Područje bez signala

17.03.16 Vreme

Ništa u kapitalizmu ne uspeva tako dobro kao – socijalizam. Otkad je ono Hladni rat završen nekom vrstom trijumfa liberalno kapitalističkog Zapada, poraženi i manje-više odumrli socijalizam neviđeno se prolepšao, da se probudite iz tridesetogodišnje kome ne biste ga mogli prepoznati, kao da vidite neko nekoć neugledno devojče koje je – doduše, hm, tek posthumno – u međuvremenu izraslo u pravu raskošnu lepoticu (ali, šta sad da radite s njom, kad ionako više nije od ovoga sveta?). I ta stvar teče i dalje, zapravo se možda tek sad zahuktava: što kapitalizam dublje prodire u naše živote i što je "kapitalističkiji", to je seksepil socijalizma – kako onog starog za kojim se nariče i nostalgiše, tako i nekog novog za kojim se traga i uzdiše – sve neodoljiviji, a njegovi namnoženi poklonici su ponovo veoma in i hot, štaviše, moglo bi se reći da je u svim krugovima koji drže do sebe unutar liberalno-kapitalističke srednjo i gornjeklasne elite već krajnje uncool biti bilo šta drugo osim obožavalac Če Gevare, Uga Čaveza, ili koga već treba... Jedino je stari Bakunjin, što bi reko brutalni Damir Avdić, zaboravljen jer, jbg, nije bio zgodan i fotogeničan i niko ne bi kupio majicu s njegovim likom...

Ozbiljno govoreći, ima ova dijalektika privlačenja i odbojnosti i drugu stranu. Dok smo preživljavali taj pomalo sivuckavi socijalizam (mada je naš još i bio zlatan, podozrevam baš zato što je nekako najmanje bio socijalizam, to jest, bar delimično je nalikovao tadašnjem ne-socijalizmu!), kapitalizam nam je izgledao neviđeno kul i seksi, i stalno smo uzdisali za njegovim divotama, dok smo za njegove manje svetle aspekte radije verovali da su propagandno preterivanje onih pokvarenih komunjara... Kako god, nema sumnje da je i kapitalizmu nekako najbolje išlo – u socijalizmu. Takvi su to, dakle, sistemi, ili bar njihove dominantne slike u kulturno-ideološkom imaginarijumu mladih i naprednih urbanih intelektualnih elita: uvek je dobar i poželjan onaj "izam" koji je nekako odsutan iz naše neposredne stvarnosti, a ružan je, prljav i zao onaj koji je i odviše prisutan i koji nas tlači, pa bismo ga rado zamenili onim drugim. Do sledeće (ne)prilike.
Pa dobro, ali kakve sve to ima veze s novim romanom Roberta Perišića Područje bez signala (Sandorf, Zagreb/L.O.M., Beograd 2015)? Oh, svake moguće. Perišiću ambicije nije nedostajalo, jer se, u jednom intencionalno prilično ozbiljnom i studioznom romanesknom zahvatu, poduhvatio globalno relevantne teme, a s – rekao bih – pažljivo doziranim "lokalnim" šmekom; ta "tema" je, dakle, duga, spora i traumatična smrt socijalističkog poretka (i cele jedne razgranate kulture življenja koju je oblikovao), svakovrsni repovi koji se za njom vuku i vući će se još dugo, "nova klasa" neokapitalističkih grabljivaca-preduzimljivaca koja gleda da na toj raspadajućoj lešini dohvati još poneki komadić nekim čudom i dalje jestivog mesa, ali i celi naraštaji "suvišnih ljudi" koji su iza socijalizma i iza cele te masovno-industrijske paradigme ostali: ljudi koji su onomad imali ne samo posao, nego i nešto nalik na smisao i svrhu, na stabilan status i suvislu samopercepciju, na manje-više kontrolabilnu projekciju sopstvenog života i budućnosti, lične i kolektivne. Sve je to nestalo u tresku Berlinskog zida, a u lokalnijim prilikama najkasnije s prvim metkom kanibalskog rata za nasleđe Jugoslavije, a da za mnoge ne da nije bilo zamenjeno nečim "boljim", nego nije bilo zamenjeno uglavnom – ničim. Jer ovo u čemu od tada tavore – ako su uopšte imali sreće da iz ratova iznesu glavu na ramenima – jedva da je išta osim otaljavanja restlova života, i to nije samo ekonomski problem: to je simptom jedne dublje i sveobuhvatnije izgubljenosti.
