Nema boga u susedgradu

15.11.08

Kod nas su na prošlim izborima liberalna i seljačka stranka išli u koaliciji. Ta liberalno-seljačka situacija, to je prostor humora mog romana, iako samim likovima ništa nije smešno, kaže Robert Perišić, jedan od najpoznatijih savremenih hrvatskih pisaca

Robert Perišić
KNJIŽEVNOST U REGIONU
Za roman Naš čovjek na terenu, koji objavljuje nakon knjiga priča Možeš pljunuti onoga tko bude pitao za nas i Užas i veliki troškovi, kao i pesničke zbirke Dvorac Amerika, Robert Perišić, pisac rođen u Splitu 1969. godine, kolumnist i književni kritičar zagrebačkog nedeljnika Globus, dobio je najvažniju hrvatsku proznu nagradu – „Nagradu Jutarnjeg lista“.
Zaplet vašeg romana počinje, rekli ste, „kad jednog hrvatskog liberala sudarimo s rodbinom sa sela, koja od njega traži da povuče veze i da ih zaposli”. S obzirom na to da znaarapski, nalazi mu posao u ratnom Iraku!? Irak na izvestan način širi granice vašeg proznog sveta, tematika romana prelazi na viši nivo, postaje globalni problem...
To kad neko zaposli rođaka tipično je domaća priča, tu se otvara jedna društvena komedija. Ovo pak s Irakom, ispada da je to neka strana priča... Ali rat, ludilo, haos, Ameri u svetu – pa nije da ne znamo ništa o tome! Ne bih ja o tome pisao kad bi to bio samo Irak, nego je rat uvek na neki način isti – ko je video jedan rat, zna kako izgleda to ludilo, a ko je živeo u normalnom društvu, taj o tome nema pojma, misli da je to film. Klasično novinarsko izveštavanje nikad ne može preneti tu istinu, onu psihološku istinu rata, jer je ona razorna. Ja tu u Irak „šaljem“ lik koji je bio u ovdašnjim ratovima, koji vuče odatle neke posledice, da izveštava kao novinar, no on o tome piše malo drukčije – i naravno da se njegovi izveštaji u novinama ne mogu objaviti. Dakle, taj globalni teren radnje – od Zagreba i Dalmacije do Bagdada – to je, s jedne strane, povezivanje devedesetih i nultih godina, povezivanje dvaju haosa, Balkana i Bliskog istoka, jedan književni pogled na sve to ludilo. Na drugu loptu, tu se onda nude i prilike za komentar današnjeg sveta.
U knjizi vrlo oštro i duhovito secirate društvo, i to baš ovo sadašnje, puno novih preduzetnika, manekenki, deoničara, gde su svi na prvi pogled uspešni i lepi. Vi, zapravo, pokušavate, uplićući u priču „rodbinu sa sela“, da raskrinkate taj svet, pokažete njegovo pravo lice, snobizam?
Ova linija selo–grad hvata tu značajnu temu za naše društvo, ali ja nisam hteo ići standardno – da tu uđem u neku kuknjavu oko poseljačenja grada, nego ulazim u priču sa strane, na jedan više komičan, ali autoironičan način jer ja sam u Hrvatskoj poznat kao urban pisac. Dakle, i taj glavni junak je posve urban, samo što je, eto, zaposlio tog svog rođaka iz rodnog kraja, poslao ga u Irak i zakomplikovao sebi život. Tu se opisuju te naše „skrivene“ društvene veze, neka stidna mesta tog našeg urbaniteta. Snobizam i nove elite takođe su obrađeni. Mislim da roman daje dosta široku sliku tog našeg društva i tog života gde se mešaju moderni i folklorni elementi, Evropa i tetke iz provincije. Ne znam koliko ste upućeni, ali kod nas su na prošlim izborima liberalna i seljačka stranka išli u koaliciji. Ta liberalno-seljačka situacija, to je prostor humora ovog romana, iako samim likovima ništa nije smešno.
Na jednom mestu ste rekli da „celokupna javnost zapravo funkcioniše po načelu žanrova koji imaju svoja pravila“. Da li bi se moglo reći da su junaci vašeg romana i njihovi životi dokaz tačnosti takve teze ili pre kritička rasparava kroz prozu o takvom viđenju sveta?
