01.01.00
Nasa BorbaPonedeljak, 8. decembar 1997.ZAPISI IZ HIPERTEKSTA SVETISLAVA JOVANOVA: "CAS LOBOTOMIJE/ENCIKLOPEDIJSKI ZVERINJAK DANILA KISA"Nije dokraja jasno (bar kada je rec o autoru ovih redova) s kime zapravo komuniciraju pisci koji se odlucuju na knjige ogleda? Da li u knjigama (ili putem njih) autor vodi dijalog sa autorom/ima knjiga (pojavama, dobu) o kojima pise, razgovara sa (ne)poznatim savremenicima-citaocima, ili, na kraju, sa samim sobom? Ili je takva prilika da se autor okrece na sve tri strane? Takav, trostruki dijalog, cini se, vodi Svetislav Jovanov u knjizi "Cas lobotomije/Enciklopedijski zverinjak Danila Kisa" (Zapisi iz hiperteksta). Knjiga je visestruko zanimljiva: izbegavanjem klasicne naracije/propo- vedi/predavanja u ogledima prizivanjem kompjuterske terminologije i sematologije u tekst; interpretacijom kljucnih Kisovih dela; postavljanjem Kisovih dela u sinhronu i dijahronu ravan... Vrsta je i posredne opomene skamenjenim duhovima koji bi u fosile da pretvore i Kisova dela jer se pored staticnog, bezivotnog, pitomog, najlakse prolazi. Kis nije ikona, Kis nije kult. Kis je energija, kaze Jovanov. Zasto Kis?Danilo Kis je ona izistinska neistrazena karika koja spaja poetike nase knjizevnosti i kulture 70-ih i poetike 90-ih, takozvane poetike postpostmodernizma, ako mogu tako da kazem, najnovije generacije od Srdjana Valjarevica do Zorana Cirica. Sa druge strane, interes za Kisa koji je podstakao ovaj spis je gomilanje nekih visokoparnih i ucenih studija o Kisu proteklih nekoliko godina koje, cini mi se, zatrpavaju sustinu Kisovog doprinosa duhu nase moderne ili postmoderne knjizevnosti. To je shvatanje Kisa kao kulta ili kao ikone. I to sve vise zamagljuje onu sustinu koju je Kis dao u svom romanu "Pescanik" i u svojim dvema najpoznatijim zbirkama pripovedaka. Za mene je Kis bio pre svega energija. Ne kult, ne ikona, vec energija koja se nikada ne zaustavlja na jednom obliku, nikada se ne zaustavlja na jednoj poetici. I mozda cetvrti razlog, to sto je Kis mnogo bolje, i za svoga zivota, a vidim jos uvek, analiticnije, dublje od svojih tumaca znao da objasni i analizira principe na kojima je stvarao, stavove knjizevne i poeticke koje zastupa, bilo da je rec o odnosu knjizevnosti i stvarnosti, knjizevnosti i ideologije, pitanjima uticaja, klasike, izvora, avangarde, itd. Visokoparne i ucene studije, zamagljivanje sustine Kisove prozeDozvoljavam da su to legitimni profesorski i knjizevno-istorijski pristupi. Ali, upravo je sustina za mene, Kisovog pripovednog umeca je borba protiv tog profesorskog citanja i profesorskog stvaranja knjizevnosti. To nije moj izum, da citiram Pola de Mana, to je jedan otpor teoriji. To je osnovni Kisov kredo, kako ga ja shvatam. To znaci da je knjizevnost danas jedna, da su nestale granice izmedju eseja i proze, bukvalno receno, cega je Kis bio veoma svestan i stvarao je, sa jedne strane, veoma metodoloski utemeljenu prozu iako prozetu nesvakidasnjom imaginacijom, a sa druge strane njegovi eseji podsecali su na najmastovije i najuzbudljivije fikcije. U tom smislu taj otpor prema profesorskoj knjizevnosti me je podstakao da istrazim sustinu Kisovog doprinosa izvan formi, izvan nabrajanja, broja glagola, prideva, poredjenja, metafora, dakle da istrazim "diferencijalni koeficijent" kako je sam govorio, zbog koge mi njega uopste pamtimo i zbog koga je danas ziv. Cas anatomije - Cas lobotomijePoznato je da je bar formalno polemika i afera oko knjige "Grobnica za Borisa Davidovica" okoncana u javnosti Kisovim polemickim spisom "Cas anatomije". Sudeci po