Elem, Oleg i Nikola, dva "preduzetnička" fićfirića iz zagrebačkog boljeg društva dolaze u neku bosansku ili hercegovačku palanačku nedođiju, s namerom da ponovo pokrenu proizvodnju u odavno ugašenoj fabrici turbina. Mesto je sjebano prvo ratom, onda i sveukupnom propašću, ljudi su izjedeni (u)zaludnošću i besperspektivnošću, ukratko: mesto deluje kao bilo koja post-SFRJ pripizdina. Ova dvojica tu kao da padaju s Marsa, a taj se utisak još pojačava time što žele em da pokrenu odavno otpisanu fabriku, em da u njoj proizvode baš one iste odavno zastarele turbine, em da iznova okupljenim radnicima i inženjerima prepuste da se "samoorganizuju", u nekoj vrsti okasnele replike "socijalističkog samoupravljanja"... Ludilo, hipi-filantropija ili... dakako, "skrivena agenda". Purgerski je muljator, inače prekaljeni trgovac oružjem, sklopio posao s režimom izvesnog arapskog Pukovnika (fotorobot Gadafija jedan-kroz-jedan) koji je pod sankcijama, i kojem trebaju baš takve, u ostalom svetu zastarele turbine; njegovo je da to proizvede i isporuči, a potom fabriku opet zatvori, o čemu radnici, dakako, neće ništa znati, da se ne opterećuju... Samo što će događaji, dakako, uzeti neki drugi tok, i odvesti sve u sasvim drugom pravcu. U međuvremenu, Perišić sjajno portretira gradić i njegove ljude, stvara niz dojmljivih likova, jezički-izražajno ih vrlo vešto diferencira a da nikoga od njih programski baš nimalo ne "folklorizuje", a pre svega briljira u nekoliko upečatljivih isprepletenih ljubavnih priča, te još više melanholičnih i gorkih porodičnih saga, u slikanju života raspuklih zauvek na one do i one od trenutka izbijanja rata, koji će ovako ili onako od svih načiniti Bivše ljude. Ima tu jedna ne samo "tehnička" osebujnost: nigde se ovde, na preko četiri stotine stranica knjige, ne spominje imenom ama ni jedan toponim rahmetli Jugoslavije (dočim su svi oni iz spoljnog sveta regularno tu), ni ona sama, ni Hrvatska, ni Bosna, Srbija, Zagreb, Beograd, Sarajevo, Split, ni reke, ni planine... ama baš ništa, a opet je sve savršeno jasno, i dobro locirano i nimalo "apstraktno". Tim uslovno rečeno očuđenjem Perišić samo pojačava utisak univerzalnosti priče, a da nimalo ne žrtvuje njenu suštinsku vremensko-prostornu ukorenjenost.
I, šta biva na kraju? Ironičan obrat koji ću vam svesno uskratiti jer ga treba neposredno okusiti, ali svakako se preduzetnička utopija rasprskava, ali ni sa idilom povratka socijalizmu ne stoji bolje; gorčina i rezignacija, to je sve što ostaje kao priokus ovog odličnog romana, koji bi bio još bolji da pisac gdegde nije ipak malo preeksplicitno popustio svom skorije otkivenom porivu za "aktivističkim" propovedanjem, dakako alterglob-levičarskim (čemu služe kolumne i slično?). Hrabro je bilo upustiti se u roman ovako zamašnih pretenzija, i nije da se nije isplatilo, nedostacima uprkos. A Perišić je, koliko god mu se izgleda dopadala ideja da nekako sudeluje u menjanju sveta, i dalje najjači u mikro pričama o ne-tako-smešnim ljubavima, o onim trenucima kada one gasnu i nestaju, i u svemu onome drugom što se ipak uči kod Čehova i Karvera, a ne kod Marksa ili Markuzea, ne dao bog većeg zla.
