Narodnjakova smrt

22.04.10 Vreme

Kao Sarajlija u Beogradu i Pančevu, Vule se Žurić negde u drugoj polovini devedesetih pojavio u ovdašnjem književnom sistemu – ako u ovom ludilu ima nekog sistema? – koji je baš nekako bio na vrhuncu upinjanja da preživi devedesete a da ih uopšte i ne primeti, i afirmisao se kao pripovedač, docnije i kao romanopisac, koji je iskustvo sarajevskog/bosanskog rata i izbegličkog poraća kombinovao sa univerzalno prepoznatljivim (što fanovskim, što ironijskim) popkulturnim referencama. To ga je beogradsko poratno iskustvo i smeštenost u srpski književni post-YU kontekst, uprkos lako uočljivoj senzibilitetskoj srodnosti, činilo, u neku ruku, postranjenim, pomalo izdvojenim (poetički, a bogme nekako i "ideološki", ako tu reč ne primenimo u odviše "jakom" smislu) u odnosu na ekipu njegovih manje-više vršnjaka, ili ne mnogo starijih, koja se tokom devedesetih afirmisala što u samom Sarajevu, što u Hrvatskoj i dalje na zapad (Jergović, Hemon, Veličković, Mehmedinović, Uzunović, Samardžić, Zaimović etc.), a da je pri tome bio bez pravog literarnog kompanjona ovde (možda do pojave Vladimira Kecmanovića?), jer je "srpska" varijanta mlađe BiH-expat proze, ukoliko je uopšte i bilo, više ličila na groteskno paraliterarno srbovanje-kao-žanr, nego na bilo šta drugo. Najmanje na bilo šta što bi zanimalo ikoga ko nije iz te priče.
Kako god, bivalo je u tog "ranog" Žurića i srećnijih i manje srećnih momenata, ali je van sumnje da je njegova književnost bila potrebno osveženje i osebujan glas na ovdašnjoj sceni(ci), takvoj kakva je, tada još zaglibljenoj u polufingirani i poluartikulisani sukob realista dalekih od svake realnosti i postmodernista pretežno bezbedno udaljenih i od modernosti. Cela je ta Žurićeva faza nekako prirodno okončana više nego solidnim romanom Blagi dani zatim prođu (2001), nakon kojeg pisac kao da je osetio potrebu da ponudi, pajtonovski rečeno, something completely different. Želja po sebi legitimna, štaviše dobra i zdrava; druga je stvar kako je to ispalo pretočeno na papir.
U redu, neka ne bude problem u piscu, nego u ovom čitaocu, ali rado priznajem da mi je ceo taj period Rinfuz (Konfuz?)-Tigrero-Crne Ćurke-Mrtve brave otvorio neke nove spoznaje o mogućnostima dubine posvemašnje čitalačke ravnodušnosti; zapravo, priznajem da sam od svih tih knjiga dočitao samo Crne Ćurke, i to ne što bi bile bolje od drugih, nego što sam se zainatio da ostanem tu i da vidim dokle će to da ide. I, dokle je išlo? Auuu, daleko u 3LPM (thanx, Bassara)! Jedva se vratih! Sasvim ozbiljno, Žurićeva odluka da se poetički pomeri ka radikalnom ludičkom tretmanu (krhotina) ovdašnjeg realiteta, bez obzira da li je u centar pažnje stavljao fudbal, potragu za haškim beguncima, kojekakve YU-mitologije ili nešto deseto, nije hrđav "po sebi", ali naprosto se pogubio negde na putu do čitaoca, koji je, siromah, ostao na drugoj obali svesti, bez prave komunikacije: sve je tu, gledaju se Oči i Tekst, rado bi se smuvali, prigušeno svetlo, prava atmosfera, ali džaba sve, ništa se ne dešava, hemije nema pa nema...
