Pariski poljubac

11.12.07

Žensko pismo postoji. Bog iliti Priroda iliti Tvorac, napravio je među svim živim vrstama podelu na muški i ženski rod. I kako da se ne razlikujemo u svemu, pa i u književnosti!?
Velika petrogradska izdavačka kuća „Azbuka“ objavila je roman Jasmine Mihajlović „Pariski poljubac“ u prevodu na ruski Larise Saveljeve. U belešci na knjizi, ruski izdavač napominje da je reč o avanturističkom, metafizičkom i filozofsko-erotičnom romanu, sa elementima naučne fantastike i urbanim dešifrovanjem, čija se radnja odvija u Parizu, pretežno u Ulici Rivoli. „Poznata srpska književnica i književni kritičar, Jasmina Mihajlović, kao rezultat intelektualnih pretresanja i metanaučnog traganja otkriva Mona Lizin kod i daje instrukcije „Kako preživeti u DžDžI veku.“ Knjiga je štampana u ediciji „Bela serija“ koja objavljuje dela savremenih svetskih pisaca.
Vaš roman „Pariski poljubac“ ovih dana osvaja i rusku publiku. Kakav je osećaj znati da vam jedna knjiga kreće put jednog ogromnog čitalačkog korpusa?
- Srpsko izdanje romana „Pariski poljubac“ (izdavač „LJubitelji knjige“, Novi Sad) izašlo je u maju mesecu 2007, a rusko, koje je prevođeno iz rukopisa, u novembru iste godine. Knjigu je prevela Larisa Saveljeva, dobitnica mnogih ruskih prevodilačkih nagrada i laureat srpskog PEN-a za prevode naše književnosti. Petrogradski izdavač „Azbuka“ spada u izdavače - gigante i vrši distribuciju knjige, osim u Rusiji, svuda gde je ruska dijaspora, a pre svega u SAD, Izraelu i bivšim republikama SSSR-a. S obzirom da je ruska dijaspora tamo gde su i ruski turisti, očekujem da će se možda više primeraka prevoda knjige prodati u Crnoj Gori, nego u Srbiji. Ovde nije reč ni o kakvoj malicioznosti, nego o neumoljivosti brojčanog faktora. Uzgred, zapanjila sam se kada sam videla na jednom ruskom turističkom sajtu o Boki kotorskoj, da je jedna od referenci za Kotor moja priča „Tri stola“, koja je pre pet godina bila prevedena u uglednom ruskom književnom časopisu Inostrana literatura!
Rusi su bili baš brzi što se prevoda tiče. Gde se još prevodi „Pariski poljubac“?
- Roman „Pariski poljubac“ je na srpskom jeziku za sada već izašao u dva izdanja. Za roman su, osim ruskog izdavača koji je bio najbrži, interesovanje pokazali grčki i gruzijski izdavači. Knjiga je, takođe iz rukopisa, prevedena na engleski jer danas, ako hoćete da komunicirate sa svetom, morate kao „originale“ imati engleski i ruski prevod.
Šta vidite kao osnovni adut vašeg romana, kada je u pitanju inostrana čitalačka publika?
- Intrigantnost „Pariskog poljupca“ za inostrane čitaoce vidim u činjenici da roman govori o položaju čoveka u savremenom zahuktalom svetu, gde prošlost, pa i sadašnjost zastarevaju svetlosnom brzinom. Zato je, između ostalog, za pozornicu uzet jedan megalopolis kao što je Pariz. Gradovi su danas, više nego ikada, postali surove tačke opstanka. Sve se pretvorilo u muku - prevoz, kupovina, disanje... Bumerang standarda ugrožava ne samo ljude, nego i mnogo moćniji organizam - planetu Zemlju. Zato ruski izdavač preporučuje knjigu kao priručnik tipa „Kako preživeti u DžDžI veku“. S druge strane, „Pariski poljubac“ nije pesimistička knjiga. Naprotiv. Meni su dosadili svi lokalni i globalni leleci, žalopojke, kuknjave i tužbalice, sve moguće teorije kraja sveta, civilizacije, istorije, morala, ljubavi... Pokušala sam da vidim drugu stranu stvarnosti. Ma, nije ona tako crna! Dovoljna je činjenica da je ljudski vek putem povećanja higijene, standarda i medicine produžen, da na planeti ima više milijardi stanovnika nego što ih je ikada bilo, pa da se čovek suoči i sa mnogo suštinski lepih stvari. Već vidim kako srpski čitalac sumnjičavo vrti glavom nad ovom „naivnom“ izjavom jedne „neupućene“ književnice, ali ja u „Pariskom poljupcu“ imam poglavlje koje počinje rečenicom „Šta, bre, bunca ova riba?“
Vaš roman dokazuje da se jedan metafizički triler može vrteti oko kupovine ženskih čizmica.
- Ispit koji ruski prevod „Pariskog poljupca“ treba da položi jeste onaj koji sam
zadala sebi u književnosti. Ne morate o teškim temama pisati u zagonetkama, komplikovano, dosadno, mutno, tugaljivo, ne morate pri tom biti trivijalni, ne morate se lišiti ni Tajne, ni artificijelnosti. Metafizički triler DžDžI veka može se vrteti oko kupovine ženskih čizmica. Sve teme su dozvoljene kada se pošteno zapitate - ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo. Da pojasnim, dugo smo, bar na ovim prostorima, živeli u ideološkim oblogama koje su uzrokovale kakav - takav ezopovski jezik u književnosti. Otpor nekadašnje književne (muške) elite prema onome što žene danas pišu leži baš u tom grmu. Većina književnica piše in medias res.
Ovde se nameće pitanje muškog i ženskog pisma.
- Dugo sam na pitanja o tome da li postoji muško i žensko pismo odgovarala ezopovskim jezikom, mimikrijski, visokoparno, potežući teorijska razmatranja o animusu i animi, dok se nisam sama sebi smučila. Danas kažem: da, postoji žensko pismo jer je Bog iliti Priroda iliti Tvorac napravio među svim živim vrstama podelu na muški i ženski rod. Pri tom je još u ljudskoj vrsti dao ženi dva osnovna hormona i mogućnost rađanja, a muškarcu jedan hormon. I kako da se ne razlikujemo u svemu, pa i u književnosti!? Potpuno druga stvar je to što lično mislim da veliki umetnici i naučnici - kreativni ljudi uopšte uzev - moraju biti androgeni. Duhovno dvopolni i bespolni u isti mah. Međutim, cela priča o muško-ženskim odnosima je nategnuta, jer se stalno traže nedostaci, a previđaju se blagodarja koja dvopolnost donosi. Tako je u svim oblastima. Traži se mesto sukoba, umesto tačka spone.

