Moje simpatije

13.03.13 Politika

U knjizi „Moje simpatije”,Ratko Božović je portretisao „prestupnike”, koji ne žele da pevaju u horu

Jelena Šantić kao ŽizelaZna se da onaj ko nije došao u sukob sa učmalom i konzervativnom sredinom, nije se ni rodio kao kreativna ličnost. Prestupnici ne bi pevali u horu ni zbog moranja ni zbog dosade. U knjizi „Moje simpatije”, koju je objavila „Čigoja štampa” iz Beograda, kaže Ratko Božović, nisu se našli samo prestupnici, iako oni preovladavaju, nego i stvaraoci koje je u svom kompjuteru označio kao svoje simpatije. U knjizi je više od pedeset portreta: Milovan Đilas, Predrag Koraksić Koraks, Danilo Kiš, Dragan Kolundžija, Ostoja Balkanski, Slobodanka Rakić Šefer, Cvetko Lainović, Jelena Šantić...
Milovan Đilas, ističe Božović, vratio se u javni život krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, pre svega, svojim knjigama, ali i mnogobrojnim monografijama o njegovom burnom životu i njegovim delima, koja su objavljivana, pretežno, u svetu. Kada je umro, 20. aprila 1995. godine, tom događaju nije posvećena velika pažnja. I dok je kod nas njegova smrt gotovo prećutana, najveći američki i evropski listovi odlazak Đilasa doživljavaju kao veliki gubitak i za Evropu i za ceo svet. O Đilasu pišu „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Indepedent”, „Gardijan”, „Mond”, „Soar”... Božović zaključuje: „Tako je, eto, otišao veliki buntovnik. I neistomišljenik. A neistomišljenicima se, izgleda, ovde nikada ne prašta. Tamo gde je sporna etika i estetika života, tamo je sporna i etika i estetika smrti. A to bi trebalo da ide zajedno.”
Najlucidnije i najbritkije političke komentare, primećuje Božović, obznanio je, u svojim karikaturama, Predrag Koraksić Koraks. On je hroničar sveopšte posrnulosti naše političke zajednice. U njoj je sve izokrenuto naopačke, a javnost je oblikovana lažnim ogledalima. U središtu njegovog vidnog polja našle su se političke ličnosti, politička čudotvorstva i politika kao pozorište surovosti i zločina. Njega, prevashodno, interesuje naličje političke stvarnosti.
Kada je reč o Danilu Kišu, kao majstoru književnog zanata i kao nadmoćnoj književnoj pojavi, teško je sa sigurnošću tvrditi gde je bio najsuperiorniji: kao romansijer i pripovedač, esejista i prevodilac, ili teoretičar i polemičar. Baz preterivanja se može reći da je sve radio briljantno. Svuda je trijumfovalo njegovo lirsko majstorstvo... Kao pisac od velikog talenta i nemerljivog znanja, Kiš je u „Času anatomije”, tvrdi Božović, uspeo da dostigne punu saglasnost između svojih teorijskih stanovišta o literaturi i vlastitog književnog umeća.
Od svojih prvih pesama, Dragan Kolundžija poeziju obznanjuje kao fantastično biće koje seže do snažno doživljene realnosti i do svojih iracionalnih dubina, do nesvesnih poriva. Njegova poezija je oznakovljena. To je naročito prepoznatljivo u ostvarenom nastojanju da približi individualnu i kolektivnu dramu, pa čak i da ih sjedini.
Za razliku od mnogih naših kulturnjaka, koje je ophrvala apatija, jer su se umorili pre nego što su istrčali krug svojih želja, Ostoja Balkanski je dovršio najduža svoja putovanja snagom olimpijca. Stoga, on mora biti zapamćen svuda gde postoji kultura pamćenja. Slobodanka Rakić Šefer naslanja se na prošlost likovnog iskustva i njime se podstiče. Njoj su poznata i klasična i moderna dela likovne umetnosti, ali to je, izgleda, samo inspiriše da im pridoda svoje likovne čarolije.
Bela boja i linija koja je prati nije samo svođenje slike na njenu suštinu, već i njeno dotadašnje prekoračenje. Kad je Cvetko Lainović uobličio svoju estetiku bele boje, ostala je zapamćena i njegova misao: „Bela boja je najkraće rastojanje između mene i tebe”. Od čina slikanja i crtanja, Lainović je pravio istinski ritual, u kojem je izgledalo kao da je čarobnjak, ali i izvršilac „naloga”, koji ne dolazi od njega samog. Crtajući munjevito, Lainović se okretao ka nebu, prizivao Boga, krstio se. Imao se utisak da je u njemu bila skoncentrisana neverovatna energija, fokusirana prema licu koje je lovio, koje je uzimao pod svoje.
Jelena Šantić, naglašava Božović, bila je ikona otpora i heroina građanske neposlušnosti. Ako se neko, svim svojim bićem, zalagao za prisustvo glasa razuma i glas savesti u vremenima sumorne krize, apsurde istorije i politike rata, onda je to bila baš ona. Niko kao ona, niko koliko ona. To nije bilo neočekivano za one koji su je poznavali, koji su joj bili bliski.
Toplo, s puno ljubavi, Ratko Božović pisao je i o Đuru Šušnjiću, Esadu Ćimiću, Radomiru Konstantinoviću, Nikoli Miloševiću, Živojinu Pavloviću i mnogim drugim svojim simpatijama.

Zoran Radisavljević