31.05.03
Sudbine u vremenu nevremena: Predrag Palavestra
Epoha "rezervne generacije"
Naš ugledni istoricar književnosti, teoreticar i kriticar, akademik Predrag Palavestra ovih je dana objavio novu knjigu. Neobicnog naziva "Nekropolje" (izdavac "Otkrovenje", Beograd), ona je koliko omaž piscima koji su posle Drugog svetskog rata obeležili srpsku kulturu, toliko i secanje na doba u kojem nije bilo lako sacuvati integritet.
Zato "Nekropoljem" huji vreme nekih od najtežih nepravdi prema nacionalnim intelektualcima, ali i umetnickih prodora onih koji su ipak uspeli da opstanu.
- Zašto baš taj naslov?
–"Nekropolje" je deo zapisa o susretima sa izuzetnim ljudima koji su u mome svetu i na ovom prostoru bili tvorci javnog mišljenja i nosioci kulturnih ideja. Svaki od njih izražava jednu od onih pojava ili tema koje su odredivale sudbinu druge polovine XX veka. Jedna tema je, na primer, poraz inteligencije i pad srpske gradanske elite, druga je bekstvo od uskogrudosti i skucenih palanackih vidika. Treca tema je prilagodavanje, maska, ketman i mimikrija u vremenu nevremena, cetvrta tema su seobe, izbeglištvo i emigracija. Posebnu temu u knjizi predstavljaju okupacijska saradnja sa protivnikom i osvetnicka retorzija pobednika; potom erozija partizanskog morala, razocaranje nekadašnjih revolucionara i ratnika. Sudbina leve gradanske inteligencije i put od skojevaca do liberala zanimali su me podjednako kao i prkos antikomunizma, jer sam sve te pokrete, preobražaje i sudbine video i doživeo u svome okruženju, iz neposredne blizine, ponekad i na sopstvenoj koži.
Naslov knjige "Nekropolj" oznacava nekropolu, groblje, grad mrtvih – nekropolis. Izabrao sam ga zato što je i naš i svetski, kratak, jasan, lako se pamti i mnogo kazuje. Svet o kojem sam pisao zauvek je nestao, junaci su sišli sa scene i ostali samo kao senke koje su nešto znacile u mome životu, u jednome vremenu koje se takode ugasilo.
Mladost na Balkanu
- Govorite o generaciji koja je nošena vetrovima morala da se manje-više prilagodava da bi opstala?
– Za naš posleratni književni naraštaj, kriticar Sveta Lukic je tacno rekao da smo "rezervna generacija". Nešto slicno, gledajuci iz slicnog ugla, rekao je i današnji ruski semioticar kulture Vjaceslav Ivanov, koji je takode rastao i sazreo u totalitarnoj epohi bez ljudskog prava na sopstvenu licnost, kada se sloboda mogla dosegnuti i ostvariti jedino u duhu. Naša rezervna "mladost na Balkanu", o kojoj su u svojim romanima pisali pisci "kriticke književnosti" Borislav Pekic i Slobodan Selenic, našla se u sendvicu istorije – izmedu oceva koji su kroz revoluciju pravili svoj svet, i sinova koji su taj svet rušili. Moja generacija nije mogla bitnije da utice na istoriju: u pocetku smo premladi i slabi, kasnije odvec stari i bez društvene moci – rasli smo kao vodonoše i sazreli u tudoj senci. To sam i napisao – da smo mogli samo krpiti rupe i popunjavati praznine, cistiti minska polja i održavati privide. Nikad nismo imali nikakvog popusta, platili smo punu cenu za sve što smo postigli.
- Poseban sentiment u knjizi ste sacuvali za Kostu Timotijevica, skromnog a beskrajno talentovanog pisca i novinara. Da li je onaj lepi tracak postojanja takvih ljudi ostao u nekim novim generacijama?