JOŠ BOLJE AKO KNJIGA PROPADNE
Kakva su nadanja i očekivanja kada je u pitanju afirmacija vaše knjige u Rusiji?
- Što se recepcije „Pariskog poljupca“ u Rusiji tiče, mislim da će situacija biti slična srpskoj. Knjiga će se relativno dobro prodavati, žensko čitateljstvo će biti zadovoljno, književna kritika će je prećutati ili blago diskvalifikovati, izdavač će trljati ruke, a autorka će biti vrlo, vrlo srećna. Ako ne bude tako, biće još bolje!
Mila Milosavljević

28.08.07

Mi smo, valjda, jedini narod gde je bestseler nešto što podrazumeva nižu vrednost. Ne verujemo da smo sposobni za bilo šta, a busamo se u grudi da smo u svemu planetarni unikat. Majstori smo da nečiji uspeh ili pobedu proglasimo sumnjivim poluneuspehom
Roman Jasmine Mihajlović „Pariski poljubac“ jedna je od retkih knjiga u našim knjižarama čije je prvo izdanje rasprodato za samo mesec dana. Ono što fascinira, kada je uspeh ovog romana u pitanju, zacelo je činjenica da se spisateljica u ovoj knjizi pozabavila istinski teškim, krupnim temama kako sveta danas, tako i čoveka kao jedinke. Uz to, tu je priča o našem mentalitetu, uvreženoj filozofiji života ispričana na način koji navodi čitaoca da knjigu pročita u jednom dahu. Kako stvari stoje, „Pariski poljubac“ će uskoro čitati i Rusi, jer bi ova knjiga trebalo uskoro da se pojavi u izdanju jednog ruskog izdavača.

Tiraž rasprodat za ovako kratko vreme svakako je kompliment za jednog pisca. Kako ste doživeli ovaj uspeh?
- Tokom juna meseca ove godine rasprodato je prvo izdanje romana „Pariski poljubac“, štampanog u hiljadu primeraka. Stoga je izdavač, KZ „LJubitelji knjige“ iz Novog Sada, u rekordnom roku morao da doštampa novih tri hiljade primeraka, što je veliki uspeh za srpsko tržište knjiga. Međutim, u akademskom srpskom okruženju se ovakvi uspesi smatraju minusom, a ne plusom! Mi smo valjda jedini narod gde je bestseler nešto što podrazumeva nižu vrednost. Majstori smo da posle dva dana ushićenja nečiji uspeh ili pobedu proglasimo sumnjivim poluneuspehom. Uspeh prvog izdanja knjige „Pariski poljubac“ povukao je i prodaju mojih ostalih knjiga, pre svega „LJubavi s rečnikom nepoznatog“, tako da je moj novosadski izdavač rešio da napravi novo izdanje i ove knjige.