Postratni čemer i posttranzicijski bluz tog mesta N. i njegovih ljudi, to je ta fina prašina popadala po ovoj knjizi koju nećete skoro zaboraviti, i u snu će vas proganjati. To je, dakle, još i najbolji mogući bilans jednog strašnog istorijskog brodoloma; "ars longa, vita brevis", rekao bi jedan od protagonista ove knjige, u kojoj će se i kapitalizam pokazati kao mašina za pretvaranje socijalističke stvarnosti u građu za Vrlu novu umetnost. U tome, pak, nema baš ničega utešnog, ali ako vam je do utehe, onda i niste još spremni za ovu knjigu...

teofil pančić

15.03.16 Polja

Povodom prvog romana Roberta Perišića Naš čovjek na terenu, Džonatan Frenzen je izrekao sledeće: „Robert Perišić piše pametno i sjajno upotrebljava ironiju, zapljuskujući nas slikama koje govore o posleratnoj Hrvatskoj, ne samo kao o lokaciji na kojoj se preživljava, već kao o mestu koje nešto znači.“ Ove reči nikako ne bi trebalo uzeti usputno, a još manje sa provincijalnim nipodaštavanjem: najpre zato što Frenzen nije makar ko, već jedan od najznačajnijih američkih, pa dakle i svetskih pisaca, što ipak, kako god iz naše perspektive izgledalo, podrazumeva određeni stepen odgovornosti za sve što javno izriče, pa tako i za komentar romana jednog hrvatskog pisca; a potom zato što te reči precizno opisuju prostor koji bi Perišićeva proza mogla da zauzme u kontekstu znatno širem od onoga koji obuhvata njegova matična kultura, kao i one sa kojima deli zajednički jezik.
Ovim se zapravo želi reći da pri čitanju novog Perišićevog romana, možda treba pronaći onu tačku posmatranja koja bi, naravno, bila na prvom mestu ovdašnja, dakle, lokalna, ali koja ne bi gubila iz vida ni taj širi kontekst. Ako ova sugestija zvuči kao opravdanje neuspešnog pokušaja jednog našeg čoveka na terenu, onda je reč o čitanju sa lošim namerama, jer je osnovni cilj sugestije bio sasvim drukčiji, to jest da podseti na neke ne tako davne primere iz ovdašnje književne istorije kada se događalo da pisci, po pravilu odlični, jednostavno rečeno prerastu svoju kulturu, odnosno, da ovo ne bi zvučalo samopovređujuće, kada žele da se okušaju i u „inostranim klubovima“. Čini se da bi to bilo najbliže određenje pozicije u kojoj se danas nalazi Perišić – kao što se npr. Kiš našao u toj poziciji pred pisanje Grobnice za Borisa Davidoviča – jer reč je o piscu koji odavno i u svakoj reprezentaciji spada u sam vrh hrvatske i (post)jugoslovenske književnosti.
Ono što je književno i poetički intrigantnije kada se radi o Perišiću jeste činjenica da se on praktično već sa prvim svojim knjigama profilisao, ili bolje reći nametnuo kao pisac glavnog toka. A u kontekstu u kojem, recimo, u svojoj prošlogodišnjoj prepisci, Basara i Jergović sebe razumeju i određuju kao pisce sa margine, iako je reč o književnim figurama koje su medijski daleko najprisutnije, u tom kontekstu ova pozicija, manje statusna, a više poetička zaslužuje u najmanju ruku pohvalu za hrabrost. Perišić je, dakle, dovoljno odvažan da bude u samoj matici glavnog književnog toka; to jest: u toj matici iz koje su, sledeći postmoderni imperativ margine, fragilnosti, razlike, nestabilnog referencijalnog okvira, s vremenom svi, pa i oni najhrabriji polako isplivavali – Perišić je gotovo ostao sam, postajući na taj način, prividno paradoksalno, margina koja govori iz središta, iz samog srca stvarnosti.