polemikama proteklih meseci i sezona o postmodernizmu i tradicionalizmu cini se da jos uvek nije dovoljno jasno okoncana ta polemika. Ne u smislu pobede jednih ili drugih, jedne poetike ili druge, ali nije okoncan u smislu razjasnjavanja nekih osnovnih pojmova, da knjizevnost nije sluskinja ne samo ideologije, nego nije sluskinja niti antiideoloskih principa, nije sluskinja medija, nije sluskinja nikakve dnevne, utilitarne svrhe. Zbog toga sam ovaj spis nazvao, usudjujuci se, jednom vrstom parafraze Kisovog spisa, "Cas lobotomije" misleci da se kriza i uopste konfuzija u tim poetickim raspravama u nasoj knjizevnosti toliko zaostrila da se sad ne dotice samo tela nego i duse, dakle, da je metastazirala. Anatomija se odnosi na telo, lobotomija na glavu. Nad nama svima je u proteklih 10, 15 godina izvrsena jedna stravicna lobotomija, mi smo svi zrtve kulturne i drustvene bolesti zvali je mi getoizacija, ksenofobija, lokalizam ili slicno, sve su to delovi iste Hidre. U tom smislu se referira na lobotomiju. Zanrovska raznovrsnostSmatram da su se posle dvadesetak godina u onom pejzazu koji je zaista realan pejzaz poetika, koji nam donose ili Kalvino, ili Borhes, ili Pincon, ili Bart, stvari promenile i u smislu repera i uzora nekih metodoloskih pravaca. Pa sam se trudio, parafrazirajuci Kisa, da dam novu lektiru za eventualno citanje. Drugi razlog, mozda vazniji, je taj sto se kod nas malo shvata i praktikuje razlika izmedju kritike i tumacenja. Ovo nije kriticka knjiga, ovo je knjiga interpretacije, vrednosni sud je samo poduhvatanje tog predmeta. Sledim takodje u izesnom smislu rizikujuci da predstavim sebe kao nekog obozavaoca - ono sto je u jednom sjajnom intervjuu Kis rekao Bori Krivokapicu: "Ja verujem u dokument, u ispovest, u igru duha. Sva tri osnovna zanrovska pristupa trudio sam se da ovde zastupim. A i zato sto mislim da danas ne moze profesorski, ex katedra i distancirano jedan posveceni kriticar da tumaci citalackoj pastvi u jednom okamenjenom obliku predavanja sta je pisac hteo da kaze." "Deferencijalni koeficijent" ili Kisova prevratnicka vrednostNjegova prevratnika uloga je u tome sto je tipove borhesovskog nacina pripovedanja kao sto su princip ogledala, princip kruga, kruznog pripovedanja, komentara autora nad pricom, sa jedne strane, i drugi borhesovski princip, princip lavirinta koji se bazira na spijunskoj prici, dakle dva glavna doprinosa Borhesa modernom pripovedanju, on obogatio jednom neophodnom ravnotezom, a to je sto je uneo jednu tragicku intonaciju, tragicki princip nade, bitno dramski princip, dakle Blohovim recima tragicki princip nade i stvorio jednu vrstu autenticnog istorijskog apokrifa, cime nas je sa jedne strane uveo u svetsku knjizevnost, Knjizevnost Sveta, ne samo sa internacionalnom tematikom nego sto nam je pokazao - recimo u "Enciklopediji mrtvih" - da smo svi mi simbolicki deo sveta i kao citaoci i kao individue. Da smo deo globalnog sela i da smo, mozda, i deo globalnog Gulaga. U tome je ta prevratnicka funkcija Kisa kao stvaraoca nekih imaginarnih svetova. Kljucne preokupacijeMozda cemo otici malo daleko, ali nije toliko daleko od Kisa. Danas se i pojmovi disidentstva i pojmovi Srednje Evrope postali neka vrsta etikete. I svako ko pise izvan nekog vulgarno lokalnog, lokalistickog, nacionalnog konteksta, svojata tu vrstu horizonta, tu vrstu perspektive. Ono sto je Kis pokazao da Srednja Evropa nije geografski pojam, nego da je jedna vrsta kulturnog konteksta koji nestaje. Tragediju tog nestanka upravo mozemo da vidimo u njegovim pripovednim celinama, s jedne strane. Sa