24.05.03 Politika
Prevedena poezija
Kako bura hoće
Ako život je san, Ljubav i Pesma možda jedine, u senkama tog sna, opstaju nepokošene jednim rastankom, i jednom smrcu. Prežive, u emotivnoj drami i lirskom spoju, i više puta, svoja poniranja, svoj smak u tami. Van predumišljaja, bez otpornih sasuda – predodredene bar jednom krahu – poput dvojnosti protomaterije, i one se traže, ohrabruju, razdiru i rastaju, ali u burama i zatišjima uzajamnosti upijaju više, dopiru dalje, na stranputicama bica, bacajuci, poput zrnaca prašine, oštra, duga svetla, koja nas razbude, ma u kom da smo vremenu usnuli.
To je ono cudo književnosti, o kome piše Aleksandar Genis – preživi upravo neizrecivi, "nerašclanjivi deo coveka, supstancijalan poput srca, bez koga se jedan autor ne bi razlikovao od drugog" – iako pesma nije drugo do radosni ili bolni obgrljaj zraka, a sama rec uzdah koji ne ljubi zadugo zadati oblik reci.
Senoviti eros
Izražavajuci, u jeku ekspresionizma, snažne energetske suprotstavljenosti, Elza Lasker-Šiler (1869 - 1945), u središtu burnog modernistickog jata koje u rasponu od 1910. do 1932. okuplja Der Šturm (Bura) i njen drugi muž Hervart Valden (Georg Levin), svoje boje oznacila je slikovnim nabojem epohe (Šagal, Kandinski, Kle, Kokoška, Munk, Pikaso) kao "crne i zvezdaste", smelo profilišuci, u znaku raspada klasicne pesnicke slike, dragulje lirskih elipsi, tenziju, nadahnuca imanentno kompleksna, koja je cine cas srecnim navigatorom, cas brodolomnikom cuvstvenih bura. Krhko- svetlosni i senoviti eros najznacajnije nemacke poetese, ne zaziruci od isplovljenja u svet i vaseljenu nepoznatu busolama i telemetriji, u spletove motiva cije su parenteze upravo ljubav i smrt, nalaže odvažnost pisma, sintaksicku uzdrmanost (upitnici, eksklamacije, nedovršen stih), koja emanira lirske potrese i samospoznaju individue koja je u isti mah svet i njegov izgnanik, culnost i transcendencija, opojna senzualnost i porazna jeza neovladivog: Gde god da sam sedela pod svadbenim jutrom,//smrzavao se zasanjani lotos/na mojoj krvi.
Nestalna i samoponiruca raspoloženja (Uvek moram kako bura hoce...), umilnost ljubavnih predaja i nova prodornost, krotko obracanje izabranicima po peru i srcu (G. Benu, medu ostalima), lucidnost i intuicija, ali i težina udesa, tvore senzualni sinkretizam ove poezije, iz koga spontano izrastaju vidovite i minuciozne nadlicne apoteoze. Volim te kao posle smrti /a duša mi je raširena nad tobom -//duša mi je uhvatila sve patnje – ovi stihovi su po meri duhovnog oka, ispunjenja iznova osporena rivalstvom izmicuce drugosti, dok "sveta mahovina" erotske pustolovine vrhunskom suptilnošcu (samo nam se pleca još igraju kao leptiri) odaje slatkost i tamu svojih bezobalnih obrisa.
Rapsodija ili ništa
Dok proza ove autorke evocira boemsku klimu nestabilnih emotivnih i prijateljskih veza (sa Demelom, Traklom, Verfelom, Krausom), njena poezija lomi lirske konvencije i, u rasponu od egzoticnog tkanja do glasa molitvi, uvek ostaje potresno obracanje, "na jezicima urezanim kao harfe". Od zbirke "Stiks" (1902) do knjige "Moj plavi klavir" (1943) pesnikinja na svoj nacin ostvaruje harizmaticni zavet Volasa Stivensa ("Covek sa plavom gitarom", 1937): Pesma mora biti rapsodija ili ništa. Rapsodija toga kako jesu stvari.
Izbor Branimira Živojinovica, iako ne obuhvata pesme sa hebrejskom tematikom ove jevrejske poetese (pred nacistickim pogromima utocište nalazi u Jerusalimu, gde i umire), ukazuje na bice ove lirike, koja, poetskim interponiranjima, doseže premošcenja fantastickog i erotskog, a simboliku hebrejske tradicije izvodi do sakralnog vencanja drevnosti i transcendencije: Ja sam hijeroglif/koji stoji pod stvorenim svetom//i moje oko je/vrhunac doba,//njegovo blistanje ljubi Božji rub. Najcešce, do spoja radosti imenovanja, u pesmama ljubavi, i patosa neizgovorivog –u napuklinama snažno izvajanog poetskog ploda.
Tanja KRAGUJEVIC
19.04.03 Politika
Ples zaboravljenog
Veliki nemacki pesnik Gotfrid Ben je zapisao da je Elza Lasker-Šiler (1869–1945) najveca pesnikinja koju je Nemacka ikada imala. A kada jedan pesnicki velikan izrekne takve vrednosne dimenzije onda oba citaoca, pravi i pseudo, moraju da se posvete poštovanju najviših standarda i propozicija citanja. Pogotovo zato što je rec o onoj vrsti pesnickog teksta, u odlicnom prevodu Branimira Živojinovica sa nemackog, u kojem se savez žudnji, strasti i bola pojavljuje kao kolektivna figura najsnažnijeg podstreka njegovih inspiracija. Inspiracija koje je pesnikinja tražila i nalazila u najintimnijim emocionalnim i mentalnim odajama i dubinama duše. U patnji koja ima svoje opravdanje, jer ume da ide svojim korakom, kao vid samohodajucih unutrašnjih senzacija, jer ume da protumaci njihov jezik. I sposobna je za apstraktno mišljenje. Nastojanje da ne misli samo pomocu slika, prica i metafora, vec i razmišljanjem.
Knjiga pesama Elze Lasker-Šiler "O žudnji, o strasti, o bolu" imaginirana je kao kolekcija niza ljubavnih treperenja, neoromanticnih impresija i ekspresija, u kojima se smenjuju potpuno intimisticka i subjektivna raspoloženja inicirana brojnim kolebanjima, padovima i protivurecnostima. Elza Lasker-Šiler u svojim stihovima obogacuje "radost" citanja pružanjem takvog vida "radosti" ispovedanja "u strepnji sred bola osvita", ali i pitanja "kuda cu sa svojim srcem". U noci koja se više nece probuditi, pri cemu je noc metafora za neposrednu licnu "komunikaciju" izmedu onog što covek (pesnik) kaže i onog što oseca, što kao poruka odgovara drugoj osobi (citaocu) i postoji kao jedno osecanje. Neka unutrašnja oluja je oborila stabla u šumi pesnikinjine "šume", a o cijim granama je visila ljubav tešeci njenu dušu u snu (Sad spava moja duša, str. 67). I upravo ta "oluja" žudnje, strasti i bola inspirativno leti nad onim što pesnikinja naziva svojim savladanim životom.
Zoran M. MANDIC