"Može li se zaustaviti ta pomama tehničkog savršenstva, ta mahnita stihija, koja proždire i uništava sve čega se dotakne? Jer savremena tehnika više nema nikakve veze sa čovekom, više ne služi zadovoljenju ljudskih potreba i zaštiti životnih ljudskih interesa"
Najveća nevolja današnjeg sveta jeste nevolja neuviđanja nevolje. Neko bi možda očekivao da je pre trebalo reći: čekajte, nije li najveća nevolja u tome što nas neprijatelj bombarduje, što nam pustoši zemlju. Da, svakako. Samo da bismo stvarno razumeli šta to znači što nam pustoše zemlju, morali bismo najpre biti načisto s tim u čemu se pustošenje stvarno sastoji kako bismo shvatili da mnogo više pustoši ima kod onih koji našu zemlju pustoše, iako su njihova sela i gradovi pošteđeni od ratnih dejstava. Dakle, u pitanju je pokušaj da se vidi nešto dublje iza onoga što je na prvi pogled uočljivo, što je u prvi mah svima razumljivo i prihvatljivo.
...Ima i jedna druga važna reč koja kaže da nevolja u kojoj se srpski narod danas nalazi nije skrivljena, već dosuđena nevolja. Na prvi pogled čini se da je to beznačajan dodatak, te da se preko toga može olako preći. Međutim, to je ključna opomena, nezaobilazna odrednica. Stvar je, naime, u tome da ovaj naš narod ima neko poslanstvo, kako bi se to reklo ako hoćemo da celu stvar uzvisimo i idealizujemo ili, možda tačnije, da nad ovim našim narodom stoji neko prokletstvo, ako hoćemo da budemo realistični u proceni njegovog položaja. Ta dosuđena nevolja sastoji se u tome što smo danas po četvrti put u ovom veku dovedeni u situaciju u kojoj uzaludno istrajavamo na nečemu što nismo mogli izbeći, što nije moglo biti drukčije...
Ima nečeg u ovoj sudbini srpskog naroda što je vrlo srodno ili što ukazuje na neku blisku vezu s izvornom sudbinom filozofije. U izvesnom smislu, filozofija je, takođe, određeno poslanstvo evropskog čoveka. Nikada pre i nikada izvan Evrope nije bilo filozofije. Ime filozofije potiče iz grčkog jezika. Reč filozofija na grčkom znači "ljubav prema mudrosti". Ne posedovanje mudrosti, već težnja ili nastojanje da se dostigne mudrost. Ali, filozofija nije samo poslanstvo evropskog čoveka, nego takođe i njegovo prokletstvo, jer u filozofiji, kao što ćemo kasnije videti malo podrobnije, nije sve baš tako čisto i jasno kao što izgleda. Kao što ni u čitavom ovom svetu u kome živimo ništa nije jednoznačno, već sve ima dve strane, razapeto je između dva pola. A to znači da dobro i zlo nisu rastavljeni jedno od drugog, kao da bi na jednoj strani bilo samo dobro, a na drugoj samo zlo. Jedino potpuno nedorasli, nedozreli, nedotupavni ljudi, oni koji nisu sposobni da upražnjavaju mišljenje kao suštinsku ljudsku delatnost, ne znaju za ovo dvojstvo, već svuda vide samo oštru podelu na crne i bele stvari. Tako je postalo mogućno da naši stari i novi neprijatelji grubo žigošu naš narod kao potpuno bezvredan, nikakav narod, čak kao zločinački narod. To je sigurno najveći zločin koji su oni počinili nad nama. (...)
Čuvena je Heraklitova reč: "Jedno je u sebi razlikovano, podeljeno". Ništa nije sazdano od jednog komada, iako je to jedini način da razborito mislimo i govorimo o bilo čemu. (...) Sve ima i neku svoju drugu stranu, neku svoju drugost ili, kako se to kaže svakidašnjim jezikom, sve ima svoje lice i naličje, svaka stvar ima i neku svoju senku, koja samo njoj pripada. A to znači da je umni razgovor između ljudi mogućan isključivo pod određenim uslovima, naime ukoliko učesnici u razgovoru doista misle, ukoliko doista upražnjavaju suštinsku ljudsku delatnost.
Iz toga dalje sledi da nikako ne smemo sedeti skrštenih ruku, da nikako ne smemo samo čekati na to da budemo "informisani". Informatika je jedna oa najodvratnijih stvari na ovom svetu. Ona izražava i potvrđuje slepilo i otupelost današnjeg modernog čoveka. Svi traže tu plitku, jeftinu stvar koja se zove informacija. Formula "informatičko društvo", kojom se mnogi danas toliko zanose, rečito pokazuje da u savremenom društvu nema onoga što je suštinski važno i potrebno. Nisu nam potrebne informacije. Treba nam trezvena glava, mi moramo misliti o onome što čujemo i vidimo. S nekim svojim inostranim kolegama i prijateljima često sam dolazio u sukob upravo stoga što su se mnogi od njih, ako ne i većina, pozivali na informacije koje imaju. Rekao sam im da bi verovatno bili bolje obavešteni o tekućim dnevnopolitičkim događajima kada bi samostalno razmišljali o njima, nezavisno od bilo kakvih informacija. Da bi se znalo šta se danas stvarno događa u svetu, nisu potrebne nikakve "informacije". Dovoljno je samo udubiti se u mišljenje. Naravno, podrazumevajući pod mišljenjem ono na šta upućuje Herodotova reč, da mišljenje uistinu obavlja svoj zadatak onda kada kazuje ono što stvarno jeste, a ne onda kada naprosto prikuplja i opisuje rasparčane mrvice sa površine postojećeg. Informacija nema nikakve veze s mišljenjem. To je zapravo potpuna otuđenost čoveka od onoga što je njegova bitna, suštinska ljudska odlika.
