Naš čovjek na terenu

23.03.10

Gost Gradske knjižnice, književnog programa Kulturnog centra Grad, večeras od 19 sati je hrvatski pisac Robert Perišić, „neprikosnoveni autor kratke priče“, a odnedavno i romanopisac čiji je prvenac „Naš čovjek na terenu“ (2007) dobio najvažnije hrvatsko književno priznanje za prozu - nagradu Jutarnjeg lista.
Perišićeve priče iz zbirki „Možeš pljunuti onoga tko bude pitao za nas“ (1999) i „Užas i veliki troškovi“ (2002) govore o „nestanku generacije“ odrasle u Jugoslaviji, a kasnije izgubljene po ratištima, utopljene u drogi, alkoholu ili prosto krizi srednjih godina, dok se roman „Naš čovjek na terenu“ bavi današnjim medijima i iluzijama. Forma je uglavnom dijaloška, proistekla iz tradicije pisaca poput Bukovskog, Karvera i Hemingveja, mada autor kao važne pominje i uticaje popularne kulture: Džonija Štulića, grupu Haustor, Nika Kejva... Perišić je poznat i kao književni kritičar Globusa i kolumnista hrvatskog Plejboja. Večeras će, nakon književne večeri, biće prikazan i film „100 Minuta slave“ Dalibora Matanića (2004), za koji je Robert Perišić napisao scenario, a u kome glavnu ulogu igra Miki Manojlović.
- Roman „Naš čovjek na terenu“ tiče se današnjih medija zato što se dobar deo njegove radnje događa u novinarskoj redakciji. Tema romana je tranzicija, ova „druga“ tranzicija 2000-ih, poslednje decenije, nakon što su prošle devedesete i ratna turbulencija. Ta tranzicija, koja je pod uticajem jedne nove dinamike potrošačkog društva, otvara mnogo dilema za jednog junaka koji je imao alternativni, rokenrol bekgraund, koji pokušava da funkcioniše unutar sistema. Te dve ravni sudaraju se i u pričama drugih junaka. Radi se zapravo o tome kako su ljudi ovde slučajno na nekom mestu i slučajno nešto rade, kojima se dogodilo ono što nisu planirali i nisu želeli. Tako nešto naročito je specifično za novinare među kojima danas na ovim prostorima ima mnogo ljudi koji su završili u novinarstvu, a nisu to planirali. Podvojenost je prisutna i zato što u pitanju nisu više mladi ljudi, ističe Perišić u razgovoru za Danas pred dolazak u Beograd.
Na pitanje kako je sa forme kratkih priča prešao na pisanje romana, Perišić kaže: - To je išlo logično. Moje kratke priče stekle su kultni status i u Hrvatskoj i u Srbiji, imale su dobre kritike i jednostavno je bio izazov raditi nešto veće. A, i roman nije kratak, ima 300 i nešto strana. Izazov je u tome da se romanom može obuhvatiti širi segment društva - politički, medijski, ekonomski (u pomenutom smislu razvoja kapitala na istoku Evrope). U kraćoj prozi, koja pre svega donosi atmosferu, ne mogu se obrađivati teme, a u romanu možete u neke teme zagrebati i malo žešće. U romanu postoji i priča o ratu u Iraku, odnosno novinaru koji tamo odlazi da izveštava, što deluje na njegov zaplet. Izabrao sam i da glavni junak bude novinar iz oblasti ekonomije. Nisam hteo da izbor junaka bude „ziheraški“ - da to bude novinar koji se bavi kulturom, pisac ili književni kritičar, već neko ko prati tranzicijsku ekonomiju zbog čega sam se bavio i istraživanjem. Tako u romanu postoji i refleks jedne bankarske priče koja se uplete u zbivanja. Ta priča je aktuelna i nije se rasplela, a tiče se jedne nemačke banke i njihovih poslova u Hrvatskoj. Radnja romana je polivalentna. Iako ovu knjigu čitaju razne generacije, u pitanju je ipak generacijska priča, fokusirana na ovu, trenutno najaktivniju generaciju, relativno mladu, ali ne više studente“, dodaje Perišić.
Film „100 minuta slave“, za koji je Perišić pisao scenario govori o slikarki Slavi Raškaj, koja je bila gluvonema i umrla mlada pre sto godina. U pitanju je biografski film oko koga su se mučili razni scenaristi jer ima veoma malo podataka o privatnom životu te slikarke. A, zatim, i gluvonema junakinja nešto je što donosi probleme tehničke prirode, objašnjava Perišić i dodaje: - Preuzeo sam taj scenario nakon što su mnogi odustali. U pitanju nije klasičan biografski film već je ono što se nametnulo kao rešenje za tu priču poprilično fikcija, što je rezultiralo art filmom. To ne znači da je on hermetičan, ali film o slikarki i ne može biti kao film o nekom revolverašu. Film nije imao mnogo publike u Hrvatskoj, što i inače nije retkost, kao i u Srbiji pretpostavljam, ali ovdašnjoj publici on može biti zanimljiv i zbog Mikija Manojlovića. Inače, scenario za ovaj film nema mnogo veze sa mojim tipom pisanja i onim što sam do tada radio. Pokušao sam ući u ono što bi mogao biti život Save Raškaj i kako ga ispričati sa strane.

Ivana Matijević