Nemi pijanista

17.03.17 Danas

Roman Nemi pijanista italijanske spisateljice Paole Kapriolo (u izvanrednom prevodu Elizabet Vasiljević, Clio, Beograd 2016) govori o muzici, tačnije, o uznemirujuće-smirujućoj moći muzike utelovljene u liku misterioznog, krhkog, krotkog, u sebe potpuno zatvorenog, naizgled apatičnog i indiferentnog prema svemu, sem klaviru i muzici koju na njemu (ili obrnuto) izvodi, nemog mladića koga jednog jesenjeg jutra bolničarka iz sanatorijuma smeštenog u zabačenom selu, negde (čini se u Engleskoj) kraj mora, uz krike galebova i prodorni vetar, pronalazi na plaži.

Koristeći elemente gotske pripovesti, od izgleda, porekla i okoline zdanja (bolnice) u kojem se misterija romana uglavnom odvija do naslovnog lika, koji ostaje enigma, na granici između aveti ili duha i čoveka, Paola Kapriolo piše višeglasnu bajku o muzici, o njenoj demonskoj lepoti, o njenoj moći nad bolesnom, bolnom, čežnjama, patnjama i krivicom nagriženom, stalno rastrzanom ljudskom dušom. Nekoliki opisi doživljaja muzike izvanredni su u svojoj sažetosti i preciznosti, u dubini emocija i iskustava koje komuniciraju, a preko njih - i sama muzika o kojoj je reč: Mocartova Conata br. 8 u A-molu (K310) ili Šuberov ciklus Zimsko putovanje, čiji je završni lid o starom verglašu jedan od lajtmotiva pripovesti, kao nešto najbliže glasu mrtvih što se na ovom svetu može čuti, po rečima jednog od pacijenata, jevrejina opsednutog sećanjima na svoj, u suštini nikada okončan boravak u koncentracionom logoru.

Višeglasje, često u modernom romanu, ovde, s obzirom na temu, ima dodatno opravdanje: roman se sastoji iz većeg broja kratkih, nenaslovljenih odeljaka različitog tipa. Neki od njih prate bolničarku Nadin, mladu crnkinju zavedenu mondesknim svetom, slavom i slavnim ličnostima, koja je nemog pijanistu i pronašla. Drugi su pisma direktora psihijatrijske ustanove bivšem kolegi, u kojima ga ovaj izveštava o neobičnim dešavanjima vezanim za lik nepoznatog pacijenta i njegovo dejstvo na druge, ali i ispoveda svoju rastuću fascinaciju muzikom i njenom mistikom. Nekoliko odeljaka su eruditna, detaljna pisma ljudi (predstavnika različitih slojeva) iz različitih delova sveta koji su u nekom trenutku, negde (u Beču, Parizu, Švajcarskoj, Bosni ili Hrvatskoj) sreli mladića čija se fotografija objavljuje u svim medijima ne bi li se otkrio njegov neodgonetljiv identitet. Klavir i tajanstven i poslušan mladić-stranac čije sviranje zaustavlja vreme i preobražava čoveka junaci su tih pisama, čak i onog koje pokušava da bude ogorčena i frustrirana demistifikacija navodne malverzacije. Ostali odeljci prenose ispovesti teških duševnih bolesnika koje je nemi pijanista svojim bravuroznim izvođenjem određenih klavirskih dela oslobodio i iz kojih se vidi da je u svakom pojedinačnom slučaju neki muzički komad, nešto vezano za muziku, u srcu njihove traume, da se u muzici koncentrišu njihova osećanja i misli. Trauma žrtve holokausta i melomana Rozentala izbija u prvi plan, a odnos starca i mladića uspostavljen kroz muziku i u njoj - vodeća nit pripovesti. Sve očiglednijom postaje sposobnost mladića da kroz muziku razgovara, da komadima koje bira da odsvira u određenom trenutku prenese poruke koje njegovim slušaocima pružaju smirenje, olakšanje, preko potrebno suočavanje sa sobom i svojim sećanjima, čak i kada je mir koji donose onaj konačan, mir (dobrovoljne) smrti.

Tajanstveno kao što je i iskrsao na žalu, tajanstveno kao i sama muzika, neuhvatljiv, lelujav, mladić iščezava, bez krešenda, tonući u izmaglicu i tišinu koju je sam, svojim prisustvom na obali stvorio.

Na svojevrstan način preispisujući Manovu čuvenu novelu Smrt u Veneciji, koju je, inače, prevela na italijanski (jer je i prevodilac sa nemačkog), s pogledom na Viskontijevu adaptaciju, u kojoj je, takođe, muzika, a ne književnost, umetnost kroz koju se preispituju ideje o duhu stvaranja, premeštajući tajnu iz osunčane, uzavrle, blistave i bleštave, mada i kužne Venecije u ispražnjen jesenje-zimski pejzaž, zamenjujući sfumato svetlosti sfumatom magle, Paola Kapriolo produbljuje temu čud(oviš)nog prisustva umetnosti u svetu, njene paradoksalne (ne)moći, njene drugosti i ambivalentnosti, ovde simbolizovane klavirom, koji povremeno asocira čarobne predmete iz bajki koji od instrumenata postaju akteri dešavanja sa sopstvenom nadmoćnom voljom.

Violeta Stojmenović