druge strane Kis je na briljantan nacin spojio dve mozda kljucne preokupacije svih velikih knjizevnih dela 20. veka. A to je problem izgnanstva, pisanja, dakle, kao izgnanstva i pisca kao prestupnika, izgnanika, disidenta i emigranta i s durge strane pojam pustolovine, koji se rabi u ovim popularnim, konvencionalnim zanrovima. Nije slucajno da je njegov Boris Davidovic Novski, vec i Eduard Sam u "Pescaniku" i svi ostali kasniji junaci u "Enciklopediji mrtvih" i da se vratimo na njegove proze o detinjstvu - dominira figura Odiseja, dakle Dzojsovog Bluma, figura Eduarda Sama, figura izgnanika, Prustovog izgnanika koji je izgnan u secanje, izgnanika revolucionara-disidenta, pisca, dakle, koji jedini svoj dom nalazi u fikciji. To je smisao i sustina teme disidentstva i teme emigracije. Visoki modernizam ili postmodernizamMislim da je ovo drugo, iako se o tome moze teoretski raspravljati unedogled. Postoji citav niz teoreticara koji postmodernizam stavljaju pod etiketu visoki modernizam. I mnogi filozofi. Mislim da je ovo drugo, da je to jedna revolucija postmodernisticka, osobito zato sto je prvi put posle Crnjanskog, ali u bitno razlicitom kontekstu od Crnjanskog, ta tema lutalastva i disidentstva i pustolovine kombinovana sa jednom sustinski drukcijom dimenzijom pisanja, sa unosenjem elemenata biografije i autobiografije, kako samog pisca, tako i odnosa faction-fiction, gde je takodje polazni element ili stvarna ili izmisljena biografija, kao sto je slucaj sa likom Borisa Davidovica. To je ono revolucionarno, gde nestaje taj jaz izmedju onoga, sto kazu knjizevni istoricari, sto pripada biografiji i onoga sto pripada analizi. Mislim da je to jedna od bitnih tacaka gde se moze uociti razlika izmedju modernizma i postmodernizma. Most izmedju 70-ih i 90-ihNeke impulse postmodernisticke koji su se pojavili u prvim Pavicevim kratkim prozama ili u zaista zanemarenoj knjizi Borislava Pekica "Vreme cuda" to je doveo do punog osvescenja, te neke prve impulse, kod Pavica mozda vise fantasticke, i kroz svoj roman "Pescanik" delimicno, a kroz ove dve zbirke potpuno predstavio se kao jedan most koji je doveo do prvih zrelijih i osvescenijih proza Svetislava Basare, kao sto su "Napuklo ogledalo" i "Fama o biciklistima", dakle eksplicitno inkludistickih zaigranih postmodernistickih proza ili recimo, Albaharijevih zbirki koje vec pokazuju pripadnost toj novoj poetici kao sto su "Opis smrti", "Cink" i osobito, "Kratka knjiga". I u tom smislu Kis predstavlja vrstu mosta koji nas je sproveo od sedme do devete decenije po, kako se vidi, veoma visokoj ceni. Kis i BorhesDo sada se mnogo vise govorilo o slicnosti izmedju Borhesa i Kisa, da ne kazemo o Kisovom oponasanju Borhesa. Ono sto je sam Kis tek u ponekim naznakama dao da uocimo tu razliku je sledece: da je Borhes u svakom slucaju metafizicar, koji smatra da se sve u istoriji ponavlja, da je vreme ciklicno i to je osnova njegove metafore o svetu kao o biblioteci, svetu kao velikoj knjizi, iz koga nam nema uzmaka, sve je unapred zapisano, sve je unapred determinisano. Kis ideBorhesovim tragom, ulazi u biblioteku, koristi erudiciju, upotrebljava iste metode kao i Borhes, koristi dokumente, kombinuje na slican nacin, velikim delom dokumente sa izmisljenim pricama, aliono sto nam on sugerise, ako bih smeo da parafraziram Misela Fukoa, da se u biblioteci, toj vecnoj, nepromenljivoj, ipak s vremena na vreme moze podmetnuti neki pozar, tj. moze se izbrisati,promeniti neki rad, nesto se moze uciniti da se izmeni predodredjena slika stvari i ljudska sudbina. Po najvisu mogucu cenu, ali