Današnja nevolja srpskog naroda nije skrivljena, već dosuđena. Ali se odmah, takođe, dodaje da to nije samo naša srpska nevolja, nego i nevolja celog civilizovanog sveta. Pre svega evropska nevolja, jer je ovde prvenstveno reč o Evropi. O Americi samo uzgred, jer je Amerika običan patrljak, privesak ili otpadak Evrope. Doduše, danas veoma ratoboran, čak najratoborniji predvodnik umorne Evrope. Posebno treba naglasiti da su Srbi evropski narod u najpunijem smislu reči. Nije Evropa tek samo ono što se zove Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija. Kolevka Evrope je Balkan, njeno rodno mesto jeste stara Grčka. Odatle je sve počelo. Mi smo na samom izvoru tog početka. Više pripadamo Evropi nego bilo koji od tih naroda što učestvuju u ovim varvarskim vazdušnim operacijama protiv nas. Mi smo Evropa i u fizičkom i u duhovnom smislu reči. Ali, oni ne znaju da je to nasrtanje na nas, na srpski narod i srpsku zemlju, zapravo, nasrtanje na samu ideju Evrope. (...) U tome je cela stvar: da je naša nevolja najbolniji izdanak i najsuroviji pokazatelj današnje svetskoistorijske krize.
U čemu se ta kriza sastoji? (...) Ta prećutana reč koja najprimerenije imenuje sadašnju svetskoistorijsku krizu jeste nihilizam. Tačnije - evropski nihilizam. Živimo u razdoblju sveta čije je osnovno obeležje nihilističko kretanje, nihilističko pustošenje ove naše planete Zemlje. (...)
Evropski nihilizam je zapravo jedno dalekosežno povesno kretanje, koje je otvoreno započelo u prošlom veku i koje se ispoljava u potpunom poricanju, rastvaranju, razbijanju, poništavanju svih osnovnih tekovina Evrope. Ovde je na delu ono tamno i zagonetno ništa, koje je najveća neprilika mišljenja. Taj evropski nihilizam je prvi otkrio i imenovao Fridrih Niče, nesumnjivo jedan od najozloglašenijih kritičara evropske filozofske tradicije. Došao je na rđav glas uglavnom blagodareći onima koji nisu razumeli dublji smisao i značenje njegovih reči. To pogotovo važi za onu čuvenu krilaticu "Bog je mrtav", koja se najpre dovodi u vezu s Ničeom, a koja izaziva užas i zgražanje kod mnogih nadobudnih čuvara javnog reda i poretka, kojima izgleda da je to najcrnje svetogrđe, te da se Niče tako narugao upravo onome do čega je njima najvećma stalo. (...)
Tom svojom krilaticom Niče je, zapravo, dramatično obelodanio da je ljudski život izgubio transcendentno uporište koje je nekad imao, te da je sve postalo besmisleno i bezvredno. To što smo dočekali kraj XX veka u ovoj apsurdnoj situaciji da je čitava Srbija danas pretvorena u džinovski koncentracioni logor u kome su svi građani bez izuzetka osuđeni na kolektivno uništenje i istrebljenje postalo je mogućno upravo zbog toga što živimo u bezbožno vreme, što niko više ni u šta ne veruje. Malo pomaže to što se svi još uvek krste i mole, naravno, svako svom Bogu, i što širom Evrope i Amerike postoje sve mogućne konfesije, čak i mnoge nove, a ne samo one stare. To nije nikakav dokaz da tamo živi Bog, a da smo mi ovde navodno bezbožnici, pa da nas oni u ime tih drevnih vrednosti pokušavaju da prizovu pameti. (...)
Sumrak grčkog čuda
Može se bez uzdržavanja reći da je evropski čovek - naravno, ne predak ovog osionog uljeza sa Divljeg Zapada, koji se svirepo poigrava sa nama, već potomak onog plemenitog starosedeoca sa Balkanskog Istočnika, koji nam je i danas prijateljski privržen - da je, dakle, evropski čovek prvi krenuo putem filozofije. Imam na umu prvenstveno stare Grke, koji su bili izvorno filozofski nadahnuti, a zatim takođe i stare Rimljane, iako su oni svojim slobodnim latinskim prevodima umnogome izmenili i preinačili smisao nekih važnih grčkih filozofskih pojmova. Negde na prelasku iz VII u VI vek stare ere, taj evropski čovek se duboko zamislio nad samim sobom, obuzela ga je neka čudna groznica mišljenja, nametnula mu se neverovatna mogućnost disciplinovanja mišljenja pomoću samog mišljenja. (...) Trebalo je mnogo hrabrosti i upornosti da se mišljenje otrgne iz neposredne utonulosti u prirodno zbivanje i oslobodi zavisnosti od moćnih mitsko-religijskih slika i simbola kako bi moglo da se postavi samo na sebe. Taj preokret je veliko grčko čudo. (...)
