Svetislav Jovanov je roden 1953. godine u Jasku. Diplomirao na odseku za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Trenutno radi kao urednik emisija Vavilonska biblioteka (o knjigama) i Talija (o pozorištu) u Kulturnom programu TV Novi Sad, a obavlja i funkciju selektora Sterijinog Pozorja. Živi u Novom Sadu sa suprugom i dvoje dece. Piše pozorišnu i književnu kritiku, kao i eseje iz oblasti teorije književnosti i teorije drame. Objavio knjige o pozorištu Rajski trovaci (1987) I Jeretik u oltaru (1994), studije Piknik na Golgoti (1994), Cas lobotomije (1997), zbirku eseja o filmu Hudinijeva ulaznica (1994) i dve antologije kriminalisticke price (1994 i 1995).
01.01.00
ČITANJA ŽENSKOG SOFTVERA
Svetislav Jovanov, Obmanuti Eros: žensko pitanje u srpskoj drami, Filip Višnjić, Beograd, 1999.
Žensko pismo nije dijagnoza, nego metafora: čini se da se na ovim teoretskim prostorima to počesto zaboravlja. U ime podsećanja na tu činjenicu, Svetislav Jovanov ispisuje malu istoriju srpske drame viđene iz novog ugla, ali će se usput potruditi i da produbi dijagnostiku ženskog sve do ponora metaforičnog - odnosno, do mehanizma beskonačne zamene. Jednostavno, žensko i pismo postaju činioci metafore koja može poslužiti u svrhu neiscrpne invencije čitanja srpske drame od Sterije do Ljubomira Simovića.
Svetislavu Jovanovu nije cilj da sintetiše razjasnicu srpske drame niti da patentira efikasnu i brzu demontažu žanrovskog mehanizma. Jovanovljevo dekonstruisanje želi da objasni rad "ženskog softvera" koji otvara programe parodije i ironije, ikonice istorije i alegorijsku datoteku. Ženski princip postaje riznica pitanja, i zato tumačenje više nije odgovor koji je provereno tačan, nego odgovor koji je nametnut delovanjem određenog modela čitanja. Tumačenje teksta više je fantazma vladanja nego fantazma saznanja, i to Jovanov vrlo dobro zna.
A kako se fantazme ispunjavaju pokazaće se kad se razotkrije, ili bar nagovesti, delanje onog što autor naziva"tragikomedijom Uma" i ironiziranjem i parodiranjem istorije kao"egzistencijalističkog Udesa". Sterijin Nahod Simeon i Hristićeve Čiste ruke idealni su primeri za to, jer demontiranjem mita o Edipu razotkrivaju beskonačnost metaforičkih zamena. Kod Sterije mitsku sudbinu i tragičkog junaka zamenjuje istorija; u slučaju Hristićevog neoegzistencijalističkog čitanja mita (koje, uz to, ironično parafrazira Sartra) tragičku sudbinu zamenjuje praznina - privid delanja, odnosno prazan hod mehanizma u kom Edip postaje nevoljni akter, a Tiresija ideolog. Dominantne teme u Hristićevim dramama otelovljene su u pitanjima o položaju Subjekta, smislu Istorije, značenjima Mita i vrednosti/smislu tragedije (Obmanuti Eros, str. 134). Jovanov će sa margine dovesti u centar sve prepoznatljive simptome ironijskog modusa srpske drame. Dominantne ponorne metafore pisma kod Mihiza, te psa i sfinge kod Hristića otkrivaju kako delaju ideologizovano znanje i istina izgubljena u totalnoj neodređenosti. Banović Strahinja se osvetljava kroz autorsku upotrebu čitanja, odnosno upotrebu pisama kao "dramskih automata za proizvođenje značenja" čije je čitanje vazda odloženo i bezuspešno. Ironizuje se mit, istorija raskrinkava kao "mitski mehanizam". U sjajnoj analizi ovog izuzetno provokativnog dramskog teksta pripoveda se odnos erosa i moći kao alegorije čitanja, priča o ženi koja želi kaznu, ali kazna ne želi nju.
U svim slučajevima koje obrađuje, Jovanov samo prividno želi da pokaže funkcionisanje ženskog: to ćemo shvatiti kad uočimo da žensko nije baš uvek tematski i motivski čvrsto mesto u drami o kojoj se govori, da čak može biti prazno mesto u strukturi, totalni nedostatak, kao u slučaju Crnjanskovljeve drame Tesla. Žensko prestaje da bude ime pola i postaje ime tajne - žensko je očigledno sve što je skriveno i pritajeno. Jovanov patrolira po mračnim obodima teksta i prebira po nesigurnim naznakama, a sama njegova potraga stvara ono za čim traga. S druge strane, Jovanov vrlo dobro zna da je prazno mesto u mreži književnog dela ključno - tamo se nalazi pauk, ishodište strukture same.
Kao što je žensko više od žene, tako je i Eros više od erotskog: on je maska za priče o delovanju istorije, o pitanju vladanja, o funkcionisanju postmodernističkih strategija i premisa pre svega. Žensko više nije samo predmet čitanja nego i modus čitanja - ono je tako neosporivo, i u isto vreme krajnje sumnjivo. Stoga Jovanovljeve avanture uvida u Steriju, Lazu Kostića, Crnjanskog, Mihiza, Hristića i Simovića bivaju izvrnuta rukavica bačena u lice čitaocu, rukavica čiji let ponekad traje čitavu večnost. Čitalac ne mora uvek imati strpljenja i razumevanja za proces demontaže - i on zna da je bartova "konačna nepročitljivost" ponekad drugo ime za prazan hod - ali za neprihvatanje viteškog izazova dekonstrukcije mora imati dobre razloge. Drugim rečima: Jovanovljeva čitanja može osporiti samo onaj ko nudi drugačiji, a validan, modus čitanja. Onaj ko a priori sumnja u vrednost dekonstruktivnog metoda uvek će u izvrnutoj rukavici videti mokru čarapu - ali to je ionako problem čitaočevog slepila i uvida, ne autorovog. U metod se mora verovati, ne zato da bismo dokučili neku fiktivnu istinu teksta, nego da bismo prisustvovali uzbudljivoj potrazi. U tom smislu, Jovanov ponekad zapanjujuće podseća na Foksa Moldera: nudi privlačne teorije, problematične dokaze i mahnitu poteru za silama mraka, ali, kao i pomenuti agent FBI, želi da veruje. Verujmo onda i mi u magiju postmolderizma.
Vladislava Gordić