To o žanrovima je pokušaj da se ljudima koji samo „konzumiraju medije“ ponešto objasni o tome kako mediji funkcionišu iznutra. Tu imamo mladu glumicu, ona je jedan od značajnih likova, koja ne razume kako novine funkcionišu i ne može predvideti kako će „ispasti“ u intervjuu. Logika medija nju smešta u određeni pregradak, ljudi igraju unapred utvrđene uloge. Mi smo u tom smislu uopšte dosta neosvešćeni, malo ko o tome išta artikuliše, mediji sve to obavljaju „nesvesno“, čak i ne znaju opisati šta rade, nego samo postoji neka ironična svest. Jedan iskusan novinar javne ljude u stvari vidi kao dramske likove na pozornici tržišta, to mu dođe nehotice, jer postoji ograničen broj javnih uloga. Zavisno od kulture nekog društva, te se stvari menjaju. Recimo, raspon „ženskih uloga“ u javnosti mnogo je uži u zaostalom društvu, tu je tek nekoliko opcija. Glumica iz romana tako upada u neki „zaostali“ obrazac, i ona javno postaje „fufica“, a da je u nekom naprednijem društvu, onda bi je predstavili drukčije jer ta cura uopšte nije glupa – to je u suštini i medijska i feministička tema. Kad ti neko prebriše pamet, onda si glup i tačka. Donekle se to, na širem planu, dogodilo i nama iz tranzicije. Meni se, recimo, nekako čude što se u romanu bavim i tim velikim svetskim temama, a da sam sa Zapada, to bi bilo normalno. Ovako, pak, više se smatra da bi trebalo da pišem samo o lokalnim stvarima i da budem po mogućstvu što više egzotičan i živopisan.
Na koricama izdavač citira zanimljivu preporuka reditelja Srđana Dragojevića: „Robert Perišić je preveden, to preporučujem, on je užasno duhovit čovek, za razliku od naših mrsomudnih pisaca“!
Ovo je Srđan Dragojević izjavio još kad su u Srbiji objavljene moje zbirke priča. Duhovitost je meni bitna, ona je za književnost krucijalna, s tim da to nije puko valjanje fora. To fino Kundera objašnjava u svojim esejima. Stvar je u iznenađenju, u dvostrukosti, u otkrivanjima dvosmislenosti zbilje, u nekom „namigivanju“ između pisca i čitaoca koje je teško opisati, ali ipak znamo šta je to. Naš čovjek na terenu, nadam se, ima tu dimenziju da povremeno sve biva smešno, iako to nije tzv. humoristički roman.
Kako izgleda dobiti književnu nagradu u Hrvatskoj?
Pa ne znam, valjda je bolje dobiti nagradu nego je ne dobiti. Valjda je nagrada pomogla da Naš čovjek na terenupostane hit. Iako – uz nagrade odmah se pojave i zajedljivi glasovi, toga ima dosta oko te moje knjige jer bi ona, kako su neki primetili, mogla ispasti paradigmatska i dovesti u pitanje neke utabane načine pisanja. Ovaj roman, kako je napisala jedna kritičarka, donekle je stran u kontekstu hrvatske produkcije.
Izdavačka kuća Profil, poput nekih drugih hrvatskih izdavača, odnedavno ima predstavništvo u Srbiji. Naš čovjek na terenu je sada dostupan i čitaocima u Srbiji. Kako vi vidite tu novu književnu saradnju između Srbije i Hrvatske, ali i drugih bivših jugoslovenskih republika?
Ta komunikacija je apsolutno poželjna, s tim da tu u igri nisu države nego jačanje izdavača i „lak izvoz“ bez troška prevođenja. Samo treba registrovati firmu. Nije to zapravo „književna saradnja između Srbije i Hrvatske“, to mi zvuči kao neki program, a nema to više veze, niti sam ja tu deo neke delegacije. Meni je jasno da me u Beogradu niko neće čitati zato što sam iz Hrvatske, jer se knjige čitaju zato što su dobre, a ne zato da bi čitalac zadovoljio neku kvotu. Voleo bih da to što sam iz Hrvatske postane književno manje bitno, jer čim izađem iz Hrvatske, to me previše određuje. Kontekst ovih malih kultura čoveka ionako više „spušta“ nego diže – jer da sam Amer i da pišem jednako dobro, svima bi to izgledalo još duplo bolje. Uostalom, u ovom romanu se ionako ne radi „o Hrvatima i Srbima“, nego se radi o vrlo sličnom tipu društva u tranziciji, sličnim oblicima urbanog života, istim medijima i o istom globalnom trenutku. A i ljubavna drama, koja je deo romana, nije lokalna pojava.