Proces samodisciplinovanja mišljenja pomoću mišljenja odigrao se u grčkoj filozofiji pod okriljem ili u znaku jedne jedine grčke reči: logos. U njoj je sabrano i izraženo bogato grčko iskustvo razumevanja suštine jezika kao mišljenja i kazivanja istine bića. To je ona ista reč koju je upotrebio Aristotel u svojoj čuvenoj odredbi čoveka kao samosvojnog živog bića. Prema toj odredbi, koja se odskora smatrala najboljom i najprimerenijom, čovek je jedina životinja koja misli i govori, koja je obdarena sposobnošću umnog govora. (...)
Značenjsko polje reči logos veoma je široko, tako široko da obuhvata čitavo mnoštvo različitih značenja, kao npr. "reč, pojam, um, razum, načelo, razlog, zakon" itd. Prosto je neverovatno šta se sve podrazumeva pod tom jednom jedinom rečju. A sve je izvedeno iz glagola legein, koji sam već pomenuo u vezi sa Herodotom, a koji je u prefilozofskoj upotrebi imao dva osnovna značenja: "sabrati ili skupiti" i "kazati ili imenovati". U filozofskoj upotrebi logos znači prvenstveno "govor", i to "smisaoni govor", dakle takođe i "mišljenje". Ali, već ta osnovna odredba sadrži dva značenja: jedno je mišljenje kao misaoni proces (dakle, kao subjektivna ljudska delatnost), drugo je mišljenje kao ono što je mišljeno (dakle, kao objektivna stvarnost na koju mišljenje upućuje, koju nastoji da otkrije). Ovo dvojstvo je od najveće važnosti, jer pokazuje da logos nije samo jezički fenomen već takođe i ontološka kategorija. A to znači da je mišljenje suštinska ljudska delatnost upravo stoga i samo utoliko ukoliko je čvrsto povezano sa stvarnošću, koliko je najdublje ukorenjeno u njoj. (...)
Svi u školi su učili jedan predmet koji se zove "logika". Doduše, iako svi znaju da postoji neka logika, verovatno malo ko zna da taj naziv potiče od grčke reči logos. Grčki naziv za logiku jeste logike episteme, a to znači "znanje o logosu". Međutim, ta školska logika, koja se obično ritualno poziva na Aristotela, jedva da uopšte nešto govori o maločas pomenutom velikom grčkom otkriću, a kamoli da ga se pridržava. Štaviše, moderna evropska filozofija je u velikoj meri prikrila, izmenila, čak iskrivila izvorno grčko razumevanje logosa, jer je logos shvatila odvojeno od bivstvujućih stvari, s kojima je on na samom početku kod Grka bio najtešnje povezan. Logika naprosto predstavlja priručnik za praktičnu upotrebu razuma, shvaćena je kao običan metod, tehnika ili oruđe koje se stavlja na raspolaganje mišljenju kako bi ono bilo tačno, te pouzdano i uspešno obavilo neki slobodno postavljeni zadatak. Pri tome se polazi od pretpostavke da je mišljenje potpuno subjektivna ljudska delatnost koja ledbi izvan stvarnosti, koja nema nikakve veze s onim što se filozofskim jezikom zove biće ili biće bivstvujućeg. Smatra se da je mišljenje čisto ljudska stvar, čak najviše ljudska od svih stvari, te da je možemo proizvoljno upotrebljavati, pa prema tome i zloupotrebljavati. Iz te mogućnosti da se smisaono mišljenje i kazivanje potpuno osamostali, da se odvoji od svog suštinskog ontološkog temelja proističe mogućnost pretvaranja logike u retoriku i sofistiku, dakle, u veštinu hladnokrvnog manipulisanja ljudima pomoću propagande, kao i mogućnost pretvaranja logike u logistiku, dakle, u veštinu bezobzirnog tehničkog manipulisanja čitavom prirodom.
Kako se vidi, logos krije u sebi neko neobično dvojstvo. Protivrečan razvoj moderne evropske kulture i civilizacije može se najpre razumeti i objasniti upravo kao direktna posledica tog dvojstva. Unutrašnja podeljenost logosa omogućila je, naime, najviši uzlet, najviši domet evropskog duha na mnogim područjima kulturnog stvaranja, ali je u isti mah potkopala snagu tog duha otvorivši ponor koji će čoveka povući u propast. Iako je kretanje u ovom drugom pravcu dovelo do vrtoglavog civilizacijskog uspeha. Ovo utoliko što je pretvaranje reči u matematičke simbole, kojima je mogućno brzo i lako operisati, podstaklo buran razvoj nauke, tehnike i industrije, što je znatno uvećalo izglede da čovek, najzad, uspešno zagospodari kako prirodom tako i ljudskim društvom. Međutim, problematičnost ovog uspeha vremenom sve više izlazi na videlo. Mogućnost da se ljudska reč pretvori u puki znak, po mogućstvu matematički znak, da se bogatstvo svake reči svede na jedno određeno značenje, najveća je pretnja opstanku ljudskog roda u celini. Zapravo, to je najviši oblik nihilizma. Jer, to predstavlja poništavanje suštine čoveka, poništavanje jezika kao suštinske ljudske delatnosti. Ako je logos doista ono što određuje biće čoveka, kao što je to utvrdio Aristotel u svojoj već pomenutoj formuli, onda nema nikakve sumnje da je svođenjem mišljenja na računsko mišljenje upropašćeno samo biće čoveka.
