biografiju Karla Uvea Knausgora Moja borba.

I jednog i drugog autora objavljuje u prevodu beogradska IK Booka, očigledno dobro odabirući kako strane tako i autore iz Srbije i regiona.

Dosad nepoznat našim čitaocima, Knausgor (Oslo,1968) već ima zavidnu reputaciju u Evropi, potvrđenu ne samo važnim nagradama već i velikim tiražima.

U proleće (2021) je treći od četiri romana takođe povezanih autobiografskim elementima koje Knausgor sa mnogo mere i bez naturalističkih ispada povezuje u univerzalnu priču o svakodnevici koja u sebi nosi sva iskušenja teškog života.

Iako pripada povlašćenoj grupi skandinavskih naroda koji imaju u materijalnom smislu mnogo više od ostatka čovečanstva, otkriva nam univerzalnost patnje, jer ma kolika ona bila, ispunjava čitavu čovekovu dušu, kako je jednom napisao čuveni bečki psihoanalitičar Viktor Frankl.

Ne deleći nikako književnost prema rodu onoga ko piše kao sasvim prevaziđenu i besmislenu podelu, ipak nam se dok čitamo ovaj roman nameće kao ideja prisutnost, uslovno rečeno, ženskog senzibiliteta.

I to opet iz prevaziđenog razloga jer požrtvovanost roditeljstva poistovećujemo sa materinstvom, Dolazeći iz druge, moramo reći razvijenije porodične kulture, Knausgor pripoveda o svom iskustvu oca četvoro dece koji se suočio sa iskušenjem.

Bio je prinuđen da u potpunosti preuzme sve obaveze u porodici dok mu se supruga borila sa teškim oblikom depresije tokom trudnoće i nakon rođenja ćerke.

Tom najpre nerođenom, a potom stvarnom biću u naručju, otac posvećuje svojevrsna pisma o svojim osećanjima, razmišljanjima, kao i o životu samom za koja nije važno da li će ih ćerka pročitati kad odraste.

U malom biću on pronalazi neophodnog sagovornika, bolje rečeno slušaoca koji mu samim prisustvom pomaže da prođe kroz velike napore.

Način kako o tome govori pun je ljubavi, sasosećanja i bez primese negativnih stavova prema supruzi.

Stoički, u kombinaciji antičke mudrosti spram životnih iskušenja i mirnoće svojstvene valjda nordijskim narodima, otac prihvata svoju decu u situaciji u kojoj su se našli sa ljubavlju i pažnjom.

Iako se njegov unutrašnji svet nalazi pred raspadom (šta ako se ona ne oporavi?) on poručuje svojoj deci da je samo težak život pravi, autentični, iako im ga ipak ne želi.

U tom minucioznom islikavanju običnih, svakodnevnih detalja, Knausgor razrađuje materijal za čitave male drame koje čitaoca bukvalno usisavaju u svojevrsnu žanr sliku.

Tako dramski vrhunac ove priče predstavlja trenutak kad se otac zaputi sa bebom na zadnjem sedištu u posetu udaljenoj bolnici u kojoj je njegova supruga, a zaboravi dokumenta i kreditne kartice.

Beba je ogladnela, rezervoar je ispražnjnen, on je negde na drumu, ali ne podleže panici.

Talenat pisca čini da se od ovakvih situacija može izatkati istinska napetost pripovedanja, sa izmeštenim razrešenjem.

Umesto da akcenat stavi na susret ostavljene bebe i bolesne majke što bi moglo odvesti u patetiku, naturalizam ili osudu bolesti po sebi, on u elegantnom diminuendu razrešava dramu slikom site bebe koja spava umirena zvukom motora.

Stigli smo kući, i to je sve.

Ovakav književni postupak uslovljen je spremnošću autora na nesvakidašnju iskrenost prema čitaocima, hrabrost da ogoli svoju intimu ali i veštinu da ona ne postane banalna, neukusna ili preterano dramatizovana.