je moguce. To je ta razlika koja s jedne strane cini uocljivim Borhesa kao ravnodusnog, ni tragicnog ni komicnog velikana i Kisa, koji nam kaze da je tragedija moguca i da nam je to jedina nada. Mesto u svetskoj knjizevnosti i Knjizevnosti SvetaAko Kis nije ravan Borhesu, a inace cinicni nekrolog londonskog "Timesa" je to izricito naveo novembra "89. da Kis nije tako dobar kao Borhes, sto je krajnje neubicajeno za nekrolog, ako mu nije ravan, mislim da je osobinama svoje poetike i svojim dometima ravan najboljim anglosaksonskim postmodernistickim romanopiscima kao sto su Bart Pincon ili Kuver, da je u svakom slucaju za evropski kontekst zanimljiviji od Kortasara, da je za mnogo socijalnih slojeva atraktivniji od ponesto apartnih Kalvinovih ostvarenja, dakle, nemamo mesta da sumnjamo u mesto Kisa u panteonu postmoderne knjizevnosti.R.S.
01.01.00
Recapril 1998.#44Open File REKLO BI SE da je tematski i formalni okvir Casa lobotomije Svetislava Jovanova odredjen donekle vec samom neprikrivenom aluzivnoscu kojom se naslov ove knjige vezuje za poznatu zbirku Kisovih poetickih zapisa nastalih (igrom slucaja?) povodom "jedne skandalozne (knjizevne) afere". Na misao da ta aluzija ima neko "vise", odnosno slozenije znacenje od pukog poigravanja naslovom navodi i cinjenica da je Jovanovljev eksperiment zapravo rezultat dvostrukog meta-umetnickog preobrazaja. Knjizevno-teorijski "skalpel kriticke svesti" primenjen u Casu anatomije iz 1976. godine, a koji je Kisu posluzio kao instrument za izvodjenje pisane, kreativne interpretacije Rembrantovog "Casa anatomije" iz sedamnaestog veka, bio je i sam manifestacija jednog oblika intertekstualnosti, oko koje se, kao sto se ispostavilo, zapravo vodila rasprava. Osim Kisovog nastojanja da svojim citaocima nedvosmisleno predoci sustinsku bliskost u znacenju ova dva rada, i jasna medijska razgranicenost likovnog i jezickog izraza ucinila je asocijativnu mrezu prilicno jednostavnom. Sasvim je drugacija priroda pitanja: po cemu se "casovi" Danila Kisa i Svetislava Jovanova mogu porediti? Neki od odgovora proizasli bi vec iz sasvim povrsnog komparativnog citanja. Pre svega, u Casu anatomije i Casu lobotomije poklapa se predmet tumacenja -- knjizevno delo istog pisca. Ima neceg zajednickog i u autorskim pristupima: i u jednom i u drugom slucaju u pitanju je analiticko, teorijski zasnovano proucavanje. Osim toga, Kis i Jovanov, svako na svoj nacin, koriste "sopstvene mitologeme" -- pretvarajuci ih u dve zapravo sasvim razlicite mogucnosti da se samim postupkom potkopa kanonizovana staromodnost jedne nacionalne knjizevnosti. I, na kraju, kontraefekat: saznanje da svako odavanje tajni pisceve radionice podrazumeva i izvestan oblik njene mistifikacije. Postoji, ipak, i odgovarajuce unutrasnje preslikavanje izmedju radova Rembranta, Kisa i Jovanova. Izgleda cak da je upravo uz to preslikavanje vec na pocetku u prvi plan dospela ideja koju autor Casa lobotomije pominje u jednom sasvim drugom znacenjskom okruzenju, a kojom se podrazumeva "nestajanje subjektiviteta u lavirintu ironije i parodije, u kruznom lavirintu vecnog ponavljanja -- recju", kako kaze Svetislav Jovanov, "uocavamo modus iluzionisticke, apokrifne Istorije". Na posredan nacin, poetika Casa lobotomije moze se razumeti i kao svojevrstan odgovor Kisovom poimanju knjizevne tradicije koja svakim novim rukopisom biva u isto vreme podrazavana i opozivana. Iako su, kao nezaobilazni pojmovi za citanje i tumacenje Kisove proze, istorija i tradicija cesti predmeti Jovanovljevih promisljanja, vec sama (uslovno receno) kompjuterska