O pastiru i kamenu sa sedam očiju

aj čitalac će osetiti da nije dovoljno kada bi ovaj pesnički glas jednostavno odredio kao preduslovljen i obeležen religioznim doživljajem unutarsvetskih i nadsvetskih odnosa. Pesnik kreće od uvida u bolni nedostatak savremenog čoveka, od uvida u njegovu ontološku i epohalnu bolest. Ime te bolesti je poznato: zaborav transcendencije, a izlečenje se sastoji u povratku sferi svetog. Ali, nevolja savremenog čoveka nije samo u tome što je zaboravio onostranost, nego, i pre svega, u tome što je hteo da je zaboravi. Vajkadašnji snovi o individualnoj i kolektivnoj emancipaciji su se u svesti savremenog čoveka pretvorili u isključivi zahtev za stvarnošću ovoga sveta i za slobodom delovanja u toj stvarnosti. Za neku drugu, od ove višu stvarnost, čovek je izgubio merila. I misli da mu ona više ne pripada, i da joj on više ne pripada. Radulovićeva poezija, međutim, negira to (samo)sputavanje, i otvara se iskustvu pripadanja. Pevanje iz pesnikovih knjiga O tajni rizničara svih suza (2005), Snovi svetog putnika (2009), Pod kišom suza sa Patmosa (2012) i najnovije O pastiru i kame nu sa sedam očiju (2015) zasniva se na opreci između unutarsvetskih i nadsvetskih odnosa, na opreci između profanog i svetog, koje u njegovom vokabularu postaju grehovno sa jedne, i ono što se usmerilo ka spasu, sa druge strane. Savremenog čoveka - a kada o njemu govori, najčešće indikativno koristi zamenicu mi - pesnik vidi zabludelog i posrnulog, u isti mah oholog i očajnog. Pesnik iskazuje apsolutno poverenje u biblijsku svetu priču. On i ne pomišlja, i ne pokušava da svojim stihovima, i u njima, kaže nešto drugo i drugačije. On je u estetskoj transformaciji biblijskih sadržaja i hrišćanskih vrednosti potpuno ortodoksan, i svim srcem nastoji da bude takav. Osnovni uslovi pesništva mu idu pri tome na ruku. Jer, čak i kada bi to hteo, evropski pesnik ne može da se otrese velikih tradicija kojima pripada: helenske i hrišćanske. U delu svakog današnjeg pesnika ima ponešto što ovaj duguje ili Homeru ili Svetom pismu. Mimo tradicije se ne može, čak ni kada se tradicija napada ili tobože odbacuje. Radulović se priklanja toj neminovnosti, ali hoće i više od toga: on hoće da svoju poeziju sasvim priljubi uz (hrišćansku) tradiciju, da se u njoj izgubi, da joj se dobrovoljno i ispunjenog srca preda. Jer samo pod tim pretpostavkama će biti opravdan retrospektivan, rezimirajući iskaz iz prološkog pevanja nove Radulovićeve knjige: Gradih oca u sebi. Spev O pastiru i kamenu sa sedam očiju razvija, u vezi sa tim, jednu narativnu epizodu koja zauzima više pojedinačnih pevanja. To je pripovest o otpadništvu i pobuni, koja se takođe odvija i okončava striktno u hrišćanskom duhu. Težište tog narativa nije na sudbini paloga anđela, već na sudbini čoveka koji mu je poverovao. Tu se odjednom ukazuje mogućnost takvog čitanja Radulovićevog religioznog pesništva, koje će aktivirana značenja povezati sa aktuelnom epohalnom situacijom. Umesto da kalkuliše o ishodima koji su sa one strane vremena i mogućnosti bilo kog računa, pesnik je načinio odluku. Njegovo stanovište poseduje možda sporno, ali snažno preimućstvo: ono sebe samo opravdava. Hrišćanin uvek može da se pozove na Hristov primer. I da svakoj sumnji suprotstavi svoju istinu, gradeći Oca u sebi, držeći se na način paradoksalan logici razuma: Da spavaš, a da ti srce bude budno.