Biće da je i ta Žurićeva faza gotova, radujte se narodi: ako je prohodnost teksta merilo do kojeg držite, prijavljujem vam da sam Narodnjakovu smrt pročitao u cugu, bez zapinjanja i kašljucanja. I gotovo da uopšte nisam osetio ono što me je nepodnošljivo gušilo glede prethodnih nekoliko knjiga, a to je nervozno sufliranje čitalačke s(a)vesti: pa dobro bre, čemu sve ovo?! Zašto bi iko napisao nešto ovakvo, i zašto bi to iko čitao, umesto da se lepo baci kroz prozor sa vrha Geneksa?! Najzanimljivije od svega je to da Žurić i u novom romanu zapravo sledi generalnu liniju prethodnih, kroz posve pomereni tretman sumanutih okrajaka "zapadnobalkanske" stvarnosti i njojzi pripadajućih i(li) pridodatih mitologema, ali to čini ne tako što će ubiti roman pre nego što se uopšte rodi, nego naprotiv, tako što će sklopiti prilično čvrstu fabulativnu konstrukciju, kroz koju će se čitalac kretati sa uživanjem i bez straha da će kroz neku prikrivenu trulu gredu propasti u strnjište, te će otuda lako praštati piscu i stanovita iskliznuća.
"Prepričavanje" romana ovde ne bi imalo mnogo smisla. Dovoljno je reći da se Narodnjakova smrt, kao kakav batiskaf, spustila u mračne dubine sveta "domaće estrade" i turbo-folk šljamerije, da bi odatle, iz Srca Tame, preko lika mega-sega pevača Sokola, te faćkalica i lupeža koji ga okružuju, treš-medijskog polusveta koji ga proizvodi i održava u svežem stanju, velegradske mafi-japi-bizmis scene, sex-and-drugs-but-no-rock’n’roll orgijanja prazilučkog džet-seta, pomalo "ćirićevskog" incesta između jedne i druge strane Zakona, bolesnog zavičajnog bluza, motivski doduše nerazgovetnog i samosvrhovitog, ali opet i oslobađajuće zabavnog poigravanja arheologijom ivo-lola-nije-sam spoja socijalističke i pop mitologije u zaumni amalgam, persifliranja patologije malih, ali bolesno važnih razlika među Balkanskom Braćom i koječega još što tu pripada, dobio pravu priliku da se razmaše. Rezultat: dobra i zanimljiva romaneskna vožnja od prve do poslednje stanice, razuzdani jezički eros sa mnogo kalamburisanja nikako lišenog smislene satiričke žaoke. Sve u svemu, Vule se Žurić vratio među žive, i ne bi bilo loše da tamo i ostane (mada, to je samo na piscu da odluči, nema se tu šta ko mešati). Elem, svet Narodnjakove smrti vonja do Meseca, taj svet je treš, ali knjiga njime nađubrena nipošto nije đubre.

Peofil Pančić

10.04.10 e-novine.com

Kompromis koji je načinjen ka pojednostavljivanju fabule, drugim rečima, lagunizacija Vuleta Žurića nije ispala baš do kraja loše, samo što se, sudeći po premijeri u ovoj izdavačkoj kući, Žurić ne oseća lagodno u novoj ulozi. Ipak, značaj Žurićevog romana nalazi se, pre svega, u hrabrosti da se zaviri iza kulisa Grand parade, ma koliko se tamo nema šta novo i nepoznato videti, a mnogo manje u ideosinkretičkom tumačenju bratskih ili susedskih odnosa između Hrvatske i Srbije
Postoje trenuci u karijerama pojedinih pisaca kada oni pomisle da su postali prekomplikovani za svoje čitaoce i krenu da pojednostavljuju stvari. Ta tačka preloma, kada se po svaku cenu sve menja da bi se ponovo osvojila nova i neistražena teritorija, a posebno da bi se ponovo osvojio Njegovo veličanstvo čitalac, često ume da bude kobna i samo najveći uspevaju da se iz nje izvuku.