Mića Vujičić

30.08.07

Urednik izdavačke kuće "Lom" Flavio Rigonat izabrao je devet pripovedaka Roberta Perišića i one su objavljene pod naslovom "Nema boga u Susedgradu". Robert Perišić je rođen u Splitu 1969. godine. Jedan je od najvažnijih savremenih hrvatskih književnika. Piše kolumnu "Bibliomanija" u nedeljniku "Globus", a pored pomenute zbirke priča koju nam predsatvlja "Lom", u Srbiji su objavljene još dve knjige ovog pisca: "Užas i veliki troškovi" i "Možeš pljunuti onoga tko te bude pitao za nas" (Fabrika knjiga).

Ispostavilo se da su fudbalske utakmice poslednjeg SFRJ prvenstva i poslednjeg "Kupa Maršala Tita" zapravo bile opasna metafora i predigra krvavim ratovima koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije. Priča koja otvara Vašu knjigu ima veze sa jednom od utakmica?
- Tu se radi o poslednjem finalu "Hajduka" i "Zvezde", a ova dvojica klinaca su na tripu, u nekoj su psihodeliji, pa nalete na tipa koji ide na utakmicu u Beograd. Bezveze ih ponese, nekako odu s njim. Oni su u glavi u svom filmu. Mislim, nisu u tom kolektivnom ludilu, nego u svom. Ali dobiju batina. Njih to sve dosta iznenadi. To je kao neka smiješna priča. Ali se kuži da je sve postalo ozbiljno.

Da li ću pogrešiti ukoliko junake Vaših pripovedaka u zbirci "Nema boga u Susedgradu" nazovem pripadnicima izgubljene generacije - generacije regrutovane za rat?
- U toj naslovnoj priči, tamo su opet ta dvojica, ali pet-šest godina poslije. Oni jesu ta generacija, ali tu se događa neko izlaz iz tog muškog druženja. To je više priča o nestanku generacije, neki raspad ekipe do kojeg uvijek dođe. To je individualizacija, i neka trauma oko toga, uz dodatak lošeg seksa. I u priči "Rekonvalescent" se radi o tome, samo preko droge. Jedan se prestane drogirati i ostane sam. Ja u pisanju dosta pratim sebe, pa to može izgledati kao da opisujem generaciju. Mislim, okej, ja o svojim starcima mogu nešto napisati, ali ne baš puno. Isto kao i o djeci.

I sami pripadate generaciji koja je morala u vojsku upravo onda kada su počeli, ili se pak spremali sukobi. Koliko je rat iz devedesaetih uticao na Vas kao pisca? Pojedini pisci kažu da ne mogu pobeći od tih stvarnosnih tema koje se vraćaju i u formi noćnih mora. Može li pisac rođen 1969. godine pisati prozu koja će "prećutati" vremenski nam blisku stvarnost?
- Mene su otpustili iz JNA 1988. godine, jedva sam to izveo. Imam u knjizi autobiografski tekst o tome. Skužio sam tad da ne podnosim tu hijerarhiju, pa ni poslije nisam oblačio uniformu. Ali svi smo mi bili tu dok su trajala sranja, u toj atmosferi. Ne znam zašto bih to zaobilazio i pisao o nečem dalekom. Ja ne pišem o ratu, ali to je neka činjenica koja se u pričama spominje, isto kao droga, seks, rock, kriminal, tulumi, itd., jer su sve to neka iskustva koja likovi imaju. Nije to nikakvo bilježenje povijesti. Ali ne vidim o čemu ću pisati ako zaobiđem to što se događa. Neću valjda prepisivati već napisano i zajebavat se s nekim jezičnim igrama. Mene uopće ne zanima ta književnost koja komunicira sa samom sobom.

Ako dozvolite, pojedine priče, sa puno dijaloga, liče na hemingvejsku poetiku. Čak ima i te zagušljive posleratne atmosfere koju udišu njegovi junaci. Da li je Hemigvej bitan za Vašu kratku priču i koji su još pisci uticali na Vas, kad govorimo o ovoj književnoj vrsti?
- Nekad ni ne znaš od koga učiš. Nisam ja pretjerano čitao Hemingveja, više Bukowskog i Carvera. Ameri su bitni za kratku priču. Ali kad pogledam te neke svoje priče, tipa "Nema boga u Susedgradu", ja u stvari ne znam s čim bih to usporedio. Mislim da u mom stilu ima i Amera i Rusa. Ovih zavrnutih Rusa tipa Gogolja... A tu je negdje i Johnny Štulić koji trenutno igra mali nogomet u Utrechtu.

Kako bi Robert Perišić, književni kritičar nedeljnika "Globus", ukratko predstavio poetiku pisca Roberta Perišića?
- "U njegovu se stilu isprepliću zlatne stranice našeg fudbala s osjećajem samoće i uzaludnosti, te s čežnjom za nečim lijepim i još nedoživljenim, sve dakako u okviru mogućnosti što ih otvara perspektiva članstva u EU i NATO-u. Ovaj mladić, koji je dobrano zagazio u tridesete, zaista ne obećava, a njegov stil ne plijeni pažnju zahtjevnih čitatelja, niti smo ga učili na faksu. Ali eto, što bi rekao teoretičar Jean Baudrillard: "Umjetnost je oduvijek nijekala samu sebe." S druge strane, u kontekstu propadanja svih vrijednosti i kriterija, nije se svemu tome ni čuditi... Ne rađa se svaki dan Sergej Jesenjin, a bogme ni France Prešern, kao ni Milorad Pavić, itd." ... Dobro, kao što vidite, malo mi je teško objektivno pisati o sebi.

Autor: Mića Vujičić