Republika Ćopić

15.01.16

Vule Žurić, za "Novosti", o romanu "Republika Ćopić" i velikom piscu. Karnevalizacija nimalo ružičaste stvarnosti bila jedan od razloga da se Branko uputi ka mostu.
ROMANOM o životu i delu našeg najomiljenijeg pisca, pod naslovom "Republika Ćopić" ("Službeni glasnik"), Vule Žurić je dospeo u najuži izbor za ovogodišnju Ninovu nagradu.

Kroz duhovnu biografiju velikog pisca, dešifrujući poruke njegovih stihova i priča, Žurić je priču o Ćopiću koncipirao kao "Narodnooslobodilački roman u devet ofanziva".

- Proučavajući biobibliografsku građu, shvatio sam da ću priču o Ćopićevom životu i tragičnoj smrti najvernije ispričati kroz njegovo delo, pa sam prvo morao da rekonstruišem sasvim osobit jezik pripovedanja. Kada sam uronio u svet Ćopićevog jezika, obreo sam se i u njegovom životu. A taj život i jeste bio niz neprijateljskih ofanziva iz čijih se obruča izbavljao nepokolebljivom borbom za istinu i lepotu.

Znamo za sedam neprijateljskih ofanziva i njegovu "Osmu". A šta je deveta?

- Ona je posvećena toj martovskoj večeri na mostu, a na čitaocima je da odaberu da li je to i podsećanje na Betovenovu Devetu simfoniju, ili na deveti krug Danteovog "Pakla".

Oživeli ste njegove svetove i snove koje je živeo i za koje se borio. Šta nam oni danas poručuju, može li savremena publika da ih primi kako treba?


POVEST O ČITANjU
ROMAN obiluje dijalozima... - I u Ćopićevom književnom svetu njegovi junaci razgovaraju, šale se, trpe, retko kad oćutkuju. Nisam nameravao da prepričam život velikog pisca, nego da ispišem povest o čitanju njegovog dela.
- Ne bi valjalo da ih prima "kako treba", jer se Ćopić svojim delom i životom upravo neprekidno i istrajno borio protiv svih nametanja i propisivanja. A savremena publika je kao i publika koja je čitala Ćopićeve priče u "Politici", objavljene u drugoj polovini tridesetih godina prošloga veka. Ćopić je pisao o svima nama i za sve nas. Treba samo ugasiti TV, uzeti neku od njegovih knjiga u šake i očas posla ćete se uveriti da narodni duh i ona čista, jednostavna istina o "lepom i strašnom životu" stoji u književnosti, a ne u rijalitijima ili beskonačnim pres konferencijama.

Šta je dovelo najomiljenijeg pisca za decu do sloma i tragičnog kraja?

- Možda, između ostalog, upravo i to što je insistirano na tome da je isključivo pisac za decu. Da ga je Služba pratila - pratila ga je, da je bio bolestan - bio je, ali toj čvrstoj odluci da nas tako naprasno napusti na tako strašan način nisu kumovale isključivo presija i depresija. Pišući roman o Ćopiću, ja sam pokušao da naslutim tek jedan od odgovora na vaše pitanje.

Kažete u poslednjem poglavlju da se Jugoslavija polako pretvarala u veliku školsku priredbu... Šta je to Ćopiću donosilo?

- Obavezu da nastupa na toj priredbi! A biti na bini bez prestanka sigurno nije ni lako, ni ugodno. Lako je pretpostaviti da je upravo ta karnevalizacija nimalo ružičaste tadašnje stvarnosti i bila jedan od razloga da se u martovsko predvečerje, te daleke, olimpijske osamdeset i četvrte, uputi ka mostu koji danas njegovi čitaoci zovu njegovim imenom, iako se most zove po jednom drugom Branku.

Kako bi se Ćopić sa svojom ljubavlju prema ljudima i smislom za pravdu snašao u našem dobu?

- Ćopić je i predvideo ovo naše tranziciono doba. Ih, otkad je Ćopić napisao priču o činovniku koji se odlučuje na skok sa mosta jer ne može da plaća rate kredita! Ćopić se nikada nije snalazio, već je uvek bio hrabar, dakle uvek autentični, iskonski umetnik, čovek koji propoveda ljubav i lepotu, kojih najviše ima u detinjstvu.

B. ĐORĐEVIĆ

11.12.15 Politika

Branko Ćopić je bio isuviše popularan da bi ga hapsili, isuviše hrabar i antiprotivan da bi do kraja života bio i trenutka ostavljen bez nadzora.

O stogodišnjici rođenja Branka Ćopića (1915–1984) „Službeni glasnik”, objavio je novi roman Vuleta Žurića (1969), jednostavno nazvan „Republika Ćopić”. Duhovna biografija velikog pisca ispričana je kroz devet ofanziva.

U kojoj ste meri koristili arhivsku građu o Branku Ćopiću?
U onolikoj meri koliko je ta ista arhivska građa „koristila” Ćopića! U ona samoupravna i nesvrstana vremena, umesto kamera na „Farmi” i u kući „Velikog brata”, postojali su neumorni hroničari koji su beležili svaki korak i svaku reč pisca „Ježeve kućice” i „Bašte sljezove boje”. Sem te, obimne publicističko-policijske građe, pripreme za stvaranje ove Ćopićevske slobodne književne teritorije sastojale su se iz iščitavanja Ćopićevog dela, ali i onovremene štampe, te diranju u ono mestu u mojoj pionirskoj duši u kome opstaje široki osmeh koji izaziva i sam pomen imena i prezimena jednog od najvećih pisaca koje ćemo ikada imati.
Ime je dobio po pesniku Branku Radičeviću. Sudbina im se ukrstila i na jednom beogradskom mostu, za koji se više ne zna po kojem je Branku nazvan?
Obojica su nepokolebljivo verovali u ideje koje će tom narodu da donesu pravedniji život, lišen nepojamnih, toliko puta jedva preživljenih tragedija i obojica su sagorela u toj borbi. A oba Branka jesu narodni pesnici, pa bih ja rekao da je Brankov most najpre narodni most, jer njegovo ime kazuje da naše biće ne želi da zaboravi svoje pesnike.