forma Casa lobotomije sugerise misao o "nestajanju istorije". Tako se, insistirajuci na takozvanoj "razudjenoj dimenziji tumacenja" i zaobilazeci sve sto bi moglo podsetiti na pravila pisanja konvencionalne teorijske rasprave, Jovanov u isti mah opredelio i za jedan krajnje nesistematican pristup Kisovom delu. U toj nesistematicnosti, medjutim, nista nije prepusteno slucaju. Odrednice kojima je svaki fragment Casa lobotomije oznacen kao zapis iz hiperteksta pretpostavljaju izvesnu simbolicku i semanticku tezinu, moglo bi se reci i odredjenu semioticku vrednost. Naredbama kompjuterskog jezika koje omogucavaju kretanje unutar racunarskog prostranstva otvara se sirok kontekst u kom se ispostavlja da bilo kakav izabrani spoj knjizevnih oblika ne deluje neprirodno. Mozda bi se vec nasao neko sklon da pomisli kako je i sama Kisova poetika anticipirala, izmedju ostalog, i ovakav hyper-moderan prilaz literaturi, uvodeci u polje srpske knjizevnosti nesto sto Jovanov definise kao "montaznu napetost". Nekoliko obimnih studija i sijaset kracih tekstova posvecenih tumacenjima Kisovih romana, prica i eseja, pokazali su koliko je tesko analizirati radove ovog pisca, a ne zapasti u zamku citatomanije njegovih sopstvenih autopoetickih iskaza. I ovde je Svetislav Jovanov krenuo drugacijim putem, kombinujuci formalne odlike Kisove proze sa svojim originalnim vidjenjem piscevog sveta i stilizujuci na nov nacin svima poznate Kisove motive. Preciznije receno, autor Casa lobotomije preuzima kolaznu poetiku Pescanika, na prepoznatljv nacin rasporedjujuci podnaslove svojih fragmenata, preuzimajuci na pojedinim mestima tehniku "istraznog postupka" ili montirajuci u svoj tekst autenticne dokumentarne podatke. Stavise, neki delovi Casa lobotomije pisani su u formi prepiske autora i njegovih prijatelja, sto znaci da se Jovanov ovde pojavljuje i kao neka vrsta knjizevnog junaka koji u svoje ime govori o Kisovoj umetnosti. Time je mozda na nov nacin pokrenuto drevno pitanje o relacijama izmedju Pisca, Pripovedaca i Protagoniste u knjizevnosti. Kada je rec o piscu Casa anatomije, ovo pitanje samo po sebi ukljucuje teme dzojsovskog dobrovoljnog izgnanstva i Srednje Evrope, kao i problem odnosa izmedju stvarnog u biografiji i istinitog u prici. Osim sto svojom formom sadrzi, odnosno na neki nacin transformise elemente "poeticke kombinatorike" Kisove proze, Cas lobotomije je i sam u dobroj meri skoncentrisan oko tacaka koje Jovanov, misleci na autora Casa anatomije, odredjuje kao "ocuvane autorske fokuse", sumnju i ironiju. Kontekst koji ti fokusi stvaraju moze se razumeti i kao jedan oblik oneobicenog vidokruga za tumacenje tragickih komponenti subjektivnog osecanja vremena koje prevazilazi znacenja istorije i knjizevne istorije. Sa jedne strane, u tom kontekstu nalaze se Kisovi knjizevni junaci koji su u isto vreme "poluge istorije" i likovi koje nosi istorijska bujica. Sa druge strane, taj kontekst obuhvata i sam pojam dokumentarnosti koja nije vise bitna iskljucivo kao sizejni, estetski princip, vec i kao dvostruki, saznajni i eticki odraz duha vremena. U tom novom, tipicnom za Kisa nadilazenju ciste estetike, u sintezi tragicnog i ironicnog, uzvisenog i prakticnog, Svetislav Jovanov manje ili vise srecno pronalazi nacin da i sam progovori o svom vremenu. Pretpostavljam da je u tome smisao njegovih "slika sa putovanja" po Vukovaru i Srebrenici, ili preuzetog intervjua Ljubise Ristica "Mladini". Naravno, ovakva resenja su utoliko manje srecno izabrana ukoliko su stvari neposrednije imenovane, ili ukoliko je njihova stilizacija