Tome mnogo doprinose, kao muzička tema koja se ponavlja, stalno prisutni lirski opisi prirode koja se menja sa godišnjim dobima (otuda naslovi tetralogije U jesen, U zimu…) neraskidivo povezanim sa onim što se odvija u čoveku, roditelju, umetniku, detetu, obolelom ili ostarelom…

Prema svim kategorijama ljudi Knausgor između redova ispoljava duboku empatiju koja na čitaoca deluje lekovito i visoko humanistički (kad u pomoć dođe baka po majci u kuću unosi radost, ljubav, hrabrost i razboritost, dakle upravo suprotno od klišea starih ljudi koji shrvani Alchajmerom tavore u domovima).

Možda je upravo ta suprostavljenost klišeima ključ uspeha Knausgorove proze, jer u svakom njegovom pasusu učitavamo da ništa nije onako kako nam predrasude govore.

Tako u sceni kad ga novorođenče prvi put jasno pogleda u oči on vidi zdravo, zadovoljno dete koje će odrasti u normalnog čoveka iako je majka bila bolesna tokom trudnoće, ali sve se dobro završilo.

U toj lepoj poruci da postoji lek za naše nevolje nema isforsirane patetike o porodičnoj idili zbog već podvučenog izbegavanja klišea.

Ništa nije idealno, ali oslobodimo se ideje da mora da bude.

Onakav kakav jeste, naš život je savršen ako njime ne ugrožavamo druge i ako ga sami tako doživljavamo.

A onda se promeni godišnje doba, prisetimo se leta i zima sopstvenog detinjstva i osetimo se, u toj božanskoj sprezi sa prirodom, na neki način besmrtni.

Aleksandra Đuričić

27.08.20 Vreme

Karl Uve Knausgor o(zlo)glašen je, s pravom ili ne, kao prvosveštenik radikalno stvarnosnog književnog postupka, onog u kojem književni tekst do najsitnijeg detalja „verno" prati i prenosi stvarnost, inkorporira je tako reći bez ostatka i zatim – zabavljeno ili sa strepnjom - gleda šta će proizvesti u tzv. stvarnosti, onoj smeštenoj nesumnjivo onkraj teksta i izvan knjige. Moglo bi se ovakvo zavodljivo simplifikoanje odnosa fikcije (a to je svako, baš svako književno pisanje) i realnosti demontirati deo po deo, ali hajde da se sada ostavimo toga, i da pokušamo da okrenemo stvar naopačke. Gore navedene Knausgorove redove iz Moje borbe, 6. tom (preveo Radoš Kosović, Booka, Beograd 2019), čitao sam usred koronarnog policijskog časa, i bezljudna, zamrznuta „stvarnost" sa trepćućim semaforima kao jedinim znamenom bivšeg, odlazećeg života koju sam video kroz prozor bila je tako reći jedan-kroz-jedan identična onoj koju Knausgor opisuje kao sopstvenu fantazmagoriju. E sad, niti je Knausgor pre jedne decenije pisao o epidemiji korone 2020. niti ga je zanimao pogled s jednog prozora u Novom Sadu, nego je tu na delu, ako hoćete, profetska narav svake velike književnosti: sve je već zapisano u knjigama, samo što se izvan njih događa po nekom redu koji nam je nedokučiv, čak i ako smo ih sve pročitali – što nismo, niti ćemo; to je po sebi utopija u kojoj ima nečega nezajažljivo pornografskog čak. A da sam te Knausgorove redove čitao pre koronarnog ropstva ili uopšte u nekim sasvim drugačijim okolnostima, na mene ne bi ostavili takav utisak, nego neki drugačiji, i svakako ne bi bili moto ovog teksta, niti bih ja itd., niti bi čitalac ovih redova na to etc... I sad, nema nam druge nego da zaključimo da se stvarnost i književni tekst međusobno sukreiraju na toliko nivoa u svakom trenutku da to ne može stati ni u kakve profesorijalne definicije, nego ga treba ostaviti tamo gde jeste, negde na rub pameti, gde dobra književnost inače obitava, a možda i dobra stvarnost baš tu najradije boravi...