Pod Brankovim mostom, Branko je proveo svoju prvu noć u Beogradu. Tu je, što verovatno nije slučajno, završio i svoj poslednji dan?
Taj fakat Ćopićeve tragične životne priče jeste prvoklasna romaneskna građa. Došao je u Beograd 1935. da u njemu objavi svoje prve priče baš u „Politici”, a otišao je iz Beograda kada, nakon pisma Ziji Dizdareviću, više nije imao šta da kaže.

Prvu ofanzivu je uspešno prebrodio. Rođenje, a naročito krštenje, najavili su buran životni put?
Anegdota o njegovom krštenju, u januaru ratne 1915. godine, kada ga je baba zaboravila u birtiji sve nas ćopićevce na pravi način uvodi u „čarobni svijet djetinjstva”, iz kog pisac „Pohoda na mjesec” nikada i nikuda nije odlazio. Otuda je ideja o Snešku Beliću, kao krštenom kumu, sasvim antiprotivna zakonima vere i fizike, ali sasvim u skladu sa zakonima sveta medveda i leptirova.

Pisac je postao kada je u „Politici” (urednik je bio Živko Milićević), objavio prvu priču – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove”. Bila je to njegova peta ofanziva, uspešno okončana?
Zamislite, tada se od objavljivanja priča u novinama moglo čak i lepo živeti! Ćopić je do 1941. u „Politici” objavio stotinu i dvadeset priča, bio je redovni saradnik novopokrenutog dodatka „Politika za decu”, dobio tada najznačajnije književne nagrade, pri čemu mu je novac od Nagrade Kraljevske akademije spasao život, kada je, kao vojnik u Aprilskom ratu, nakratko bio zatvoren u Bosanskoj Krupi.

Sedmu ofanzivu – „Jeretičku priču” jedva je preživeo?
Možemo li uopšte da zamislimo koliko je trebalo biti hrabar, pa samo pet godina posle rata objaviti priču u kojoj se iz svih satiričkih oruđa i oružja ožežuje po novostvorenoj klasi guzonja i njihovih tadašnjih sponzoruša?! Od tog avgusta počinje Ćopićeve neobično progonstvo u još neobičniju sibirsku zimu. Jer niti je prognan, niti „zamrznut”, nego je „interniran” u književnost za decu i školsku lektiru, već tada isuviše popularan da bi ga hapsili, isuviše hrabar i antiprotivan da bi do kraja života bio i trenutka ostavljen bez nadzora.

Ćopić je Andriću slao neke svoje knjige. Kako je reagovao Andrić?
Nakon što mu je Ćopić poslao svoju prvu knjigu, Andrić je odgovorio blagonaklonim pismom i taj odnos nije promenio karakter do Andrićeve smrti. Ćopić je od domaćih pisaca najviše cenio i voleo Andrića i Krležu, a Andrić ga je stalno bodrio da nastavi da piše onako kako je pisao, vedro i duhovito. Često su zajedno šetali do Kalemegdana, a Ćopić se iz tih šetnji vraćao do sedam i petnaest, kada je u Titovoj Jugoslaviji, na televiziji emitovan crtani film.

Čitaocu, dok čita vaš roman, čini se kao da čita samog Branka Ćopića. Da li je ta sličnost namerna?
„Republika Ćopić” jeste svojevrsni roman čitanja. Siguran sam da je nemoguće napisati bilo šta autentično o piscu kao što je Ćopić, a ne progovoriti jezikom njegovog književnog sveta. Međutim, nipošto se ne radi o imitiranju, ili danas tako popularnom i poželjnom prepisivanju. Ćopić je u ovom romanu književni junak, a jezik romana gradi svet u kome moj, a voleo bih da smem da kažem i naš Ćopić, živi kao da nikada od nas nije ni odlazio.

Poslednje dane Ćopić je proveo u košmarima, a žalio se i „kako su mu se pogubile reči”. Šta je bilo presudno za njegovu poslednju odluku?
To, hvala svetom Čabrkalu, ni OZNA nije doznala, ali ovaj roman je pokušaj da se makar nasluti trenutak u kome je pisac – delija odlučio da svojoj voljom ode tamo gde su ga svi njegovi čekali izginuli drugovi, sestra, brat i književni junaci. Uveren sam da je taj trenutak, zapravo, jedno vreme, na čijem nebu nikada nije osvanulo sunce slobode za koju su svi oni dali svoje mlade živote.

Da li je Branko Ćopić dobio u srpskoj književnosti mesto koje mu pripada?
U javnosti u kojoj je Nikoletinu Bursaća, dok su trajale reklame, očas posla zamenio Zmaj od Šipova, Ćopić još dobro i opstaje. Možda ga prepričavaju oni koji ga nisu ni čitali, ali i to je nešto. Njegovo celokupno književno delo jeste nepresušan izvor čitalačkog zadovoljstva i na nama je da se tom izvoru vratimo i shvatimo da je reč o velikanu koji stoji rame uz rame do Andrića, Crnjanskog, Krleže i Selimovića.