Preokret u pravcu pretvaranja logike u logistiku započeo je već u XVII veku, i najviše zasluga za to ima znameniti nemački filozof Lajbnic. Od njega počinje ovo naglo zaoštravanje i uprošćavanje starog zahteva da svi pojmovi moraju biti jasni i određeni. Nikada ranije taj zahtev nije bio shvaćen tako da svaku reč treba pretvoriti u jedan znak te očistiti i ograditi od svih drugih znakova. Ako se postupi tako, onda se drastično sužava i strahovito osiromašuje izražajna snaga jezika. Bogatstvo reči "logos" oličava bogatstvo ljudske prirode, bogatstvo ljudske suštine. Ako je pravi smisao preobražavanja logike u logistiku u tome da se svaka reč pretvori u broj, da svaka reč mora biti jednoznačna, jer višeznačnost tobože otežava rad jezika i zavodi mišljenje u poeziju, onda je to, u krajnjoj liniji, ravno srozavanju čoveka na niži nivo življenja u ime njegovog uzdizanja i uznošenja. Kao da bi tada kada jednom sve bude savršeno jasno i prozirno čovek mogao postati nalik na ono što se u našoj filozofskoj tradiciji razume pod božanskim bićem. (...)
Ali, ima li ikakvih izgleda da se nekako izvučemo iz ove velike neprilike, možemo li uopšte izaći na kraj s ovom nihilističkom napasti, koja se tako pomamno sručila na nas? Ne mislim samo na današnju pretešku srpsku nevolju, na mučeničko stradanje našeg nedužnog naroda - mada prvenstveno i te kako imam na umu upravo tu našu besprimernu Golgotu - već takođe i na današnju zastrašujuću svetskoistorijsku krizu, na čudovišnu planetarno-osvajačku tehnokratsku zaslepljenost današnjeg evropskog čoveka i njegovog ratobornog američkog predvodnika, koji se samozadovoljno razmeće time što je najsuštastveniju ljudsku odliku pretvorio u običnu računsku operaciju i tako doveo u pitanje sam opstanak čoveka kao samosvesnog i samoodgovornog bića. Jer je naša nevolja u najvećoj mogućoj meri ne samo rak-rana nego i probni kamen mogućnosti prevladavanja te krize. (...)
Šta nam, dakle, valja činiti, možemo li uopšte pokušati da tražimo neki izlaz? Može li se mišljenjem i razumevanjem doista preokrenuti tendencija ka obogotvorenju tehničke moći, koja je poslednjih decenija uzela maha neverovatnom snagom i sa zastrašujućim ubrzanjem? Uvučeni smo u pakleni kovitlac u kojem ništa više nije sveto i nedodirljivo. Za ovih poslednjih pedesetak godina život se promenio više nego što se ranije menjao za dve hiljade godina. Ako se ovaj ludački tempo nastavi, ne vidi se šta drugo može proisteći nego sveopšta katastrofa, sveopšte uništenje. Moramo li zbog toga okrenuti leđa logosu, tom izvoru sve veličine i slave evropske filozofije, književnosti, muzike i likovnih umetnosti, u čemu se najpre svi mi nepodeljeno osećamo Evropljanima? Može li se zaustaviti ta pomama tehničkog savršenstva, ta mahnita stihija, koja proždire i uništava sve čega se dotakne? Niko ne može kazati, nema nijednog umnog čoveka današnjice koji može objasniti u čemu je smisao tog vrtoglavog napretka nauke, tehnike i industrije. Očigledno je jedino da sve to nema nikakve veze sa odranije postavljenim i gromoglasno hvaljenim ciljem tehničkog napretka - a to je bolje i uspešnije zadovoljavanje životnih potreba ljudi. Savremena tehnika više nema nikakve veze sa čovekom, više ne služi zadovoljavanju ljudskih potreba i zaštiti životnih ljudskih interesa. Kibernetika je jedna osamostaljena sila, to je jedan novi gospodar nad nama. Mi smo sada žrtve onoga što smo sami prizvali na svet. Tehnička vladavina je sama sebi cilj, ona se vrti u krugu razobručene moći koja hoće samo sebe i ništa više. Teško je reći možemo li se uopšte još ikako suprotstaviti toj otuđenoj moći.
MIHAILO ĐURIĆ, filozof
01.01.00
Politika
24.02.2001.