Kako god, okončana je ta mega-saga Knausgorova, a već neko vreme je dostupna i u našim krajevima i na našem jeziku; čitao sam je – i na ovim i drugim stranicama (Elle, Globus) o tome redovno podnosio izveštaje - kad u srpskom, kad u hrvatskom prevodu, u zavisnosti od toga koji je izdavač bio brži za koji tom (hrvatski izdavač je Oceanmore, a prevoditeljka Anja Majnarić). Šta je naposletku ostalo?

Završni tom Moje borbe, sa svojih preko hiljadu strana, „prirodno" je zaokruženje glavnih narativnih tokova i rukavaca jednog neverovatno hipertrofirnog šestoknjižja, ali sa stanovišta „stvarnosti" dakako da nije kraj bilo čega, jer se životi naratora-pisca Knausgora i svih ličnosti-likova u knjizi nastavljaju, što uključuje i njihovo „odnošenje" prema ovoj i prethodećim joj knjigama. A baš to je jedna od centralnih niti ovog toma: narator se pribojava reakcije supruge Linde kada bude pročitala jedan od prethodnih tomova koji je baš pred izlaskom, a u kojem ima tako mnogo toga o njoj, njenim intimnim problemima, njihovom odnosu... Pribojavajući se upliva stvarnosne proze, ili što se pomodno kaže „autofikcije", na vlastitu stvarnost, autor uporno nastavlja da ispisuje isto takvu prozu o vlastitom pribojavanju, tako da se krugovi odjeka šire u nedogled... Drugi bitan tok priče govori o besnom, gotovo opsesivnom nastojanju brata njegovog oca da ga pravno i na druge dostupne mu načine „kazni" jer je „oklevetao" sopstvenog oca i manje-više celu porodicu, što će reći da je i piščev stric pristalica svojevrsne „teorije odraza" i da ga ne zanimaju filozofske kerefeke o odnosu književnog teksta i stvarnosti, nego samo to da ne želi da čita o književnim likovima koji se zovu i po svemu drugom su identični njemu i njemu bližnjima ono za šta je uveren da nije „istinito" niti „tačno". A valjda on, stric, zna bolje od pisca šta je istina, makar i književna?

Pa dobro, šta je u književnosti „istinito" ili „tačno"? Knausgor nije teoretičar, i reklo bi se da ga ovaj problem ne zanima preterano sve dok njegove konsekvence ne počnu da ga sustižu, ali i tada se bavi njime tek zato što se bavi „sobom", tj. književnim likom kojeg je pozajmio iz fundusa vlastite biografije sa svim njenim relacijama i koordinatama. I onda mu nema druge nego da tu priču iznese do kraja, doslovno do poslednjih redova romana i celog šestoknjižja, ali i iza kraja ima kraj, jer evo je i njegova bivša, Linda Bostrom Knausgor objavila roman koji je delom i odgovor na delove Moje borbe koji se tiču nje i njihove porodice. Sad čekamo da i deca poodrastu, možda i tu bude nešto...

Ali dođavola, u nekom trenutku se, u ovom kao i u prethodnim tomovima, moramo odmaknuti od te pomalo već zamorne dijalektičke klackalice, opustiti se i prepustiti se Mojoj borbi isto kao i bilo kojem drugom romanu, jer ona to naposletku i jeste: samo još jedan roman, pa taman da je svaki i najmanji detalj iz nje najpreciznije moguće prepisan iz „stvarnosti" pisca i ljudi oko njega. Knausgor-narator tu maestralno poentira svoju kroz više hiljada strana ispredenu priču o krhkom, nesigurnom piscu, sinu, bratu, ocu, ali ta priča, ma koliko spolja gledano bila do neverovatne sitničavosti zaronjena u osobno i privatno, stalno je i priča o društvu, o epohi, o jednoj kulturi i civilizaciji u njenoj veličini i u njenoj trivijalnosti. Otuda je tako lako prepoznajemo kao nešto što nas se tiče – zašto bismo inače imali strpljenja za beskrajne opise pranja posuđa ili kuvanja ručka? Pri tome, Knausgor u isto vreme „demonstrira silu" strahovito ozbiljnog spisateljskog umeća upravo uspevajući da nas drži u napetoj pažnji nad koječime što bi trebalo da je „dosadno", i svojevrsnu autorsku poniznost, dvojeći o vlastitoj dostojnosti, pre ljudskoj nego književnoj. A nije li to temeljna ljudska pozicija, polazište mislećeg čoveka, odnekud potisuto na marginu u epohi ciničnih „profesionalaca" svakovrsnih, tako i književnih?