– Kosta Timotijevic je bio moj blizak i drag prijatelj s kojim sam se, bez ijednog spora i bez trunke cegrsti, družio svake subote punih cetrdeset godina. Neko vreme radili smo zajedno u "Književnim novinama", on je meni pomagao u onom što ja nisam znao i mogao, dok sam ja njega podsticao da piše, davao mu "domace zadatke" o jucerašnjem gradanskom svetu, koje nije pristao da štampa. Bio je pravi gospodin od najboljeg soja, aristokrata duha, dobar novinar i sjajan jezikoslovac, pionir "kucne književnosti", tuda sreca, svoja razbibriga, genije svaštarenja, velemajstor hobija i korisnih besmislica, skroman, tih, povucen, mudar, trezven i pouzdan i kao saradnik i kao prijatelj. Uveren sam da se takav biser nece potrošiti i da se neki svetlucavi trag njegove nesebicne dobrote održao kod svih onih koji su ga znali, dozrevali pored njega i od njega uvek imali i šta da dobiju i šta da nauce.
- Od fino protkanih detalja koji govore o najdelikatnijim trenucima iz kojih se sluti karakterni integritet, izdvojila bih pricu o Desanki Maksimovic i Milovanu ?ilasu...
– Kad sam je cuo, prica o ?ilasu i Desanki je na mene delovala kao viteška saga izrasla iz gordosti starih Rimljana. Zato sam je i zapisao: Tražeci od silnika milost za drugoga, rekla mu je da ni njega nece zaboraviti ako padne u nevolju. I kada je, posle, samog ?ilasa stigla ta nevolja, zakucala mu je na vrata, pokazala da je uz njega kada je ostao sam i kada su ga se drugi, mocniji, važniji i veci od nje, vec bili kukavicki odrekli.
Licno dostojanstvo
- Ni deo o Dedijeru ne zaobilazi ?ilasa...
– ?ilas je važna tema za svako razmišljanje o odnosu inteligencije i revolucije, za razumevanje prave prirode boljševicke kulture koja je, hteli mi to ili ne, zauvek utisnula pecat citavom jednom stolecu ljudske istorije. Pogotovu je to važna tema na jugoslovenskom prostoru, gde su se pred tim vetrom povijali i lomili najveci umovi i opevani heroji i gde se, usred nevremena, javio i oglasio taj usamljeni stav nepristajanja i nepokornosti. Kada se malo budemo odmakli od ideološkog peska kojim smo zasuti, videce se da smo mi ovde imali neke kriticke svesti i novih ideja, dok je velika zapadnjacka misao tada kunjala. ?ilasa nisam poznavao kada me je telefonom zamolio da napišem pogovor za "Gubavca", njegovu prvu povratnicku knjigu pripovedaka. Posle smo nekoliko puta dugo razgovarali, otvoreno i o svemu. O tome imam neke pribeleške. Mi smo se svi na njegovoj vatri pekli duže od pola veka – odnos prema njemu bio je lakmus naše savesti. ?ilasova pobuna arhandela koji je i sam ucestvovao u zlu oznacila je pocetak kraja komunistickog carstva i partijske civilizacije. Kao cin savesti i samospoznanja, ta pobuna je, po mome mišljenju, pokazala kriticku moc i neugašeni moralni integritet našeg coveka i jugoslovenske civilizacije.
- To vreme se sluti i iz price o Andricevoj maski, pravoj i simbolicnoj. Možemo li i dalje sa tim maskama, bez razjašnjenja mnogih istorijskih istina? Koliko nam je još nekropolja potrebno da istorija krene mirnim tokom?
– Ovim pitanjem vracate me na pocetak: zašto se danas pišu ovakve knjige? Zašto danas, više nego juce, ljudi osecaju potrebu da iznesu svoje iskustvo i objasne svet u kojem su živeli? Ranije su se pisale price i romani, sada su na ceni ispovesti i svedocenja. Danas svugde u svetu raste zanimanje za memoarsku književnost, dokumentarna proza nadmašuje fikcionalnu, biografije i memoari vracaju pojedinca u centar zbivanja. Možda to dolazi i od nevidljive promene kulturnih merila – epoha kolektivizma je prošla i pojedinac se vraca na svoje mesto da bi se potvrdio i kao cinilac, a ne samo kao objekat istorije. Globalizam koji je danas u usponu nije ideja rodena u duhu, nije humana filosofija novog vremena. To je samo jedna politicka doktrina mocne tehnološke civilizacije. Na pocetku ovog milenijuma covek je sit velike politike i hteo bi da se okrene sebi i malim licnim stvarima.