Posle romana Mrtve brave iz 2008, Vule Žurić piše Narodnjakovu smrt i menja izdavača, prelazi iz Agore u Lagunu, odnosno prevaljuje otprilike isti put koji je prešao i kada je Fabriku knjiga menjao za Agoru. Žrtvuje nezavisnost i privilegovanu poziciju u manjoj i nezavisnoj izdavačkoj kući zarad trasiranog puta do čitalaca, novca i kudikamo većih kompromisa u velikoj izdavačkoj kući, u kojoj se često kvalitet podređuje profitu, iako je Igor Marojević vrstan i vredan urednik koji je uspeo da izbaci niz odličnih romana u svojoj Biblioteci Meridijan. Čini mi se da se ova dilema pred koju je sebe stavio pisac Vule Žurić očigledna i u romanu i da se ova zaustavljenost na pola puta, ovaj lom u karijeri reflektuje na svim aspektima teksta.

Tematski gledano, Vule Žurić je zašao u zabran koga se književnost do sada klonila, što je veoma hrabar potez s obzirom na to da je „pinkultura“ ostala mračna strana meseca u novijoj srbijanskoj prozi, iako je bez svake sumnje veoma bogat rezervoar za pisce. Opisujući desetak poslednjih dana u životu pevača Sokola, roman je ovaj shematizovani narativ metaforički nadgradio, tako da se naposletku dobio ideološki melanž koji neće biti lako raščivijati. Vule se Žurić veoma trudio da ostane prilično nevidljiv kada su u pitanju nedvosmislena tumačenja teksta, ali je pripovedački glas prepun ironije kada se radi o prikazanom svetu. Osim kada je u pitanju Soko, koji kao protagonista ima povlašćen status, te i kada mu se pripovedač podsmehne, to nema žestinu obračuna sa ostalim likovima, poput menadžera Lopte, kriminalca i ratnog zločinca Age, pevaljke Rade Čokolade ili voditeljke Slađe.
Narativna struktura je prilično banalna i motivacijski tanka, posebno zbog toga što stoji u izrazitoj diskrepanciji sa likom pevača. Pored toga, ova razlika u kvantitetu i kvalitetu ogleda se i u prostoru koji u tekstu zauzimaju uvod i zaplet romana. Tekstualno razrađivanje miljea je kudikamo duže i relativno nepovezano sa samom peripetijom. Soko je „seljak“ i „narodnjak“, ali poseduje karakteristike dobrog prestupnika, mangupa mekog srca i tome slično. Ovo se najbolje vidi iz njegovog odnosa prema majci ili članovima benda. Sve je do te mere tipično i već viđeno da pomaže Žuriću da se reši suvišnih narativnih ekskurzija u kojima bi morao sve to da objašnjava. S druge strane, Soko nije neobrazovan niti posebno oduševljen poslom koji radi. Pre bi se reklo da shvata moć manipulacije i da je koristi, možda na isti način na koji to rade drugi, mnogo rđaviji od njega. Zato, dakle, kada vas roman „navuče“ na Sokola, onda bi trebalo da pruža motivacijski plauzibilnija objašnjenja za fabularni tok, naravno krećući se u okvirima sveta stvorenog i ograničenog tekstom i čitalačkim postvarivanjem istog. Drugim rečima, ne postoji valjano (u tekstu postoji, ali nije dovoljno ubedljivo) objašnjenje zbog čega se Soko vraća u rodni grad, kada je svestan da ga tamo čeka naplata mafijaških dugova ratnom zločincu i profiteru Agi. Narodni pevač ima tu crtu tragičkih junaka koji se, uprkos svim znacima i signalima, ponašaju po sopstvenoj zamisli ne vodeći računa o tome da ih to vodi sopstvenoj propasti. Ovo se u teoriji naziva tragička ironija i ona prestaje tek u trenutku potpunog sloma i/ili smrti protagoniste. S jedne strane nalazi se, dakle, banalni i slabo motivisani zaplet, a sa druge plemenit čovek. Moraćemo da se strpimo da bismo saznali na koji način se završava ovaj sudar petparačkog romana i grčke tragedija.
