01.01.00
Dnevnik
09.07.2001.
NEISCRPNA HILANDARSKA PRIČA
Na svetom mestu
Novosadski "Prometej" objavio reprezentativnu zbirku eseja akademika Dejana Medakovića "Otkrivanje Hilandara"
Za proteklih osam vekova istorije srpskog naroda, obeleženih seobama i deobama, jedna od retkih tačaka oslonca, nepromenjena silama vremena, bio je i ostaje - Hilandar. Duhovna svetlost srpske carske lavre ozarila je mnoge hadžije, počev od crkvenih otaca, pa do naučnika i putnika-namernika. Posle tih susretanja, često su ostajali pisani tragovi, od laičkih, emocijama obojenih zabeleški, pa do ozbiljnih naučnih studija.
Precizan istraživački pristup
Jedna od najnovijih i najsveobuhvatnijih je zbirka eseja akademika Dejana Medakovića "Otkrivanje Hilandara", u izdanju novosadskog "Prometeja". Autor je evropski autoritet za istoriju umetnosti, a knjiga je pokušaj klasifikacije starih i novih otkrivanja Hilandara, od 18. veka do danas, podeljenih u sedam razdoblja. Prvi tekst na istu temu Medaković je objavio još 1970. u našem listu. NJegov precizan istraživački pristup obogaćen je otkrivanjima vrsnog liričara, koga sjaj hilandarske riznice nije ostavio ravnodušnim, ni kao naučnika, ni kao pesnika.
Sama činjenica da se u manastiru osam vekova razvijala pravoslavna duhovnost, potekla sa njenih najspiritualnijih vizantijskih izvora, pa je iz ovog monaškog središta poteklo i konačno civilizacijsko opredeljenje srpskog naroda, dovoljne su potvrde o mestu Hilandara u nacionalnoj istoriji, kažu u "Prometeju". Dugo se samo naslućivalo šta se krije u tom delu Svete gore Atoske. Zahvaljujući strpljivom radu istraživača, koji su često u svojim traganjima iskazivali monaške, podvižničke vrline, svet je dobio dokaze o istorijskoj zrelosti Srba.
Objašnjavajući svoje višegodišnje bavljenje Hilandarom, Dejan Medaković je rekao da su ga monasi inspirisali mudrošću, znanjem i patriotizmom. Na sveto mesto prvi ga je odveo pokojni profesor Vojislav J. Đurić, s namerom da "doslikavaju platno" koje su stvarali mnogi. Hilandar mu je, kaže, bio visoka škola, podsticaj, ali i uteha u danima iskušenja, kojih je bilo mnogo.
U proteklim decenijama jednoumlja, priseća se autor, mnogi su "vežbali ideološku pravovernost" na Hilandaru. Ipak, jedna od prvih monografija izašla je zaslugom pokojnog predsednika SANU, Pavla Savića, starog komuniste, partizana i ateiste. Rizikujući ozbiljne političke nevolje, akademik Savić je, već u poodmaklim godinama posetio Svetu goru. NJegova oduševljena otkrića pretočena su u predgovor pomenute monografije. Inače, državni Hilandarski odbor osnovan je zaslugama pokojnih profesora Đorđa Sp. Radoičića i Svetozara Radoičića, koji su odnegovali generacije vrsnih istraživača i tumača hilandarske baštine, među njima i Dejana Medakovića.
Bez brige za budućnost
Autor "Otkrivanja Hilandara" hodočastio je na Atos desetak puta, pa je u prilici da uoči mnoge promene: Hilandar je značajno obnovljen, mnogo je mladih monaha, a stari, koje je pri prvom dolasku upoznao, "radosno su otputovali pred lice Božije". Nema razloga za brigu o budućnosti manastira, smatra Medaković, jer su sada tamo, sem isposnika, prisutni i narod i država.