Mislim da se tako postepeno menja i književna kritika. Ona se personalizuje, ulazi u kontekst književne reci, vraca se coveku–pojedincu i idejama svoga vremena. Možda to nece dugo potrajati jer se danas živi brže nego nekada, ali se svuda u svetu oseca otpor pojedinca protiv trovanja života i sveopšte medijske zloupotrebe istorije i politike. Pogotovu ovde kod nas obican covek je umoran od istorije, nasilja i nepravdi. Na kraju cc veka Balkan je platio i placa najvecu cenu u Evropi zbog pada Berlinskog zida. Mali covek je ovde najveca žrtva i zato mu je miran istorijski tok najpotrebniji. Da bi to postigao, on se mora vratiti sebi i obnoviti pogaženo licno dostojanstvo malenih. Mora se uspraviti u duhu i kao pojedinac tražiti da se poštuje njegova licnost, i to ne u državnom vrhu, u ustavu ili parlamentu nego u rasklimatanom tramvaju, u našem grubom medusobnom odnosu, na poštanskom šalteru. Velike ideje su se izjalovile, pogašene su i izoblicene. Glavno naslede cc veka covek želi da strese s nogu kad ulazi u novo stolece.
Andelka CVIJIC
13.12.03 Politika
Surova cena ketmanovske muke
Predrag Palavestra: "Nekropolje"
Svetli grobovi" Jovana Jovanovića Zmaja u čijem znaku, kada je reč o posleratnoj srpskoj književnosti, stoji i najnovija knjiga Predraga Palavestre, "Nekropolje" ("Otkrovenje", Beograd, 2003.), podrazumevaju, žargonom naše kompjuterske ere rečeno, jedan interaktivan proces. Jer kao što, po Platonu, eros ne počiva toliko u onome koji je lep, već u onome ko tu lepotu opaža, tako ni duhovna svetlost gorostasa srpske književnosti druge polovine dvadesetog veka neće svetleti punim sjajem ako se s nje ne ukloni neizbežna patina istorije, u ovom slučaju sive ideološke naslage.
Kao da je imao na umu Geteovu maksimu da i najjasniji rukopis u polumraku nejasan biva, mogli bismo reći da se Predrag Palavestra svojim skalpel-perom upustio u složenu operaciju uklanjanja mrene s duhovnog oka današnjeg srpskog čitaoca, ne bi li mu oslobodio pogled kroz isprogramirani zaborav tzv. partijske civilizacije u kojoj je većina književnih velikana poput Branka Lazarevića, Dimitrija Mitrinovića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović, Vladimira Dedijera, Čedomira Minderovića, Koste Timotijevića, Slobodana Selenića i Borislava Pekića živela i pisala. Operišući tako, autor je usput zasekao i u bolesno tkivo epohe, ne da bi duh pomenute civilizacije vratio u život, već da bi nam postupkom obdukcije ukazao na neke od glavnih bolesti koje su joj došle glave.
U tom smislu ova knjiga biografskih eseja, kao prosvetiteljski književnoistorijski projekat, za predmet nema samo živote pisaca, pretvorenih rekli bismo u književne junake, već predstavlja i kritičku analizu vremena u kojem smo donedavno živeli, samim tim što je reč o ličnostima koji su tu epohu obeležili i u čijem delu se ona na više ili manje kritičan način najbolje ogleda.
Mnogo više od zanimljivog anegdotskog prebiranja po ličnim uspomenama (jer, autor je s mnogima od navedenih pisaca bio prijatelj, odnosno saradnik) eseji nude uvid i u individualne karakterne sklonosti naših modernih klasika, a sa dosta takta i mere zalazi čak u one najosetljivije predele umetničke taštine i intimnih lomova na koje su, kao građanski pisci u miljeu diktature proletarijata, često bili osuđeni. Surova cena koju su, da bi očuvali stvaralački mir, jedni platili, spoljašnja ili unutrašnja emigracija drugih, ketmanovske muke tzv. rezervne generacije, metamorfoze kroz koje su tokom borbe protiv vidljivih i nevidljivih sila prošli, i, kao lajtmotiv, krajnja ljudska sudbina koju su doživeli opisani su u "Nekropolju" na način koliko sugestivan, toliko stilski prefinjen i, zaključili bismo, ipak više književan nego kritičan.