Razgovor sa Mihailom Đuricem
Vreme otvorenog nihilizma
Ne treba da budemo zabrinuti samo zato što smo kao narod do krajnosti ugroženi u svom opstanku na svojoj zemlji. - Ceo svet je ugrožen i naše je stradanje samo jedan primer, možda najbolji i najdrasticniji primer nihilisticke suštine savremenog sveta
Novoustanovljenu nagradu Drugog programa Radio Beograda "Knjiga godine" prvi je dobio filozof Mihailo Đuric za knjigu "O potrebi filozofije danas. Filozofija izmedu Istoka i Zapada" (izdavac: "Prometej" iz Novog Sada). Donosimo odabrane odlomke iz dužeg razgovora, u redakcijskoj opremi, koji je tim povodom urednik u Drugom programu Đorde Malavrazic vodio sa profesorom Đuricem.
Još pre dodeljivanja priznanja "Knjiga godine" mnogi novinari kulturnih rubrika interesovali su se za ovo Vaše delo i za razgovor sa Vama. Medutim, Vi, profesore, retko udovoljavate pozivima medija. Da li je to, možda, znak izvesne odbojnosti prema masovnoj kulturi i nepoverenja u prirodu savremene tehnologije?
- Lepo je što ste postavili to pitanje, jer imam utisak da dugujem neko šire objašnjenje mnogim novinarima koji su me tokom ovih godina saletali željom i pozivima da ucestvujem u raznim razgovorima, bilo na radiju bilo na televiziji, a ja sam ih uctivo odbijao. Medutim, iza tog odbijanja stoji jedino moje uverenje da covek treba da govori samo onda kada ne sme da cuti. Nije dovoljno da želi da govori, jer ima veoma mnogo ljudi koji su željni da stalno govore i toga im nikada nije dosta. Ozbiljan covek, onaj koji drži do reci, onaj koji smatra da je jezik jedna od najvažnijih, najsvetijih ljudskih stvari, ne sme nikada i ni u kojoj prilici da samo govori, jer na taj nacin može da postigne nešto sasvim suprotno od onoga što misli da ce postici. Velika poplava reci je pre nešto što stvara zabunu nego što razbistrava duhovni prostor. Jer covek pomocu govora cuva svoju covecnost, ali se govoreci takode izlaže velikoj opasnosti da govori uzalud, da govori uprazno, da govori nešto što je opštepoznato ili što je do te mere na razne nacine i sa raznih strana vec receno da se tako samo povecava buka.
U Platonovom "Teetetu" ima jedno mesto o Protagori, istaknutom grckom sofisti, gde se Sokrat ovome obraca s uvažavanjem. Navodi cuvenu Protagorinu izreku o coveku kao meri svih stvari, pa, objašnjavajuci njen smisao, kaže za njega da on kao mudar covek sigurno ne brblja, ne govori koješta. Znaci, covek mora voditi racuna o tome da rec ne sme biti upotrebljena zaludno, vec da se mora imati pojacana odgovornost prema svakom, i javnom i privatnom nastupu. Ozbiljan covek ni sa prijateljima nije raskomocen do te mere da o bilo cemu i bilo kako govori uprazno, vec, naprotiv, sa krajnjom odgovornošcu i promišljenošcu. A kada je u pitanju javna rec, onda se od coveka pogotovo mora zahtevati ili bar ocekivati da ce voditi racuna o tome da progovori samo onda kada doista ne sme da cuti, to jest kada ima nešto važno da kaže.
Zaborav izvornog odredenja filozofije
? Ovo je, cini se, takav trenutak, jer - filozofija je napadnuta. Ako bismo hteli da damo najbliže i najkrace odredenje Vaše knjige "O potrebi filozofije danas", verovatno bismo konstatovali da je to delo, pre svega, odbrana filozofije kao posebnog i samosvojnog oblika duha. Postavlja se pitanje, naravno, šta filozofiju danas ugrožava. Da li je ona ugrožena, pre svega, iz sebi spoljnih sfera, kao što su politika i ideologija, ili, naprotiv, opasnosti po nju dolaze najviše baš iz nje same?
- Da, sigurno je da stvari sa filozofijom ne stoje dobro u citavom našem veku, ne samo ovih poslednjih nekoliko decenija. Cak bi se pre moglo reci da je situacija u kojoj se filozofija danas nalazi alarmantna, jer veliki broj onih koji sebe smatraju filozofima, ili koji u svojim sredinama važe kao ljudi koji predstavljaju ili zastupaju stvar filozofije, nisu nacisto s tim šta je zapravo filozofija i u cemu je njena prava, istinska uloga. To je zbog toga što živimo u vremenu u kojem je došlo do zaborava izvornog odredenja filozofije. Ova situacija nije stvorena samo spoljašnjim okolnostima, mada i te okolnosti igraju nemalu ulogu. Prema tome, sasvim ste u pravu onda kada pominjete da ima i nekih ideoloških ili politickih cinilaca koji takode uticu na to stanje. Ali, ono što je filozofiju dovelo u pitanje nalazi se u samoj filozofiji, proisteklo je iz same filozofije.