Ova knjiga je bogato ilustrovana reprodukcijama starih slika Hilandara i ličnosti vezanih za njegovo trajanje, ali i novim kolor - fotografijama enterijera i eksterijera Slavomira Matejića. Sticajem srećnih okolnosti, novosadskoj promociji prisustvovalo je i nekoliko članova hilandarskog bratstva sa igumanom Mojsijem. Skromni i ćutljivi, ipak su rekli da su zahvalni Gospodu za još jedan dar - knjigu namenjenu verujućem i ostalom narodu.
Sve je u čežnji
- Desetak puta data mi je mogućnost da hodočastim u ovaj manastir - svedoči Dejan Medaković - a svaki put kada sam kročio na njegovo tlo imao sam utisak da pravim tek prve, slabašne korake. Kao da sam osećao svu veličinu hilandarske nedodirljivosti i neosvojivosti. Shvatio sam da moj put u Hilandar nema kraja i da se penjem po prečagama jedne nevidljive lestvice čiji vrh ne mogu sagledati.
Priključujem se tako velikoj porodici hilandarskih hadžija, koji su oduvek baš na ovom putu savlađivali mnoge ovozemaljske zamke i iskušenja. Putovali su ka Hilandaru, gonjeni potrebom da pronađu duševni mir, sklad i lepotu, a sve opasnosti na koje su nailazili, samo su jačale njihovu čežnju za podvizavanjem. Neprekidno je rasla i njihova odlučnost da utehom koju su stekli u ovom manastiru, savladaju sve razjarene ovozemljaske besove.
Bio sam zadivljen kada sam shvatio da putovanje u Hilandar nema kraja. Sve je, dakle, u čežnji, u postizavanju, jer postignutost i ne postoji.
Radmila Lotina
01.01.00
Dnevnik
06.02.2002.
Osam vekova budućnosti
Dejan Medaković: OTKRIVANJE HILANDARA; "Prometej", Novi Sad, 2001.
Piše: Lazar Kaurin
Reč je o dobu koje je u Hilandaru odavno sadašnjost. A u Srbiji istorija. U kojoj se ponavlja model kreativne nesloge kao potpuni gospodar nacionalne sudbine. Ali, kada se kaže hilandarski: Srbin, Srbija, srpstvo, pravoslavlje... ubedljivo ima svega više. To se vidi iz svakog poglavlja ove knjige Dejana Medakovića, koja ima još i prednost da autor pravi odabir istraživača i dragocenosti u Hilandaru, pa deluje životnije od naučnih preciznosti. Otkrivanje Hilandara bi propalo u ovoj knjizi da u njoj vladaju samo činjenice koje uvek jedna drugu ruše. U "Otkrovenju Hilandara", akademika Medakovića, postoji i prvo putovanje u ovaj manastir gde se tišinom utiskuje trag, a oko nje obilazi blagi glas o samom sebi. Hilandar je pravljen na nadmorskoj visini neba na kojoj je vazduh rukopis sveta. Danom je sve njegovo došlo. Pokušala ga je izbrisati prolaznost, ali je učinak bio suprotan, jer je i nju zapisao. Na surovoj granici trajanja i iščeznuća u hilandarskim riznicama ima pamćenja za koje je vek godišnje doba.
Vreme je oko izgrađenog hrama, ali bez odnosa prema Hilandaru kao nebeskom zavičaju, bez uporišta u njegovom svetom ispunjenju, postali bismo običan svetski poredak, doduše savršeno opremljeni oružjem i obučeni nadmenošću. Pretvorili bi smo se u ratove lutalice, u najgoru vrstu savremenih festivala smrti. Ali Hilandar zna za više. Ako je, dakle, tačno da je srpski identitet vremenskog porekla, da se ideja srpskog trajanja rodila u svetinjama, onda mora biti tačno da je Hilandaru prošlo osam vekova budućnosti.
