Robert Muzil rođen je 6. novembra 1880. godine u Austriji. Budući da je za njega bila predviđena oficirska karijera, pohađao je vojne obrazovne ustanove, da bi 1901. godine završio studije mašinstva. Svoj prvi roman, Pometnja pitomca Terlesa, počeo je da piše je 1902. godine, a objavio ga je 1906, u isto vreme kada je stekao i diplomu filozofije radom iz oblasti teorije saznanja koji mu je utirla put ka akademskoj karijeri. Međutim, Muzil se opredelio da radi kao slobodan pisac, i radio je kao bibliotekar, dopisnik i urednik vojnih novina tokom Prvog svetskog rata u kome je učestvovao kao rezervni oficir.
Nakon Prvog svetskog rata, Muzil se posvetio literarnoj karijeri, a 1923. dobio je prvu u nizu literarnih nagrada - Klajstovu nagradu za književnost. U periodu od 1925. do 1942. godine posvetio se pisanju svog glavnog dela Čovek bez osobina, čija su se prva dva dela pojavila 1930. godine.. U ovom romanu on opisuje Austrougarsku kraljevinu uoči izbijanja rata i ona postaje simbol krize savremenog društva. Iako je dobio pozitivne kritike, nije uspeo da zaradi mnogo od dela. Tada se seli u Berlin.
Nakon što su nacionalsocijalisti u maju 1933. godine preuzeli vlast, Muzilu postaje jasno da je u Nemačkoj ugrožen život njegove supruge koja je bila Jevrejka, i od tog trenutka počinju njihove selidbe - najpre u Beč, a onda preko Italije u Švajcarsku, u Cirih, i potom u Ženevu. U to vreme, u Nemačkom Rajhu su njegove knjige bile zabranjene.
Do kraja života bio je posvećen radu na svom romanu Čovek bez osobina koji nije uspeo da završi sve do svoje smrti 1942. godine. Njegova supruga je objavlila 1952. godine poslednji deo ovog nedovršenog romana.
01.01.00
Dnevnik
10.05.2002.
PREVEDENI ESEJ
Ivice zablude
Robert Muzil, O gluposti, Stilos, Novi Sad, 2002. Preveo Jovica Aćin
Veliki austrijski pisac Robert Muzil (1880-1942) nije imao visoko mišljenje o pisanju eseja, jer su to za njega bili obični "sastavi". To proizvoljno kruženje oko predmeta pružalo je mogućnost za intelektualnu raspravu, ali i iznošenje sasvim subjektivnog mišljenja. Žanrovska neodređenost i nasleđeni niži rang ovakvog teksta nije mu, međutim, smetala da, kao pravi sledbenik začetnika Montenja, napiše neke od ponajboljih stranica upravo u formi eseja. Oni su za njega bili neka vrsta duhovne vežbe i spisateljska priprema za ključno delo - roman "Čovek bez svojstava".
Muzil je tražio nešto novo, a njegova utopijska fikcija bio je "drugi čovek". Traganje za takvim bićem dato je u njegovim ogledima u diskretnim paradoksima i potisnutom polemičkom tonu. Napisano je nosilo nešto od položaja samog pisca u tadašnjoj nemačkoj književnosti. Jednostavno bio je neka vrsta stranog tela, bez velikih izgleda na promenu takvog stanja i položaja.
U tom kontekstu, i u takvom difuznom "emocionalnom poretku", napisana je i Muzilova čuvena studija "O gluposti". Nastala je kao predavanje održano u Beču 11. marta 1937. godine na poziv austrijskog Radničkog saveza. Ishodište joj je bilo u aforizmima, na istu temu objavljivanim u "Narodnim novinama" u Bazelu od 1935. Ustvari, Muzil je još 1931. napisao:
- Kad glupost ne bi toliko nalikovala napretku, talentu, nadi ili usavršavanju, da ih čovek ne može razlikovati, niko ne bi želeo da bude glup.
Opsesivno pitanje, sve njegove učinke i trajnosti, tako je lakše opisati nego prozreti i naći kakav - takav zadovoljavajući odgovor. Konstatujući da još od Erazmove "Pohvale ludosti" "postoje izvesne gluposti bez kojih čovek ne bi čak ni ugledao svetlo dana", Muzil priznaje da, uistinu, ne zna šta glupost jeste.
Ipak, na pedesetak stranica, on će ovu neizbežnu temu varirati iz mnogih uglova i ispisati neku vrstu društvene kritike koja je relevantna, čini se, u svim vremenima i sistemima. Takva vrsta estetske analize ne podleže dnevnim otiscima i utiscima, važi za kapitalizam kao i za socijalizam. Autora ne zanima toliko splet okolnosti ("u određenim okolnostima, svi smo glupi"), već biološki i intelektualni zid pred koji je čovek stavljen svojim ukupnim habitusom.
Krajnji Muzilov nalaz podvlači ograničenost znanja i moći, u svim naukama, da bi se završio u nekoj vrsti preporuke i apela:
- Delaj onoliko dobro koliko možeš i onoliko loše koliko moraš, ostajući sve vreme svestan ivica zabluce u tom delanju.
Već to je dovoljno za samospoznaju i početak reforme svakog čoveka, pa i "Čoveka bez svojstva" koji je ovom studiom / esejem i našem čitaocu bliži i razumljiviji.
Robert Muzil nije samo veliki austrijski nego i evropski pisac čije delo ima šta da kaže i u novom veku.
M. Živanović