Filozofija je jedan oblik duha koji je nastao u vremenu u kome je, kako je to na jednom mestu rekao Nice, mit išcezavao, a i kada je odumirala religija, pa je bila potrebna jedna nova forma, jedan novi oblik duha, ne kao zamena za mit i religiju, vec kao ispunjenje jednog važnog zadatka koji se pred coveka uvek postavlja, a to je zadatak osmišljavanja sveta i života. Sigurno je da su i mit i religija svojevremeno ispunjavali taj zadatak, pa i danas to cine u nekim ostacima, iako mi živimo u bezbožnom vremenu, kada teško da i oni koji se zaklinju da su vernici i da slede ovu ili onu religiju imaju bilo kakav dublji odnos prema onome što je religija u ono staro vreme doista znacila, kada je predstavljala jednu od najmocnijih sila ljudskog duhovnog života. Filozofija je nastala kao neka vrsta nadoknade ili neki oblik predohrane koji, nezavisno od ranije poznatih mitskih i religijskih oblika osmišljavanja sveta i života, nudi nešto drugo, poziva na strogo pojmovno-diskurzivno raspravljanje o pitanjima koja su životno važna za coveka.
Pocetak i cilj mišljenja
? Hajdeger je svakako najuticajniji, a možda i najznacajniji filozof cc veka. Možda upravo na njegovom tragu, i Vi ste pocetkom sedamdesetih godina raskrstili sa metafizikom. Proklamovali ste kraj metafizike i eksplicitno prihvatili antimetafizicki izazov sofista, koji Vam je u doktorskoj disertaciji još bio stran. Medutim, cini se da ste u ovoj novoj knjizi delimicno rekonstruisali horizont metafizike, naravno, imajuci na umu kritiku kroz koju je ona prethodno, ne bez razloga, prošla?
- Sigurno je da moj misaoni razvoj nije bio strogo pravolinijski, jer nema coveka koji može ostati samo na onome od cega je pošao. Ali, ja takode verujem, zajedno sa Hajdegerom i zajedno sa starim Grcima - u tome je Hajdeger uvek ostao na liniji starih Grka - da je poreklo ili pocetak ono što ostaje ujedno i cilj citavog kasnijeg razvoja, i da se niko ne može osloboditi svog pocetka, bez obzira na sve promene koje tu postoje, jer je u pocetku odreden i krajnji cilj, usmerena težnja prema necem odredenom. Dakle, ta arheoteleološka struktura mišljenja jeste ono što su stari Grci smatrali da je bitno za razumevanje svake stvari. Svaki pojam, svaka stvar se može odrediti jedino tako što ce se navesti njen pocetak, njeno poreklo i njen cilj. Izmedu tog pocetka i kraja ili cilja postoje, naravno, mnoge mogucnosti za isprobavanje raznih drugih, sporednih tokova, koji sacinjavaju celinu ili punocu ljudskog mišljenja.
Sigurno je da sam u pocetku bio u velikoj nedoumici oko metafizike i da je moja doktorska disertacija pre znacila ostajanje u okvirima nasledenog, cvrstog uverenja da postoji nešto trajno, vecno, izvan vremena - i da se jedino na tome može dalje graditi - nego napuštanje tog okvira. Moje sazrevanje, zapravo moje dublje razumevanje filozofije, dovelo me je do zakljucka da tu ipak postoje neke okolnosti o kojima se mora povesti racuna i da stvar nije tako jednostavna da bismo mogli naprosto smatrati da postoje neka trajna, vecna pitanja i trajni, vecni odgovori, i da sve to važi za sva vremena. U tom pravcu krenuo sam pre svog ozbiljnog suocavanja sa Hajdegerom. Nice je možda prvi otvorio tu mogucnost shvatanja da živimo u vremenu u kome vecnost nije ono što obezbeduje ili omogucuje naš smisaoni opstanak u ovom svetu. Mi živimo u vremenu kada zapravo jedino u njemu samom možemo naci neki oslonac, ako smo uopšte u stanju da nešto tražimo i da nešto nademo.
Vladavina sile
? Ako današnje doba definišemo kao postmetafizicko, šta onda dominantno odreduje savremeno svetskoistorijsko zbivanje: vera u smisaoni provizorijum ili potpuno bezverje, napuštanje svih vrednosnih oslonaca i nacela?
- Nihilizam je upravo dogadaj koji objavljuje da više nema nikakvih merila. To je jedna od velikih tema i Nicea i Hajdegera. Ako je srušena vecnost, ako je Bog mrtav, onda je sve dozvoljeno. Onda nema više nicega što bi nas u bilo kom pogledu obavezivalo na uljudnost i covecnost, koju covek cuva u svom govoru, nego je sila jedina stvar koja odlucuje u meduljudskim odnosima. Svet u kome živimo, pogotovo iskustvo našeg naroda i zemlje kojoj pripadamo, pokazuje da mi doista živimo u vremenu otvorenog nihilizma, kada ocigledno više niko ni u šta ne veruje. Živimo u bezbožno doba, u doba u kome nema ni provizornih univerzalnih oslonaca. Dekart je smatrao da treba smisliti neki drugi, racionalni moral, pošto je hrišcanski moral do te mere uzdrman da se teško možemo pouzdati samo u njega. Kant je smatrao da bi kategoricki imperativ mogao biti taj novi univerzalni moral. U meduvremenu sve je srušeno, te danas živimo u svetu u kome je nihilizam potpuno zavladao. Živimo u vremenu u kome je sve mogucno i sve dozvoljeno, zavisi samo od toga ko raspolaže najvecom silom. U bipolarnom svetu, kakav je ranije postojao, bila su dva tabora, Istok i Zapad, demokratija i komunizam ili socijalizam. Sada je sve to daleka prošlost. Postoji nešto što se još uvek zove demokratski svet, ali pod knutom jedne jedine velike sile. Amerikanizovana Evropa je samo istaknuti deo tog sveta, ali deo koji raspolaže najvecom moci. To je moc kompjuterske tehnike. Da li je mogucno zajaziti tu moc, da li je mogucno pronaci nešto što ce obuzdati tiraniju demokratije, što ce eventualno skrenuti pažnju na neke druge mogucnosti ljudskog života na ovoj našoj planeti, to u ovom trenutku niko ne može reci.