Medaković je ovom knjigom Srbima primakao Hilandar tako blizu da malo ko može zapaziti razliku između hodočašća i čitanja. Najveću važnost je pridao poglavljima o starim i novim otkrivenjima Hilandara, o istraživanjima manastira, o drvoreznoj ikoni Raspeća.
Kao sa nečeg po sebi neizrecivog, Medaković podiže reč s Miroslavljevog jevanđelja. I pokazuje nam kako je Miroslavljevo jevanđelje još uvek najbolja vest o Srbima do sada. Od hilandarskih vekova Medaković je 18. po raskršćima najsličnijeg dvadesetom, posvetio posebnu pažnju. Osamnaesti vek i Srbi uporedo idu i danas u knjigama, kao da ih život piše. Akademik Medaković usklađuje svoje "Otkrivanje Hilandara" i prema važnosti dela Hristifora Žefarovića, koji se još seća kako se srpski istok pretvarao u srpski zapad. Otvorio je našu sliku, s jednom stranom sveta, širom bojama ljudi. Od zaborava ih je spasao koliko je mogao.
Po svom sklopu, knjiga akademika Medakovića predstavlja i pokretača misli o nacionalnoj (ne)uglađenosti. Hilandar otkriva srpstvo ukrštenih priča, ali na srpstvo gleda očima duše i mudrošću prve reči. Radikalnim pamćenjem zemlje ostaje u njenoj plodnosti. Odatle, svakako, izlazi drugi deo iste kulture. Oko srpske rukovodeće misli, u dugom vremenskom ciklusu, lete osobine kao da su nastale na drugoj planeti. O vratu joj vise granične ideje, da stvara pravila srpskih suprotnosti. Kako se raspodelila pamet tako su raspodeljeni i vekovi.
Ko god da čita Medakovićevu knjigu mora se upitati kako je moguće da imamo Hilandarom opisni krug u zenitu, a ponašali smo se, i nastavljamo tako, kao da nam fali novi put za Indiju. Nemanjina zadužbina se jasno vidi i kada se zažmuri na oba oka i kada je zaklanja najviši dim iz krvi. Manastir Hilandar nije prorok, ali je upućen u unutrašnji svet srpskog naroda. Koreni predviđaju. Stefan Nemanja je dao reč Srbima onakvu kakvu je dobio od Boga. Od tada imamo ime na koje nam Bog šalje poruke, ali smo zaboravili svoju adresu.
Hilandar ima nešto zajedničko s Hristom i srpskim svecima. Od njih troje niko nema pravu istoriju. Traju i to je sve. Naravno, Hilandar se ne svodi na sve gušće pisanje o njemu i povezanost sa srpstvom, naročito s dobrodošlim hodočasnicima. Od presudnog je značaja, što i Medakovićeva knjiga meri, manastirsko suštastveno obeležje: pravoslavni poredak duhovne usklađenosti i uljudan život na temeljima osamstogodišnjeg, neprestanog podvižničkog tihovanja. Molitvama od živog vazduha. Da nije bilo tako inventivne osobine podviga, bezbrojne nevolje pred Hilandarom ne bi mogle biti otklonjene na vreme. Ovde, naravno, nije reč samo o monaškom životu kojeg ne interesuje sve što je ovozemaljsko. Hilandarski velikodostojnici i monasi, piše Medaković, nose duhovne milošte svugde gde su Srbi.
Ali ništa se među Srbima od hilandarske filozofije trajanja nije primilo. Stoga im je svaki datum duži za nekoliko noći. Kada se sklopi Medakovićeva knjiga, neizbežno je čitanje Srbije u kojoj niko, danas, ne govori o dobu ili eri, već se reč daje samo mesec za mesec. I ona nije iz jednog dela, stoji razdeljena na svetove. Možda je srpstvo već postalo preslab pojam za definiciju onoga kako se Srbi ophode prema sebi? Hilandar je ikona kojoj se veruje i na zemlji i na nebu.
U svojoj knjizi, akademik Medaković oko ponuđene nauke i životom otkriva Hilandar.
