Omon Ra

09.01.07 Popboks

Premda sve što ima predznak „sovjetsko“ savremenom čitaocu zvuči sivo i nezanimljivo, književnost Viktora Peljevina nudi neverovatno živ i zanimljiv spoj građe uzete iz sovjetske para/istorije, sa najvrednijom tradicijom ruskog psihološkog romana i modernom pop kulturom. Njegov stil je u velikoj meri definisan kanonima pop ikonografije – stvaranja instantnih „ready-made“ slika koje se lako i brzo konzumiraju
Piše: Vladimir Krakov
Ipak, ovaj pisac prevazilazi okvire pop kulture u zapadnom smislu reči u dve najbitnije kategorije koje su prepoznatljivi trade mark ruske umetnosti. Njegova slika sveta obeležena je grotesknom fantastikom izašlom iz Gogoljevog šinjela i bizarno-tragičnim paradoksima nasleđenim od Bulgakova i ruske avangarde. I drugo, još važnije obeležje: dok praktično sve što je vredno spomena u anglosaksonskoj pop kulturi poslednjih par decenija nosi pečat ironije koja se u tom delu sveta smatra za vrhunski kreativni princip, Peljevin, Lipskerov ili Zvjagincev u filmskoj umetnosti (i još mnogi drugi savremeni ruski stvaraoci) svoja dela zasnivaju na klasičnom estetskom načelu uzvišenog, odavno napuštenom na Zapadu.
Delo Viktora Peljevina je u potpunosti plod vremena u kom živimo, ali u njemu katarza ipak ne izostaje, ili bar osećamo težnju ka njoj. Njegovi junaci su prevaranti s dušom, heroji koji su to postali slučajno, revolucionari-okultisti, ali svi do jednog reklo bi se idealisti. Ipak, dok je ruska avangarda 20-ih i 30-ih godina 20. veka prepuna ambicije i još važnije, energije da sruši stari i izgradi potpuno novi svet pomoću umetnosti, Peljevin i drugi postkomunistički ruski stvaraoci obeleženi su jednom dozom blage gorčine i staloženog skepticizma koji preispituje sve mitove slavne prošlosti.
Roman Omon Ra (srpsko izdanje Lom) je ispovest sovjetskog kosmonauta Omona Krivomazova, koji je celi svoj život posvetio jednoj misiji: letu na Mesec. Uprkos sivilu i antiutopijskoj stvarnosti društva u kojem odrasta, koje na svaki način od njega pokušava da napravi monofunkcionalnog vojnika partije, Omon je samonikla, impresivna ličnost koja u svom svetu gradi autonomiju misli i vrednosti, ličnost koja će na kraju razotkriti laž kojoj treba da podnese žrtvu i pobediti neljudski poredak.
Inventar bizarnosti ovog romana otvara priča o imenu junaka: Omon je lično ime nastalo od skraćenice za „Odeljenje milicije za specijalne namene“. Omonov stariji brat dobio je od oca milicionera još živopisnije ime, Ovir – od „Odeljenja za vize i prijavu boravka“. Oba imena otkrivaju kakvu karijeru je otac namenio svojim sinovima. Sve to ipak nije ni upola bizarno kao ime Omonovog vaspitača i starešine, general-poručnika Phazdera Vladilenoviča Pidorenka, gde „Phazder“ predstavlja skraćenicu za „partijsko-ekonomski arhiv đeržinskog rejona“, Vladilen – ime njegovog oca - je skovano od „Vladimir Iljič Lenjin“, a povrh svega, „Phazder Vladilenovič“ ima petnaest slova, kao petnaest sovjetskih republika. Važan deo tog inventara su i Určagin i Burčagin, dvojica političkih komesara jedinice kosmonauta koji dele jedna samohodna invalidska kolica japanske proizvodnje jer sovjetska vojska nema novca za još jedna, pa tako dok jedan radi drugi leži nepokretan.
Omon i njegov najbolji drug Mićok Sviridenko uspevaju da ostvare svoju dečačku maštariju i da stupe u školu za kosmonaute. Sovjetska domovina obučava ih za upravljanje najsavršenijim ostvarenjima kosmičke tehnike, pa tako Omon provodi dane vozeći neudobni i masivni Lunohod po dvorištu kasarne i gazeći zalutale kokoši; ali pre svega, sovjetska domovina obučava ih za žrtvovanje i podvig. Sovjetske rakete mogu da dospeju do Meseca, ali ne i da se odatle vrate. Zbog toga je putovanje na Mesec samoubilačka misija, žrtva koju mladi kosmonauti treba da prinesu na oltar pobede socijalizma. Postaje jasno da se niko iz ove misije neće vratiti živ, i od tog trenutka cela priča dobija novi naboj – dečački san o letu na Mesec postaje san-ubica. Ipak, povratka nema, već na uzrastu od četrnaest godina dečaci znaju suviše državnih tajni Sovjetskog Saveza da bi mogli da napuste projekat i ostanu živi.