Ono što će buduće čitaoce svakako zbuniti jeste ideološka postavka romana koja se vrti oko pitanja srpsko-hrvatskih odnosa, ideologije jugoslovenstva, partizana i četnika. Naime, omiljena Sokolova pesma jeste hit Korni grupe Ivo Lola, a zaplet romana podrazumeva i složenu operaciju bliznakinja Ružice i Ljubice koje bi trebalo hirurški „očistiti“ tako da jedna bude Naša, a druga Njihova. Motiv blizanaca se provlači kroz roman na više mesta, a čak se pominje i fiktivni blizanac Iva Lole Ribara, da bi se pojačao taj motiv (neželjenog, sudbinskog) vezivanja. Ovako sklopljena ideološka potka mogla bi da stoji i opstojava u sopstvenoj ambivalentnosti, bez Žurićevog mešanja, ali se postavlja pitanje zbog čega je ova priča smeštena u narodnjački milje. Da li zbog toga što nas, dva zavađena naroda, to najviše povezuje, istovremeno nas razdvajajući? Da li zbog toga što je uspostavljanjem vladavine Slobodana Miloševića i promovisanjem pinkulture srušen stari i uspostavljen novi sistem vrednosti, sa Radama Čokoladama i Sokolima kao trendseterima u svakoj oblasti života? Ako je na oba ova pitanja odgovor pozitivan onda nije jasno zbog čega se uzima jedan od najpopularnijih partizana, neko ko nije stigao da se kompromituje posle rata, kao simbol podeljenosti.
Interesantno je pročitati komentare na Youtubeu u vezi sa pesmom Ivo Lola Korni grupe. U njima ćete naći priličan broj odgovora na ova pitanja, kao i kako je i zašto mogao da nastane roman Narodnjakova smrt. Ipak ostaje pitanje šta nam se zapravo poručuje time što se pogibija Sokola i Iva Lole stavlja u komplementaran odnos. Konačno, zbog čega je u reprizi napada na Tornjeve blizance, avion sa Sokolom uništio bolnicu u kojoj su ležale bliznakinje za čiju operaciju je novac na dobrotvornim koncertima skupljan. Gurajući u narativ sve i svašta, metodom slobodnih asocijacija, Žurić ne samo što je ostao ideološki nedorečen (što nije nužno loše), već je prenatrpao tekst simbolikom koja ne može da se prati i na koncu zbunjuje čitaoca.
No, autor je zadržao pravo na dvosmislenost, uprkos utisku da je ona u pojedinim momentima preterana. Kompromis koji je načinjen ka pojednostavljivanju fabule, drugim rečima, lagunizacija Vuleta Žurića nije ispala baš do kraja loše, samo što se, sudeći po premijeri u ovoj izdavačkoj kući, Žurić ne oseća lagodno u novoj ulozi. Ipak, značaj Žurićevog romana nalazi se, pre svega, u hrabrosti da se zaviri iza kulisa Grand parade, ma koliko se tamo nema šta novo i nepoznato videti, a mnogo manje u ideosinkretičkom tumačenju bratskih ili susedskih odnosa između Hrvatske i Srbije.
Vladimir Arsenić

16.03.10 Popboks

Novi roman Vuleta Žurića Narodnjakova smrt, podnaslovljen jednom žanrovskom pošalicom „melo(s)drama“, donosi čudan isečak iz života folk zvezde Sokola
Radnja Narodnjakove smrti počinje in medias res – u sred narodnjačkog koncerta, kroz smrad znoja, povraćke i jeftinog alkohola, direktno na bini upoznajemo Sokola, antijunaka koga kritičar NIN-a Tihomir Brajović pregnantno opisuje kao „(s)umorno, humanitarno nastrojeno folk-božanstvo bez konkurencije i potencije“.
Roman donosi crnohumornu smesu šunda i posledica građanskog rata 90-ih, onu iz koje je potekla nova društvena nazovi elita sastavljena od zvezda turbo-folka kratkog roka trajanja i krvoločnih ratnih profitera „oplemenjenih“ mutiranim patriotizmom.
