Neošišani

puta pisao o umetnosti aforizma kao specifičnom književno-filosofskom žanru ovoga puta će to izostati. Ipak, neophodno je najkraće reći o zajedničkim svojstvima stvaralaca koje sam pokušao da pročitam. Šta je zajedničko za sve njih? Svima im je zajedničko umeće u tvorenju ubedljivog misaonog minimalizma. U pitanju je estetika ili poetika minimalizma. U njih je jezičko sažimanje u neposrednoj vezi sa oblikovanjem jezgra značenja, sa kreativnim ishodištem. Na neočekivanom obrtu, na inverziji, temelji se ishodište i poenta aforizma. Pokazalo se da je i u njihovom stvaralaštvu najprovokativnije i najproduktivnije parodoksalno mišljenje. Paradoks je postao najbitniji pokretač aforizma. U umnom paradoksu neshvatljivo i neočekivano postajalo je razložno i prihvatljivo. Preko njega se uspostavlja i kritički medijum, koji svoj uspon oblikuje kao lucidnu poentu, kao majstoriju dosetljivosti. Aforističari su pokazali, što je posebno važno, da se u kratkom misaonom obrtu, u lapidarnoj pirueti, može dijagnostikovati stvarnost okrenuta naopačke. Vidljivo je i njihovo nastojanje da aforizam i u vreme bujanja satirične i ironijske imaginacije ne sklizne u haotičnu proizvoljnost ili u nekreativnu i nedelotvornu improvizaciju.
Ovde prisutni aforističari, kao i njihova sabraća, uspostavljali su slobodno mišljenje kao kritičku alternativu. To je najčešće atak na neslobodnu javnost i zajednicu bez identiteta. Kao graditelji slobodne javnosti, uvek u blizini subverzivnosti, reagovali su baš onako kako su doživljavali društvenu eroziju koja je zadobila entropijske razmere. Aforističari često stižu do tamnih dubina egzistencije i ponora ljudske složenosti. Tada stvaraju aforizam koji se može označiti kao antidogmatski bunt univerzalne orijentacije. I u tim situacijama najviše im je odgovarala kritička odvažnost i satirična britkost. Oni su u svim svojim ostvarenjima podučili javno mnjenje da nema smisla uzimati ozbiljno simulante ozbiljnosti. Raskrinkavali su zločinstvo, političko propadanje, ljudska nevaljalstva i društveni haos. Od njih je dolazila najbritkija kritička reč a njihovo kazivanje delovalo je kao neumoljiva opomena svih režima. Što je najgore, ni danas nismo umakli smutnim vremenima. I dalje “počasno” mesto imaju izopačenosti svih vrsta – vlastoljublje, gramzivost, korumpiranost, lažomanija i glupost. Stvarnost deluje kao da je polomila sopstveno ogledalo. Aforističaru je uvek neophodno kritičko ogledalo, koje je, srećom, u stalnoj upotrebi. I to je svakako podsticaj za prisustvo kritičke javnosti, koja je i sada u stanju zaleđenosti.
Kada bi kojim čudom vaskrsnuli Sterija, Domanović i Nušić verovatno se ne bi toliko iznenadili što su gotovo sve njihove tematske preokupacije uveliko aktuelne i danas. Nažalost, u ovdašnjoj palanačkoj stvarnosti, provincijalnoj svesti i u tvrdokornom mentalitetu suštinski se ništa nije promenilo. Niti je u izgledu da se promeni. Pokazalo se da su dozlaboga slabašni uticaji koji dolaze od ironije, parodije, grotesknog smeha, komike situacija i karaktera, od karikaturalnih slika i satiričnih narativa. Sve je to delovalo kao prolećni vetrić u vreme neumoljive i surove zime koja je ovladala stvarnošću i životnim ljudskim sudbinama.
Nema nikakve sumnje, bila je velika pogreška što su se naši aforističari dugo nalazili na margini književne republike i zbrkane stvarnosti, u drugom planu, skrajnuti, često nevidljivi. Oni su teško stizali i do središta književnog zbivanja i do javnog polja. I kad su se koliko-toliko gotovo prokrijumčavali do javnosti, najčešće su bili prećutkivani kao da ne postoje kao druge, dominantne književne formacije kao što je, primera radi, roman. To se dešavalo čak i kad su obznanjivali svoje ironične strele uperene na stanja nepodnošljive površnosti, trivijalnosti, lakrdijaštva, demagogije, populizma, sluđivanja i svih mogućih i nemogućih izopačenja. To što su bili i marginalizovani i getoizovani, bila je velika nepravda i veliko sagrešenje. A to što se u široj javnosti aforističar nije doživljavao kao relevantan umetnik i kritički intelektualac u velikoj meri je kriva gluvonema kritika koja nije primećivala i tada i sada da su aforističari uspostavljali slobodu mišljenja.Možda će se čitalac upitati zašto sam u uvodnom tekstu poklonio malo više pažnje tematizaciji humora i smehovitosti. Kad sam, na kraju, pročitao šta sam napisao o mojim Ježevcima, shvatio sam da sam najmanje pažnje posvetio humorističko-smehovnoj dimenziji njihovog stvaralaštva, a ona nije ni slučajno nevažna. Iz jednostavnog razloga što sam u narativima o aforističarima prevashodno apostrofirao satirično-kritičku a nedovoljno humorno-smehovnu stranu njihovog tvoraštva. Zato apostrofiranje smehovnosti humora u stvari i jeste deo naknadne pameti, a možda i podsticaj da se aforističari osmotre i sa ovog stanovišta.
Kad sam otvorio vrata nepregledne Ježeve majstorske radionice, ostalo mi je da ovom prilikom izaberem i prokomentarišem samo one aforističare, njih sedam, čije mi je stvaralaštvo bilo poznatije od drugih stvaralaca ove grupacije. Tako su se u ovom izboru našli Dejan Pataković, Milovan Vitezović, Radivoje Bojičić, Milenko Pajović, Milan J. Mihajlović, Ranko Pivljanin i Aleksandar Stojadinović, ali to nikako ne znači da mi nisu bili bliski ni mnogi drugi Ježevci, koje ću, nadam se, takođe, prokomentarisati. Smatrao sam da je imalo smisla u ovom spisu zastupiti stvaraoce različitih generacija. Pokazalo se da su svi oni suštinski sa sličnim obeležjima i da su izučili istu školu kritičkog i satiričnog mišljenja. I nije slučajno što su se našli na istom mestu na kome su svoje nezaboravne tragove ostavili Branislav Nušić, Pjer Križanić, Ivo Kušanić, Zuko Džumhur, Vasa Popović i Brana Crnčević.
Ratko Božović