U njihovoj nastavi pojavljuje se novi predmet: „Jaki duhom“, svojevrsna teorija podviga. Razni heroji socijalizma dolaze i pričaju o svojim žrtvama koje su prineli trijumfu radničke klase. Najpotresnija je priča izvesnog Ivana Trofimoviča Popadije. Kada jedan visoki partijski funkcioner strada u lovu od nasrtaja ranjene divlje svinje, partijski vrh donosi odluku da obuku ljude u životinjska krzna, daju im pancir i kacige koje će ispod krzna nositi da ne nastradaju, te da nadalje oni budu „divljač“ za odstrel. Prilikom posete Henrija Kisindžera SSSR-u, važni gost odveden je u lov na medvede. U medveđim krznima nalaze se Popadija i njegov sin Marat. U trenutku kada Kisindžer treba da „ubije“ medveda kapitalca – Marata Ivanoviča, njegov karabin otkaže. Amerikanac u panici izvadi nož i njime nasrne na „medveda“. Oštrica noža probije pancir, i nesrećni mladić nastrada. Otac Ivan Trofimovič posmatra agoniju svog sina, ali ipak, kao verni vojnik Partije, neće odati tajnu i narušiti važne međudržavne sporazume.
U ovom ranom Peljevinovom delu, drugom po redu njegovom romanu, već nailazimo na Peljevinovu omiljenu temu – simbioza ruskog komunizma sa crnom magijom i okultizmom. Ova tema je takođe nasleđena od Bulgakova, ali upravo Peljevin će je razviti do neslućenih razmera u romanu Čapajev i praznina, gde se i sam Lenjin javlja kao crni mag. U knjizi Omon Ra, jedna epizoda govori o nenadanom „reinkarnacijskom testu“ kojem će Partija podvrgnuti dečake pitomce. Pokazuje se da kosmonautska jedinica pored političkog komesara ima i svog komesara za okultizam, sa činom pukovnika. Na osnovu rezultata opskurnih testova, starešine zaključuju da je Omon u prethodnoj reinkarnaciji bio stari Egipćanin, ali nesrećni Mićok je bio dosta toga u svojim „prethodnim životima“ pa u poslednjoj epizodi i reinkarnacija čuvenog nemačkog pilota Crvenog barona Fogela fon Rihthofena. Kao takav, Mićok je nepodoban za sovjetskog kosmonauta. Nedužnog 16-godišnjeg dečaka odmah odvode na streljanje – partiji je nadalje nepotreban, a ne može biti pušten da živi u svetu sa tolikim opasnim tajnama koje su mu poverene.
Sam let na Mesec, nakon ovog surovog čina koji je u fabuli prikazan kao misteriozni nestanak jednog od glavnih junaka, izgledao bi kao neuspela kulminacija da nema novih herojskih stradanja mladih kosmonauta. Da bi Omon stigao do Meseca, raketa treba da se oslobodi nekoliko svojih stepena, a sa svakim odvojenim stepenom strada po jedan mladić koji se za to i pripremao u kosmonautskoj školi. Sletanje na Mesec, međutim, završiće se neočekivanim obratom koji nam pokazuje Peljevina kao majstora literature apsurda i paraistorije.
Kada se bude podvlačila crta, moguće je da će upravo rani roman Omon Ra biti ocenjen kao najuspelije Peljevinovo delo, zbog toga što je već u njemu obradio praktično sve svoje važne teme, a fabula nije dovedena do preterane zamršenosti kao njegova kasnija dela.
U trenutku pisanja ove recenzije, prvo srpsko izdanje knjige Omon Ra rasprodato je i samo uz veliku sreću naći ćete poneki zalutali primerak u domaćim knjižarama. Kultna beogradska izdavačka kuća Lom obradovala nas je odskora i prvim Peljevinovim romanom, Život insekata, koji će uskoro biti tema nove recenzije na Popboksu, a nadamo se da nećemo dugo čekati na reizdanje knjige Omon Ra.