Ali dok mi na jednom nivou to percipiramo kao neku davnu i zlu prošlost, jaku i bolnu kao realnost, dotle ćemo u Narodnjakovoj smrti naći jednu sprdačku i pogrdnu predstavu o nadstvarnosti koja dobija ubrzanje, koja reprodukuje ludilo, koja je nedokučiva zdravom razumu i u kojoj se gubimo u lokalnim simbolima.
Soko održava niz humanitarnih koncerata da bi skupio novac za neophodnu operaciju dveju bliznakinja, rođenih u mešovitom balkanskom braku (nema dokaza, ali jaka je pretpostavka da se radi o srpsko-hrvatskom braku) i tu naslućujemo metaforu raspada SFRJ, jer jedna je „naša“, a druga je „njihova“ beba.
Nezgodno je što da bi „naša“ preživela moramo i „njihovu“ da spasimo, jer operacija podrazumeva presađivanje organa iz jedne bebe u drugu i obrnuto.
Glavni junak potom odlazi u rodno mesto da održi poslednji koncert, ali tamo sreće svog duhovnog oca Agu, neobiznismena čija imperija počiva na krvavom ratnom kapitalu, koji je bitan jer je izgradio Sokolovu karijeru, i tu se vidi ta sprega kriminogene ratne oligarihije i njihovih estradnih pulena. Radnja počinje haotično da se odvija u nizu sumanutih i farsičnih peripetija i fabula dobija oblik perverznog i kičerskog reality-showa, punog seksa, nasilja i na ludilu utemeljenih psihologija.
Žurić govori o poznatoj i bolnoj kvalitativnoj hijerarhiji iz miloševićevske ere, o toj hibridnoj, metastatičnoj kulturi „umetnika i ratnih heroja“, zapravo trećerazrednih kafanskih pevaljki i ratnih zločinaca, koji su obujmili telo društva i u njemu se smrtonosno šire i dan danas.
Dok se iščitavajući roman povremeno identifikujemo sa tim smutnim vremenima, u sledećem momentu iznenađuje nas piščeva lucidna, simbolička i nasilna maštovitost koja drastično odskače od niti stvarnosti u romanu. Pisac takođe gradi i kult narodnjačkog teksta, znakovno podražavajući kreštave narodnjačke trilere - „Po-le-te-ću ovog da-na, po-le-teću ove noooo-ći, nemoj bi-ti u-pla-ka-naaaaaaaaaaaaaaa“, nije štedeo glas Soko, „tvoj će So-ko opet doooooooooooooo-ći.“
Svoj stil, u opisima sličan vizuri filmske kamere, Žurić ovde pokazuje na primeru ironijsko-kitnjaste naracije neutralnog pripovedača koji je prisvojio sistem vrednosti sveta koji opisuje, mada na određenim mestima jasno vidimo da je pisac zapravo spretni lutkar koji pomera lutke shodno zakonitostima univerzuma koji je stvorio.
Njegov junak, koji se poistovećuje sa partizanskom moralnom ikonom palog borca, tj. Ivom Lolom Ribarom, je jedan deprimirani, revoltirani istrošeni obrazac za zgrtanje para, koji je u obilju lepotica i materijalnog bogatstva toliko prezasićen da je postao impotentan; on kinji i maltretira druge i sebe, i dopušta da i njega kinje i maltretiraju, a njegov poslenji napor dobija altruistički predznak (spasavanje života bliznakinja), iako na kraju podjednako nezainteresovano i rezignirano odlazi u smrt.
Roman je podeljen u 11 poglavlja koja su poređana unazad, od desetog do nultog, kao da je u pitanju odbrojavanje poslednjih poglavlja narodnjakovog života.
Vule Žurić neće da otvara velike teme, ne postavlja egzistencijalna pitanja o smislu života, ne nameće tendenciozna i ultimativna objašnjenja jugoslovenskog ratnog vihora. On se pročistio od tendencioznosti te vrste. Ovaj roman je simulacija naše stvarnosti koji dokazuje koliko nestvarno ona može da izgleda, sa svim onim duhovima prošlosti sa kojima se još nismo izborili.