Nesumnjivo nadahnut onima koji nadahnjuju, onima koji, poput Branka Lazarevića, bez reči ne mogu živeti ni kada shvate svu "prazninu književnog zveketa" Predrag Palavestra je vođen osećanjima simpatije, poštovanja i ljubavi napisao omaž svojoj književnoj sabraći učinivši da njihovi grobovi dolazećim generacijama zasvetle kao putokazi.
Zlatko KRASNI
26.06.03 NIN
Savremenici i saputnici
Množina Palavestrinih knjiga - zbirki kritičkih članaka, ogleda i eseja, monografija, naučnih studija i rasprava - ugrađena je u temelje srpske kritike druge polovine dvadesetog veka. U nekoliko novijih stekla su se iskustva kritičarovog delovanja na društvenoj sceni, iskustva koncentrisana (između ostalog) oko pitanja istorijske i kritičke svesti, moralnog učinka književnosti i književnika, položaja inteligencije i njenog odnosa spram politike, javnog mnjenja i javne reči. Po formi različita od prethodnih, nova Palavestrina knjiga sadrži deset tekstova u podnaslovu nazvanih “biografskim esejima”.
Govor, dakako, ide o probranim akterima duhovnih, književnih i društvenih zbivanja sa kojima je, po prirodi svog opredeljenja a i posla, Palavestra dolazio u blizak, katkad i prisan dodir, ili su mu kao predmet istraživanja obuzimali misli. Odreda su to pisci u užem i širem značenju reči, B. Lazarević, D. Mitrinović, Andrić, Crnjanski, D. Maksimović, Dedijer, Minderović, K. Timotijević, Selenić i Pekić. Poneki među njima sa ratnim biografijama, nekolicina sa stažom u diplomatskoj službi, bezmalo svi iskušani u tzv. javnim poslovima i sa bremenom dnevne politike na plećima. Valja, pri tom, naglasiti da je slobodna, esejistička forma ovih tekstova omogućila da njihove žanrovske, biografske odredbe ne budu isuviše obavezujuće. A to će reći: i kad nam se učini da je posredi tek isečak iz života i rada ličnosti o kojoj je reč, gotovo neosetno, grananje narativnog toka, umnožavanje tema, ličnosti i događaja, proširi kontekst. Milje u kome se “priča” odvija, dobije na složenosti, životni i stvaralački profil “junaka” se upotpunjuje.
Viđeni ujedno, ovi tekstovi zapravo obrazuju mozaičku sliku u kojoj se prelamaju etička i moralna pitanja dvadesetog veka kojima je Palavestra ponajviše zaokupljen. Gotovo da su sabrana u eseju o novinaru Kosti Timotijeviću, osobito zanimljivom i višestruko obdarenom čoveku s kojim je autor punih četrdeset godina drugovao i raspravljao. Njegovo razumevanje razloga brzog uspona i naglog raspada srpske građanske klase, kao i “klasnog izdajstva” koje je, pristajući uz komunistički režim, počinila leva građanska inteligencija, na izvestan način objedinjuje dobar broj ovih, bitno različitih životnih i stvaralačkih sudbina. Tako sagledana, Palavestrina nova knjiga-zbirka tekstova u kojoj istaknuti učesnik kulturnih i društvenih događanja svedoči o značajnim savremenicima i evocira kontakte sa saputnicima - može da se shvati i kao svojevrsna studija o moralnoj klimi doba. U mnogom pogledu i moralnoj drami koja je, u epohi iza nas, suštinski obeležila građanski, intelektualan sloj i paralisala njegovu demokratsku energiju.