Kao neko ko se ne oseća dužnim bilo kakvim književnim konvencijama – jer ga baš ničim i nisu zadužile – Knausgor i u prethodne tomove naizgled nerezonski „umeće" kojekakve „nepripadne" delove, a to u ovom, završnom tomu uvrhunjuje gotovo zaumnim postupkom – usred teksta, čak vizuelno-grafički sasvim neodvojeno od onoga što prethodi i onoga što sledi, tu je gotovo tri stotine strana (!) dug esej o slobodi i ropstvu, o umetnosti i stvarnosti, o savremenoj konceptualnoj umetnosti i o mnogo čemu još, a čiji je lajtmotiv sudbina Adolfa Hitlera, jednog patetičnog austrijskog smušenjaka koji je, na najgori mogući način, ipak bio dete svog vremena. Ne bih vam nikako preporučio da preskočite ili samo preletite ovaj deo, e ne biste li što pre videli šta je bilo dalje s piscem i njegovim okruženjem!

A šta je bilo dalje? Ništa što nije moralo biti... Moja borba, šesti tom, jeste i velika lirska simfonija ljubavi i odanosti ljudima kojima je nesavršeni Bližnji, ko što su i oni to njemu. I zapravo je neverovatno da je završena. Ali, knjige se završavaju tako da i baš taj i takav kraj nešto kaže, što sa životom uglavnom nije slučaj. Život je jedan narativni i dramaturški haos, to pas s maslom ne bi dirnuo: Knausgor je stigao najbliže tome što se uopšte moglo, ako mu poverujete da mu je nešto takvo uopšte bilo namera. A ako ste mu poverovali, čitajte ispočetka.