Danilo Lučić

27.02.10 Politika

Žurićev protagonista, narodni pevač Soko, voli i peva turbo-folk, a s druge strane identifikuje se i divi partizanskom heroju Ivi Loli Ribaru. Žurić piše diskursom jedne potkulture (ruralna, semi-urbana, agresivna, pornografska, kič estetika) svesno preuzimajući njene planove, strategije i učinke
U svojoj novoj knjizi, Narodnjakova smrt (Laguna, 2009), Vule Žurić pravi satiru na društvo u posttranziciji – srpsko, a posredno i hrvatsko. Junake/stanovnike Srbije zatičemo rastrzane između recidiva dve dominantne ideologije (ikonografije) prethodnih razdoblja: komunizma i tranzicionog kapitalizma, koje se stapaju u posttranzicionu kič ideologiju.
Žurićev protagonista, narodni pevač Soko, voli i peva turbo-folk, a s druge strane identifikuje se i divi partizanskom heroju IviLoli Ribaru. Žurić piše diskursom jedne potkulture (ruralna, semi-urbana, agresivna, pornografska, kič estetika) svesno preuzimajući njene planove, strategije i učinke. Turbo-folk pesma postaje osnovna jedinica (reči narodnjačkih pesama ulaze u roman) i poetičko načelo, na osnovu kojeg se organizuju formalne i sadržinske odlike Žurićevog romana. Postmoderna oscilacija između visoke i niske literature biva narušena u korist teksta koji bismo slobodno mogli nazvati – libreto za turbo-folk operu ili (preciznije) trash literatura.
Estetika turbo-folka kao potkulturnog stila i specifičnog muzičkog obrasca predstavlja vrhunac procesa započetog početkom šezdesetih godina, s pojavom novokomponovane narodne muzike. Žurić upravo računa na strategije hibridnog turbo-folka – kič muzike širokih narodnih masa, koji od potkulturnog modela, u istorijski prelomnom trenutku postaje dominantni, preovlađujući model.
Žurić gradi svoj tekst tehnikom umnožavanja. Priča o pevaču narodne muzike Sokolu teče paralelno sa reprezentacijom mita o IviLoli Ribaru. Soko ima svog pandana u Hrvatskoj, narodnjaka Jastreba. Pevačica Hajdi ima dvojnicu u liku Rade Čokolade. Mafijaš Aga koji je napravio Sokola u susednoj banana državi (ne kaže se kojoj) ima dvojnika Hadžihadžijeva. Estrada i turbo-folk potkultura ulaze u sve pore njihovih života. Stvarnost postaje poput narodnjačke televizijske emisije, jedna vrsta spektakla, u kome se svi ponašaju mehanički. Svima su dodeljene stereotipne uloge, sem glavnom junaku Sokolu. Takođe, dolazi do umnožavanja same stvarnosti – hiperrealna stvarnost. Protagonista bez svoje volje biva uvučen u neku vrstu reality show-a, primoran da učestvuje u nizu događaja velikog ubrzanja, viška značenja i odsustva značenja, estradne pornografije, viška emocija i lažnih emocija, a sve do krajnjeg ubrzanja i kulminacije, koja na kraju dovodi do tragedije junaka. Radnju romana pokreće fantastična priča o bebama, bliznakinjama, Ružici i Ljubici rođenimsa genetskom greškom, jer potiču iz mešovitog braka (piščeva politička metafora za Srbiju i Hrvatsku?!). Bliznakinje mogu nastaviti život (Srbi i Hrvati) ukoliko im se međusobno zamene odgovarajući organi. Paradoksalno, njihovu smrt svojim anagažmanom jedino mogu sprečiti dva narodnjaka. Kao predstavnici obe strane, Soko i Jastreb, serijom humanitarnih koncerata megaturneje „Za spas bliznakinja” pokušavaju da skupe novac neophodan za hiruršku intervenciju.