Palavestrina nova knjiga je, bez sumnje, višeslojna, tako da ovi biografski eseji u jednom sloju mogu biti iščitani i kao autorov autobiografski esej. Sasvim je, međutim, izvesno da tekstovi Nekropolja, kako ih god čitali, predstavljaju lepo i zanimljivo pisano, životnim i književnim iskustvom krcato štivo. Novim uvidima i saznanjima ono obogaćuje čak i čitaoce koji su, provodeći u autorovoj blizini više decenija, mogli pomisliti da o njemu dovoljno znaju.
BOGDAN A. POPOVIĆ
24.04.03 Politika
Susreti i sećanja
Celi jedan vek
Biografski eseji Predraga Palavestre "Nekropolje" govore o mnogim nepoznatim detaljima iz života poznatih pisaca
Izdavacka kuca "Otkrovenje" objavila je knjigu uglednog književnog kriticara i istoricara, akademika Predraga Palavestre, u kojoj pisac govori "o sebi i o vremenu u kojem smo živeli". Pod nazivom "Nekropolje", koji je simbolicno izronio iz naziva zbirke poznatog ruskog pesnika Hodasjevica, i podnaslovom "Biografski eseji", knjiga upravo kao moto i ima Hodasjeviceve reci: "Ove uspomene o piscima iz nedavne prošlosti zasnivaju se na onome cemu sam bio neposredni svedok ili što je štampano, bez prica iz druge i trece ruke".
Dakle, Predrag Palavestra je ispisao memoarsko-esejisticku prozu, nastalu iz susreta, i istraživackog rada na delu Branka Lazarevica, Dimitrija Mitrinovica, Ive Andrica, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimovic, Vladimira Dedijera, Cedomira Minderovica, Koste Timotijevica, Slobodana Selenica i Borislava Pekica.
Palavestrinu knjigu teško je žanrovski odrediti: to je pokušao juce književni kriticar i istoricar Gojko Tešic na predstavljanju u Galeriji "Artget" Kulturnog centra Beograda. "Nekropolje" je, prema Tešicu, i biografska esejistika, i zbir kritickih eseja, i kriticki roman esej, i knjiga u knjizi. U celini, to su zaokruženi eseji o licnostima koje je Palavestra tokom svog života i rada sretao, i cije je delo poštovao. Pritom, onaj ko poznaje intelektualni profil Predraga Palavestre, znace, kaže Tešic, da je u ovoj knjizi u kojoj je ocrtano vreme celog prošlog veka, i diskretno provucena autobiografska nit.
Pesnik Ljubomir Simovic smatra da za "Nekropolje" nije toliko važno odredivati žanr koliko je važno uživati u citanju ove knjige. Ovo je zaista knjiga koja se cita iz prve ruke, rekao je Simovic, objašnjavajuci da Palavestra ne govori u njoj o celom životu ove desetorice pisaca, vec samo o onim segmentima njihovog života u koje je imao uvid. Opisujuci ih, Palavestra je pokazao i izuzetnu sposobnost opažanja, primetio je Ljubomir Simovic, stvarajuci tako "Nekropoljem" izuzetno vredni dokument ali i izuzetno vrednu kreaciju. U "Nekropolju" se nalaze, podvukao je poznati pesnik, mnogi nepoznati detalji iz života ovih ljudi, ali pritom pisac cuva njihovo dostojanstvo, dajuci time jedan ozbiljan, pouzdan doprinos biografijama ovih pisaca, i izvanredni doprinos poznavanju našeg vremena.
Sam autor, Predrag Palavestra, rekao je da je želeo da "Nekropoljem" izrazi jednu epohu, jednu ružu vetrova "koji su sve nas u jednom vremenu lomili, izlomili i izmenili". Citirajuci Jovana Hristica i njegove reci da "smo živeli u vremenima sasvim teškim", Palavestra je dodao da je u knjizi zaista celi 20. vek, da ona predstavlja jedno vreme, i da su ljudi o kojima je pisao, i sa kojima je imao jedan vrlo blizak ljudski pa i intelektualni i moralni odnos, formirali njega. A svi zajedno "formirali smo jedno vreme".
A. Cvijic