Danas je svima jasno da se nalazimo u situaciji u kojoj je potpuno neizvestan opstanak ljudskog roda. Ne mora covek posedovati temeljno znanje o tome šta se stvarno dogada, možemo bar da pokažemo, svojim držanjem, šta nam je na umu - da nešto duboko nije u redu sa svetom u kojem živimo. Ne treba da budemo zabrinuti samo zato što smo kao narod do krajnosti ugroženi u svome opstanku na svojoj zemlji. Ceo svet je ugrožen i naše je stradanje samo jedan primer, možda najbolniji i najdrasticniji primer nihilisticke suštine savremenoga sveta. Najdublje nas pogada naša sudbina, ta strašna nesreca koje smo dopali, ali ne smemo zaboraviti da je ceo svet u nevolji.
Đorde MALAVRAZIC
NIN
11.08.2000.
Da li "muzejski relikt" može "pripremiti put izlaska iz krize"?
Između dva sveta
Poslednju knjigu akademika Mihaila Đurića (75) "O potrebi filozofije danas - filozofija između Istoka i Zapada" ("Prometej" Novi Sad, 2000) prof. Nikola Milošević ocenio je kao "najveće duhovno dobro". A na promociji knjige u foajeu Kulturnog centra Beograda (3. avgust) okupilo se pedesetak poštovalaca "ljubavi prema mudrosti", čiji bi prosek starosti, po slobodnoj proceni, prelazio pola veka. Sve vreme su kroz foaje, što je i u ovom slučaju "hodnik ili dvorana sa bifeom", prolazili bar dvostruko mlađi posetioci bioskopa sa kokicama i plastičnim flašicama ohlađene vode "rosa".
Na neki čudan način, kako je to uostalom na licu mesta glasno primetio i prof. Milošević, to je ukazivalo na položaj filozofa i filozofije danas - između zastrašujućih dometa tehnike i opsene koju je to donelo i sopstvene marginalnosti. Jer, filozofija je "u punom smislu reči nesavremena pojava u našem vremenu, neka vrsta muzejskog relikta iz jednog davno iščezlog sveta, koja se održava još samo u veoma uskom krugu filozofski obrazovanih ljudi" (M. Đurić). Sto za kojim su sedeli autor i tri govornika bio je odmah pored šanka, tako da je u vidokrugu prisutnih sve vreme bilo troje kelnera, koji su napadno zurili u ekran kompjutera. Jedan od njih se koncentrisao na "minesnjeeper" (banalna igrica koja imitira prelazak preko minskog polja), drugi je svaki čas podizao glas, što je neke slušaoce nagonilo da mu se obraćaju sa: Tiše, momak! Devojka je ćutala.
Naravno, ovaj "dah novog vremena" nije mogao da omete ozbiljne ljude koji su u krajnjoj liniji svesni "da je upravo filozofija najodgovornija za to i takvo stanje, da je njen doprinos opustošenju smisaonog horizonta ljudskog postojanja, kao i razobručavanja čovekove tehničke moći, kudikamo najveći i najpresudniji". A, uprkos svemu, "prijatelji mudrosti" veruju, kao što piše prof. Đurić da "najpre od filozofije zavisi hoće li doći do nekog zaokreta u čovekovom samorazumevanju, to jest, može li mišljenje krenuti nekim novim pravcem, koji bi, eventualno, pripremio put izlaska iz krize".
SLOBODAN RELJIĆ
****************************
Politika
12.04.2000.
Mihailo Đurić: O potrebi filozofije danas
Rasprava dubokih upozorenja
Vratimo se filozofiji i njenom ključnom pitanju zbog čega je život ogrezao u laži i prividu, ako je ukorenjen u biću i istini, poručuje Mihailo Đurić u svom delu "O potrebi filozofije danas", predstavljenom juče u SANU u Beogradu
Može li se reći da živimo u vremenu kada nam je filozofija, zaista, neophodna? Svakako, smatra i dokazuje akademik Mihailo Đurić čija knjiga "O potrebi filozofije danas - filozofija između Istoka i Zapada", od prvog predstavljanja, pre gotovo pola godine, do danas, izaziva veliko uzbuđenje među poklonicima filozofske misli. Zbog čega je filozofija to, možda, poslednje utočište?
Neophodnost filozofije postaje goruća što su duže na delu neke druge sile, nauka i njene pratilje, tehnika i tehnologija. I mada se iza toga krije duboko ljudsko traženje, mi sada živimo ništa drugo do virtuelnu realnost. Život se beznadežno predao laži i prividu. Nije više ukorenjen u biću i istini...