Nije slučajno što imena turbo-folkera asociraju na junake partizanskih filmova i serija. Pisac u svom romanu stapa dve ideologije i njihove „proizvode“: partizanski mit i mit turbo-folk „zvezde“. Međutim, pisac nigde ne iznosi razlog Sokolove fascinacije Lolom, kao ni originalni mit. U titoističkoj Jugoslaviji Lolin kult je personifikovao kult mladosti, bio je nosilac ideje pravde, poštenja, samopregora i pozitivnih promena (revolucije). Vremenom, autentično značenje mita bledi. Mit postaje znak, ispražnjen od svoje suštine, koji se može samoreprodukovati do beskraja. I zato, svaki put kada otpeva kič pesmu Ivo Lola (Korni grupa, sedamdesete godine) svojoj narodnjačkoj publici, Žurićev protagonista izvodi reprezentaciju reprezentovanog mita, dovodeći do krajnjeg anahronizma, anahron čin Korni grupe (pesma Ivo Lola nastaje u trenutku kada je Lolin kult gubio na snazi, kada se javlja potrošačko društvo i ukidaju radne akcije). Ispražnjeni istorijski mit pisac izjednačava sa ispraznošću kakvu srećemo kada je reč o mitu savremene potkulture.
Postavlja se pitanje koje društvo prikazuje pisac Narodnjakove smrti? O kojem trenutku vremenaŽurić zapravo govori?
U Žurićevom romanu jasno je da se radi o tzv. transpolitičkom društvu, koje se ispoljava u preobilju znakova, oblika i želja. To je svet pervertirane ekonomije, estetike i života. Takođe, svet do krajnosti ubrzanog života – u svojoj suštini to je anahron svet. Istorijski trenutak radnje Žurićevog romana može se smestiti u doba Miloševićeve vladavine, zatim u današnje, tranziciono, postmiloševićevsko društvo ili u posttranziciono društvo bliske budućnosti. U ovoj knjizi nema ni simbolike, ni kultova, ni političkih projekcija vezanih za nacionalizam i crkvu, a to su upravo odrednice miloševićevskog i postmiloševićevskog perioda. Može se postaviti teza da se radnja ovog romana odvija u nekom bliskom budućem vremenu. Odsustvo pomenutih kultova vezanih za nacionalizam i crkvu pretpostavlja društvo, gde se desilo: priznavanje ratnog zločina, denacifikacije, uklanjanje crkve iz političkog života, dekriminalizacija društva; odnosno društvo u kome bi mogli da se ostvare civilizacijski zahtevi za odvijanje normalnog života. To bi bilo društvo u kome su potkulturni fenomeni, postulirani u romanu, postavljeni na pravo mesto, odnosno marginalizovani. U ovakvom društvu Žurićev romaneskni svet ne bi bio moguć, jer nema kulta turbo-folka i nema kriminala (Age). Iz ovoga možemo zaključiti da je mesto odvijanja radnje Žurićevog romana u međuprostoru, u tzv. limbu između „danas“ i bliske budućnosti.
Novi problem otvara centralna epizoda Narodnjakove smrti o dve bliznakinje sa genetskim poremećajem. Žurić svojom političkom metaforom (dve bliznakinje) odeljuje dva naroda granicom genetskog koda, dok je Krleža u poređenju ova dva naroda mnogo bliži istini, kada kaže da su Srbi i Hrvati kao balega na putu, preko koje je prešao kolski točak i podelio je na dva dela. Ovu simboliku ne treba objašnjavati.
Pišući o društvu čiji su fenomeni proizvod Miloševićeve vladavine, koja je sama po sebi, u suštini anahrona (posttotalitarna, retrogradna, postnacionalsocijalistička, postklerikalna, utemeljena na mitovima krvi, zemlje i naroda, zemlja dominantnog turbo-folk kulturnog obrasca), Žurić stvara „turbo-folk“ roman, upotrebljavajući odgovarajući („turbo-folk“ – trash) literarni postupak. Međutim, njegova knjiga bi imala pravu svrhu da je bila napisana devedesetih godina, kada bi ukidajući vremenski otklon (jedan od anahronizama) dobila na aktuelnosti i subverzivnosti; danas, tema turbo-folk fenomena ostaje kao predmet proučavanja društvenih nauka i predmet interesovanja tabloidne štampe.

Irena Javorski