neuspesnija, kao sto je pokusaj docaravanja aforistickog efekta u odeljku "Suvisno oko", ili pomalo banalan nacin montaze detalja iz biografije Danila Kisa sa motivima iz njegove proze i njegovih poetskih fragmenata, pod Jovanovljevim naslovom "File/Open". Pri neposrednijoj, konkretnijoj analizi, medjutim, autor Casa lobotomije sasvim pouzdano odredjuje funkcije cinjenica u Kisovoj prozi. "Uznemirujucoj neobicnosti" jevrejstva, ulozi faktickog Kisovog porekla u metodu oneobicavanja na knjizevnom planu, Svetislav Jovanov daje dopunjujuce tumacenje, prozimajuci jos intenzivnije metaforu jevrejstva znacenjem pustolova-izgnanika, gde je izgnanik shvacen kao neko drugaciji -- pisac, srednjoevropski, manjinski, visejezicni. Na izvestan nacin, ovakvo citanje vraca nas ponovo odredjivanju smisla relacija izmedju subjekta i objekta pripovedanja: "da li je samospoznaja Subjekta (autora, protagoniste) samo nezadovoljavajuca zamena za spoznaju Sveta", pita se Jovanov, tragajuci za epistemoloskom dominantom savremene proze, ili prosirujuci pojam "uznemirujuce neobicnosti" do "uznemirujuce opstosti" necega sto bi, pojednostavljeno receno, predstavljalo autorski stav bilo kog pisca "novog romana". Podrazumevajuci relevantnost Kisovih autopoetickih zapisa, u Casu lobotomije Jovanov takodje pruza svojim citaocima I jedno novo tumacenje slojevitih, cesto protivrecnih veza izmedju Pescanika i Sanatorijuma pod klepsidrom Bruna Sulca, izmedju Grobnice za Borisa Davidovica i Borhesove Opste istorije bescasca, ili izmedju Enciklopedije mrtvih i Knjige od peska cuvenog Argentinskog pisca. Danilo Kis je vec i sam mnogo govorio o svom, sa istorijskog stanovista jedino mogucem kriterijumu bescasca, kao i o svojim knjizevnim junacima-komesarima koji stoje vecito preko puta u odnosu ne Borhesove likove-jogije. Zbog toga mi mozda izgleda zanimljivija Jovanovljeva paralela, ili bolje reci zapazanje o paradigmaticnom kisovskom iskoracenju iz borhesovskog obrasca koje deluje tako prepoznatljivo prilikom poredjenja Enciklopedije mrtvih I Pescane knjige: "Umesto konceptualne (ne postoje dve iste knjige) uvodi se -- premda privremeno -- egzistencijalna razlika: nesvodivost, izvornost i izuzetnost svakog ljudskog bica (ma koliko beznacajnog i anonimnog)". Ovo mesto vazno je i zbog toga sto se moze razumeti kao precutno otkrivanje "diferencijalnog koeficijenta" jednog pisca, specificne razlike koja je, kao sto smo vec videli, po autoru Casa lobotomije sustinska, a ne samo knjizevna. U tom smislu, Svetislav Jovanov Grobnicu za Borisa Davidovica posmatra pre kao granicni kamen u srpskoj (odnosno jugoslovenskoj) knjizevnosti, nego kao presudni prelom u Kisovoj poetici. Kao sto nalaze logika hronologije, ili lancanog intertekstualnog prenosenja knjizevnih elemenata, poslednji deo Jovanovljevog Casa lobotomije posvecen je tumacenjima odraza Kisove poetike u prozi novijih srpskih pisaca. Ne zadrzavajuci se na pojedinacnim aluzijama, ili citatima i parafrazama Kisove recenice, autor u tekstovima Davida Albaharija, Predraga Markovica, Svetislava Basare i Radoslava Petkovica pronalazi argumente za svoje uverenje o razlicitim vidovima ponavljanja nacelnih pitanja savremene knjizevnosti, koja su uglavnom vezana za problem statusa autora u lavirintu sveta vlastite fikcije. Neobicno je, i jako zanimljivo, posmatrati kako Jovanov precizno odabira detalje iz knjiga ovih pisaca, na kojima zasniva tako opste sudove. U tom smislu, ti kratki eseji na sebi svojstven nacin upravo ilustruju princip po kojem je zamisljen postupak citavog Casa lobotomije. Ivana Milivojevic