Jer glavni tok još od Stendalovog doba, pa i ranije, podrazumeva u manjoj ili većoj meri mimetički književni prosede, takav dakle da tematizuje aktuelnu, po pravilu lokalnu stvarnost i da, uvažavajući sve socijalnopolitičke, etnopsihološke, kulturološke, geografske, gastronomske, sportske i ostale posebnosti baš taj komadić stvarnosti predstavlja kao najvažniji na svetu, a što, ako je pisac vešt, taj komadić na kraju i postane. Upravo ta ravan je i potcrtavana, bilo eksplicitno, bilo implicitno, kao najvažnija u dosadašnjim, odreda i s pravom vrlo pohvalnim, iako ne tako mnogobrojnim čitalačkokritičarskim osvrtima na Perišićev roman. U tim prikazima Područje bez signala se na jednom mestu na vrlo zanimljiv način dovodi u vezu sa Šolanovim romanom Luka, dok se, sa druge strane Bojan Marjanović poziva na Karvera i Bukovskog i nekakvu poetiku rokenrola, što je ipak u velikoj meri proizvoljno i bez mnogo smisla. Sam Perišić se, naime, u tekstovima nije previše izjašnjavao o svojim uzorima i prethodnicima, pa ipak, naslov njegovog prvog romana, čak za nijansu eksplicitniji u engleskom prevodu, nedvosmisleno upućuje na Grejema Grina. Ovaj danas već pomalo zaboravljeni najslavniji učenik Džozefa Konrada, počev od šezdesetih naširoko prevođen i u Jugoslaviji, bio je jedan od ključnih autora Crnkovićeve kultne biblioteke „Hit“. Otuda se čini da ne bi bilo neosnovano u tom poetičkom i intelektualnom zaleđu, dakle u proznom korpusu edicije „Hit“, koja svoj kultni status stiče upravo u vreme Perišićevih formativnih godina, tražiti osnovne smernice njegove poetike.
Ukoliko bi bilo moguće naći zajednički imenitelj za niz tako raznorodnih autora, pri čemu se Grin, na izvestan način, može posmatrati kao paradigmatičan za celu ediciju – onda bi to bilo proširivanje poetičkosemantičkog opsega realističke pripovedne matrice, ili preciznije njeno osavremenjivanje koje je podrazumevalo žanrovsku transgresiju u različitim pravcima. Na isti onaj način na koji je Grin, kao svakako jedan od najvažnijih autora u svetskoj književnosti prošlog veka u polju modern(izovan)og realizma, izvanredno stilski apsorbovao raznorodna iskustva „nižih“ žanrova: ljubića, melodrame, krimića, političkog trilera, špijunskog romana – Perišić sada pokušava, naročito u svojim romanima, da ode korak dalje od Grina, to jest pokušava da prilagodi realizam aktuelnim epohalnim trendovima. Nešto konkretnije, iako donekle metaforično, to znači da, ako je Grin „ubrzao“ radnju pod uticajem filmske umetnosti, koja za njegovog veka doživljava svoj veliki uspon, Perišić to ubrzanje podiže za lestvicu više kao dete televizijske i spotovske kulture. Možda se ključ uspeha Perišićeve prozne umetnosti, kako kod čitalaca, tako i kod kritičara, upravo i krije u srećno pronađenoj meri modernizacije realizma – u čuvanju jasne veze sa prošlovekovnim, kako stranim, tako i domaćim piscima ovog usmerenja, koji su i činili glavni korpus biblioteke „Hit“, i sa druge strane – prevazilaženju tog nasleđa prljavijim i ekonomičnijim pripovedanjem, grubljim likovima, većom moralnom relativizacijom njihovih odnosa i postupaka, kao i potpunom ideološkom i političkom pometnjom sveta u koji su zapali.
