Dovodeći pojam prostora u metaforičko značenje, Časlav Đorđević širi mu opseg i tako književnom tumačenju dopušta daleko prostraniju i otvoreniju vizuru, neophodnu i dovoljnu da obuhvati stvaralaštvo nove srpske književnosti, tj. od 18. veka do danas. Takvo otvara
nje poetskog prostora, bez obzira na početno uporište teorije Bašlarovog tipa, u ovoj zbirci ogleda vidljivo je kao potpuno inovantni pristup snu i snevanju u prozi Borisava Stankovića; kao preciznije uočavanje poetike ravnice Veljka Petrovića upravo iz opusa Boška Ivkova, ili kao filmičnost proznih prostornih sekvenci u romanu Vladimira Kecmanovića i narativni eksperiment gender-dvoglasja Save Damjanova; svakako i kao rasprskavanje prostora u savremenoj srpskoj poeziji.
Cikličnost u otvaranju šarolikog prostornog autor veoma originalno tumači pogledima Gavrila Stefanovića Venclovića, čije su besede postale ona prosvetiteljska tkanica reči kojoj je prostor uvek ostajala srpska duhovna kultura. Odmeriti se prema takvoj književnoj praksi znači reprezentovati umnožavanje u prostornoj perspektivi ogledala s višelikovnošću srpske književnosti, koja svoj prostor iskazuje i tekstom i čitanjem.
(Mirjana D. Stefanović)
Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Poetika , Književnici
Ostali naslovi iz oblasti: Istorija i teorija književnosti
Izdavač: Službeni glasnik; 2011; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 227 str.; 978-86-519-0887-6;