teofil pančić

24.07.20

Pečat 24/07
Kada smo pre tačno četiri godine (april 2016) u Pečatu pisali o prva dva toma Knausgorovog autobiografskog romana Moja borba, preispitivali smo razloge zbog kojih je ovaj (pre)obiman roman oduševio norvešku i evropsku publiku, ali nismo bili sigurni da će početna zainteresovanost naših čitalaca potrajati i da ćemo svi zajedno, uz zalaganje izdavača, stići nekako do završnog, 6. toma. Posle četiri godine, to se, evo, dogodilo, i Knausgor je zadobio svoje srpske čitaoce, kojima ne predstavlja problem ni to što ovaj novoobjavljeni nastavak ima 1.098 strana.
Knausgorova borba kroz šest tomova ovog romana, iako je u krajnjem ishodu bila usmerena na postavljanje sebe kao novog, stabilnog čoveka, koji zna svoje mesto u svetu i svom malom životu, kada se pogleda njen lajtmotiv, ona je pre svega borba da se prevaziđe strah od oca zadobijen u ranom detinjstvu. Pišući svoj ogoljujuće ispovedni roman pisac shvata da taj strah nije prošao ni u odraslom dobu, pa čak ni onda kada je otac umro. Vrhunac tog bolesnog odnosa možda je najdetaljnije predstavljen u trećem tomu, gde se jednim delom predstavljaju godine najranijeg detinjstva kada se taj teror i strah uspostavljaju i godina adolescencije kada junak/autor stiče samosvet i postaje sposoban da ako ne kritički, a onda s distance, posmatra figuru oca, njegovu rigidnost, patološku strogoću, agresivnost, te razvod roditelja. Međutim, našem čitaocu razumevanje težine tog odnosa komplikuje kulturološka razlika, koja se u ovakvim, dokumentarističko-realističkim naracijama, ispoljava u punom vidu. Odsustvo prisnosti, topline, bliskosti u porodičnim odnosima, u našem razumvanju može biti dvojako – kao signal loših i pomerenih odnosa o kojima autor želi da svedoči, a istovremeno mi to možemo doživeti i kao tipičnu atmosferu prosečne norveške porodice i severnjaka uopšte, poslovično hladnih. Taj balans nikad se do kraja ne razrešava, iako pisac uspeva da nas uveri kolika je razarajuća patološka snaga bila u očevom odnosu prema njemu. Prateći autorsku borbu kroz četvrti i peti tom, gde nas pripovedač delimično izmešta iz porodičnih okvira i posmatra sebe u spoljnom svetu – posao učitelja na dalekom severu, godine studiranja u Bergenu i prvi brak – mi uviđamo strašne spazme nataložene iz porodice i detinjstva i strašnu borbu junaka da se otvori ka svetu, ka kolegama, prijateljima, devojkama, da nađe svoju ulogu tako da ne štrči, da bude voljen, prihvaćen i da njemu bude dobro. Uprkos tim strašnim naporima, radu na sebi, mi, kao srpski čitaoci, ne možemo da ne pomislimo da bi ovako ranjenom mladom čoveku sigurno bilo mnogo lakše ako bi se socijalno formirao u okolini i podneblju koje je otvorenije, toplije, temperamentnije. Onaj normalni spoljni svet u koji Karl Uve treba da se uključi i nađe svoje mesto samo je za nijansu zdraviji od njegovog porodičnog mikrosveta, jer je distanciranost i individualizovanost njegova glavna osobina.
To posebno dolazi do izražaja u 6. tomu, koji je istovremeno svedočanstvo o novom bračnom životu i svedočanstvo o pisanju i objavljivanju šestotomnog autobiografskog romana. Nova emocionalna i psihološka kriza koja obuzima pisca kada njegov stric pokuša da opstruira objavljivanje njegovih romana, optužujući ga i pravno i moralno za laži o sopstvenom ocu, babi i dedi, pokazuje se kao zaokruženje ove tužne i razarajuće porodične povesti i delimično objašnjenje o korenima očevog patološkog odnosa prema svojoj deci, a zapravo prema sebi samom. Pisanje i objavljivanje romana koje vodi samoostvarivanju, u ovom tomu se tematizuje kao višestruki izazov – moralni, emocionalni, identitetski. Borba Karla Uvea Knausgora prenosi se ovde na odnose u njegovoj novoj, sekundarnoj porodici, pre svega na odnos sa suprugom Lindom. Prebacivanje obaveza oko dece s jednog supružnika na drugi, i borba za sopstveno slobodno vreme, koje se ukazuje kao glavni izvor porodičnih svađa i nerazumevanja, ponovo se našem čitaocu može učiniti kao čudna osobina severnjačkih bračnih parova i njihovog odnosa prema deci. Kako daljim razvojem naracije ovaj problem dobija svoju potpuniju sliku, pokazuje se da je Knausgorova borba u odraslom dobu usmerena na to da sačuva i održi u stabilnom stanju suprugu s teškom kliničkom depresijom a da istovremeno zaceli svoje celoživotne rane. Upravo pisanje Moje borbe postaje taj jedini mogući lek, koji, kao i svaki lek, ima blagotvorno dejstvo, ali za nekog drugog može biti poguban – što javno ogoljavanje porodičnih trauma za ostale učesnike svakako jeste.
Da li se posle svega može reći da je Moja borba možda i neki književni rijaliti? Savim izvesno jeste. Da li to umanjuje vrednost ovakvog dela i upućuju na trivijalnost? Ne nužno, posebno ako se setimo da su prvi rijalitiji imali edukativni koncept, a u ovom slučaju, kada je autor obrazovan i s darom da emocionalna i psihološka proživljavanja narativno uobliči, moguće je dobiti priču iz jednog bolnog kopanja po životnim ranama…
Nataša Anđelković