Zaplet romana mogao bi biti skiciran praktično u dve rečenice: dvojica (zagrebačkih) tajkuna dolaze u neimenovani gradić (u Bosni) da pokrenu proizvodnju turbina čiju su prodaju dogovorili sa bliskoistočnim pukovnikomdiktatorom, da bi se na kraju ta pogodba, usled iznenadnog izbijanja revolucije, izjalovila, a jedan od njih tom prilikom i poginuo. Napravljena turbina potom završava kao poslednji umetnički artefakt iz komunističke epohe na prodajnoj izložbi u Londonu. Radnja se u ubrzanom ritmu policentrično grana na niz epizoda i desetine sporednih likova, te se preko opisa njihovih sudbina sklapa složen mozaik odumiranja komunističkog sistema, pljačkaških privatizacija i tranzicije, pa zaključno sa današnjim vremenom. Preko primera sudbine jednog od glavnih junaka, tajkuna Olega, može se jednostavno rekonstruisati Perišićev umetnički postupak. Ukoliko je, naime, moguće zamisliti tajkuna sa beskrajno komplikovanim porodičnim stablom, niz koje je moguće pratiti prošlovekovne istorijske lomove, kao i rokera i studenta književnosti koji postaje tajkun, svakako je moguće zamisliti i ovdašnjeg tajkuna koji trguje oružjem ili tajkuna koji kupuje propalu fabriku; no ipak nije lako zamisliti tajkuna dobrog srca, ili tajkuna koji završava na tako tragičan način da u stvari postaje uzvišen lik, a u neku ruku i heroj; najteže je, međutim, zamisliti u stvarnosti junaka koji je sve ovo zajedno. Drugim rečima, svaki Perišićev junak, ali ne manje i njihovi odnosi, predstavljaju neku vrstu manjeg ili većeg egzistencijalnog mozaika, čije pojedinačne deliće pisac uzima po stvarnim, paradigmatičnim modelima. Zbog toga sudbine ovih junaka deluju u pojedinačnim segmentima kao preslikane iz naše stvarnosti, kao celovite sudbine pak deluju sasvim nemoguće u toj istoj stvarnosti, ali one su u isti mah vrlo uspele, žive i funkcionalne u onome što je fikcija. Upravo na ovoj ravni stalnog približavanja stvarnim modelima i istovremenog odmicanja od njih se i krije suština svake, pa i Perišićeve realističke poetike, odnosno u svesti autora da ono što je stvarno ne znači nužno da je i literarno uverljivo, ali i obrnuto.
Postoji još jedna, konradovskogrinovska linija u romanu, na čiju transformaciju treba posebno skrenuti pažnju. Reč je o pomenutom tragičnom kraju glavnog junaka Olega, koji predstavlja vrhunac i značenjsko središte romana. Ovaj kraj je zanimljiv iz najmanje dva razloga: najpre zato što na intrigantan način potencira relativnost moralnih kategorija, budući da junak čini tragički prestup onoga časa kada izneverava sopstvenu etičku matricu, to jest odsustvo iste, a što karakteriše društvenu grupu kojoj pripada, onoga časa dakle kada u stvari iznova postaje moralan; a potom, što je u vezi sa prvim, smrt tajkuna Olega (pre) ispituje ukupan tragički potencijal naše epohe i njenih paradigmatičnih likova. Rođenje deteta, za koje sam Oleg ne zna, na pomalo artificijelan način relativizuje ovaj tragički potencijal, te u izvesnom smislu reorganizuje čitavu romanesknu konstrukciju. Ovo zatupljivanje tragičke oštrice se tako može tumačiti u najmanju ruku dvojako: kao piščevo diskretno namigivanje širem krugu čitalaca, koji odavno nemaju stomak, ako su ga ikada i imali, za tragične završetke, a sa druge strane, kao suštinsku nemoć naše epohe da sebe objavi u tom kraljevskom žanru, nemoć dakle da kroz jednu sudbinu dosegne trenutak katarze.
Utoliko turbina, koja na kraju nikada neće stići do diktatora kome je namenjena i služiti svojoj osnovnoj svrsi, već biva kontekstualno transformisana u umetnički artefakt, a što je u dosluhu sa neosituacionističkom epizodom sa „fleš mafijom“ (flash mob) sa kraja Našeg čovjeka na terenu – jeste ovog puta lažan metafizički mamac. Otprilike na tom tragu su i primedbe koje je uputio Saša Ćirić u svom, inače najboljem do sada prikazu ovog romana u zagrebačkim Novostima, a tiču se viška ovakvih motivskih i strukturnih iskliznuća. Te se primedbe i mogu i ne moraju prihvatiti, a u konačnici možda najpre zavise od specifičnog čitalačkog senzibiliteta, jer sve te epizode mogu imati i svoje opravdanje širom socijalnopolitičkom slikom koju roman želi da obuhvati. Ono što, međutim, ostaje kao temeljna nedoumica, koja zapravo prevazilazi i samog pisca i ovaj konkretan roman, ali se baš tim povodom mora postaviti – jeste pitanje otvorenosti, emocionalnoetičke spremnosti ove epohe, to jest svih zajedno, kako pisaca, tako i čitalaca, za tragediju. Jer čini se da samo tragedija sa svojom uzvišenom neopozivošću ima i danas taj suštinski subverzivni potencijal. Etičkoj i svakoj drugoj relativnosti uprkos.