Spas od nevolje
Kako naći utočište? Kako se možemo otarasiti navale lažnog, i neistinitog? Čitava grčka filozofija, napominje Mihailo Đurić, usmerena je na to pitanje. Osvešćujući se ponovo u filozofiji, možemo se spasiti od velike nevolje koja nas je snašla, odgovara ovaj mislilac. Jer, moderni sofisti, oličeni u tehnici i kibernetici, u tehnokratskoj pomami, porobljavaju čitavu prirodu i čovečanstvo je suočeno sa možda najvećom pogibelji. Moć tehnike je u ubrzanju, ali niko u tome ne vidi smisao, i svi se osećaju neugodno i uplašeno. Zbog svega toga, bar se vratimo Parmenidovom ključnom pitanju: zašto je ljudski život tako beznadežno ogrezao u laži i prividu, ako je ukorenjen u biću i istini?
O ovoj Đurićevoj najnovijoj "raspravi dubokih upozorenja", juče su u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti govorili, osim autora, akademici Nikša Stipčević i Nikola Milošević i profesor Danilo Basta.
Nikša Stipčević je Mihaila Đurića nazvao najplodotvornijim našim filosofskim piscem koji je u knjizi "O potrebi filozofije danas" (izdavač: "Prometej") iskazao svoja najdublja uverenja, dokazujući - između ostalog - i balkanocentričnost evropske kulture. Knjiga Mihaila Đurića jeste delo istorijskog optimizma - naglasio je Stipčević.
Ključno pitanje potrebe filosofije, Mihailo Đurić postavlja u koordinatama današnjice, rekao je na jučerašnjoj promociji u prepunom klubu SANU u Beogradu profesor Danilo Basta. Đurićevo delo se stoga ne bi moglo nazvati vanvremenskim razmatranjem. Nit vodilja bila je, prema Bastinom mišljenju, današnje stanje filozofije, koje se odlikuje sumnjom u njenu prirodu i osnovu. Danas se sumnja u logos: pobuna protiv logosa uzela je takav zamah, pa je čak proglašena i smrt filozofije. Postmodernisti, kaže Basta, najčešći su mrtvozornici filozofije. Suprotstavljajući se Hajdegeru, njegovom zanesenošću istočnjačkom mudrošću, akademik Đurić dokazuje da je filozofija evropska "tvorevina". Ishod Đurićeve knjige je jednostavan i upečatljiv. Da li će filosofiju ponovo zameniti mit, i da li ćemo uspeti da sačuvamo evropski identitet? Filosofija je i poslanstvo i prokletstvo evropskog čoveka, zaključuje Basta.
Mišljenje i biće
- Ključni događaj - rekao je, između ostalog, Nikola Milošević na jučerašnjoj promociji - to je saprisutnost, odnos mišljenja i bića. Svako narušavanje mere (mitski hibris) mišljenja i bića - jeste izvor mnogih nevolja. U naše vreme se tako javlja iskušenje, već poznato iz helenističkog vremena: da se filozofija zameni mitologijom. Đurić rasvetljuje taj zaokret na opisu dala Martina Hajdegera. Onoga trenutka kada se filozofija zamenjuje mitologijom, njena logosna suština je izneverena. Napominjući da iza ove rasprave stoji autor, učen kao malobrojni u nas, ali i u svetu, Nikola Milošević je istakao da Mihailo Đurić piše jezikom i stilom kojim malo koji filozofski pisac piše - melodičnom i zavodljivom rečenicom.
M. Ognjanović
01.01.00
Danas
28.11.2000.
Urucena nagrada Mihailu Đuricu
O potrebi filozofije danas
Poznati filozof prvi je dobitnik nagrade Radio Beograda za knjigu godine
U Klubu "Nju dil" u Beogradu juce je poznatom filozofu Mihailu Đuricu urucena nagrada "Knjiga godine", koju od ove jeseni dodeljuje Drugi program Radio Beograda. Đuric je priznanje dobio za knjigu "O potrebi filozifije danas" u izdanju "Prometeja" iz Novog Sada.
Akademik Nikola Miloševic je, kao predsednik žirija, obrazložio odluku da se Đuricu uruci ovo priznanje. Prema Miloševicevim recima, Mihailo Đuric je ne samo majstor književnog izraza i tvorac mosta izmedu dalekih obala literature i filozofije vec je, pišuci ovu knjigu, stvorio jedno od najboljih filozofskih dela današnjice.
Nagradu Đuricu urucio je v.d. direktora Radio Beograda Jovan Arežina, recima da dolazi vreme kompetentnosti koje ce zameniti strašno vreme podobnosti. To što je nagrada pripala Đuricu cini cast Radio Beogradu, dodao je Arežina a Mihailo Đuric je, zahvaljujuci, ponovio dramaticna i snažna upozorenja koja nosi njegova knjiga. Njih je potrebno osluškivati i na najvecoj svetskoj istorijskoj sramoti, na bombardovanju srpskog naroda samo zbog jednog cilja, americkog osvajanja Balkana. "Kukavna Evropa stavila se u službu jedne monstruozne sile koja se ustremila na jedan mali narod", rekao je Mihailo Đuric, ukazujuci da je iz filozofije moguce dobiti ne samo najvece dobro vec i najvece zlo.
A. C.