Slovite za ostrašćenog svetskog putnika. Kako, kao neko ko je proputovao pola sveta, vidite rođenu zemlju na svetskoj turističkoj mapi?
- S obzirom na to da sam celo ovo leto provela u Srbiji, na Zlatiboru, u vili „Casa Residenziale“, imala sam prilike da pravim brojne izlete. Bože, koliko je lepa Srbija! Kažem to bez imalo patetike. Ne samo da joj je priroda lepa, nego su ljudi, privatno, tu i tamo gde god im država nije smetala, počeli da prave oaze neke nove Srbije, koja ima stila i komunalnog morala. A znate li šta je ostalo najgore: putevi i putokazi. Srbija je zemlja bez globalne orijentacije. Ona ne ume da na najvišem nivou obeleži pravac, smer, putanju. I ne ume da sagradi put, kao da smo još u vremenu Kraljevića Marka koji ore drumove, umesto da ih asfaltira.

Vratimo se „Pariskom poljupcu“. Delo je ocenjeno kao multižanrovsko. Uhvatili ste se u koštac sa velikim civilizacijskim temama, a opet, suštinski ste se pozabavilili upravo srpskim patriotizmom...
Roman „Pariski poljubac“ se bavi srpskim patriotizmom, koji bi po meni, konačno u nama samima trebalo da postane realno prosuđivanje, „ni po babu ni po stričevima“. Samu sebe sam iskreno prvi put zapitala „ko sam, gde sam, odakle dolazim, kuda idem“, da parafraziram naslov jedne Gogenove slike. Došla sam opet do zaključka da smo mi narod kojeg je strah da zavoli sebe na prirodan i bistar način. Mi se patološki bojimo dobrog, lepog, ljubavi, srećeÖ, pa i blagostanja. Ušuškano se osećamo samo u leleku, patnji, trpljenju.

U obilju krupnih životnih i civilizacijskih tema utkali ste temu ekologije.
- Došlo je vreme da se shvati da ekologija ne predstavlja pomodni administrativni termin šupljeg značenja, već stravičnom brzinom postaje suštinska stvar opstanka. „Pariski poljubac“ se bavi trenutkom u kojem smo svi mi kao civilizacija i planeta, a pokušava da odgonetne i brzo nadolazeću budućnost. Klimatske promene, smena ekstremnih suša i poplava u svim regionima je nešto čemu se moramo brzo, gotovo odmah prilagoditi. Moram priznati da me je silno razočarala medijska autističnost koja je vreli talas nad Balkanom i šire posmatrala kao dnevnu vest, a vrhunac nemorala je bio jedan državni TV Dnevnik, koji se usred najvećih vrućina bavio, na gotovo staljinistički način, ideologijom a ne realnošću. Da budem precizna do kraja, bavio se Kosovom, kao da život građana Srbije (pa i život ljudi na Kosovu), njena flora i fauna nisu ugrožene do krajnjih granica! A vrhunac bezočnosti su bili precizni izveštaji o broju žrtava žege „iz zemalja u okruženju“, dok u Srbiji o tome nisu dali nikakav izveštaj. Kao da se ništa nije desilo, kao da smo mi izdržljiv narod kome ni sile prirode ne mogu nauditi. To je ta suicidalna srpska (ne) logika.

Dotakli ste i temu hrišćanstva...
- Moram priznati da sam posle devedesetih godina imala jednu ozbiljnu krizu u nacionalnoj identifikaciji. Bila sam kao i većina mojih sunarodnika pometena, dezorijentisana, demoralisana. Velikim trudom i radom na sebi uspela sam preko hrišćanstva (ne crkve) da se vratim u neke normalne vrednosne koordinate. Ali, nešto mi je opet nedostajalo, nešto bitno mi se nije uklapalo u novomilenijumski poredak. U ovoj knjizi sam pokušala da definišem novo hrišćanstvo, za koje mislim da je došlo vreme da suštinski postane dvopolno. Već dve hiljade godina je ono bilo zapravo jednopolno. A to jednostavno nije istinito, niti prirodno. Sve na ovom svetu je dvopolno, jer je dvopolnost izvor života. Jednopolnost je samo ideologija.

Roman prožima jedna snažna autobiografska nota. Imali ste hrabrosti da među glavne junake na scenu uvedete i svog supruga. Gospodin “M“ je niko drugi do Milorad Pavić.
- Možda će onima koji nisu čitali knjigu „Pariski poljubac“ izgledati neobično kako sve teme o kojima sam sada govorila, mogu da stanu u jedan putopisno-ljubavni roman čiji se zaplet vrti oko kupovine para ženskih čizmica. I koji se još, a to je iskustvo gotovo svih čitalaca, čita brzo kao da je reč o uzbudljivom trileru. Očigledno da mogu! Bila sam jako radosna dok sam pisala knjigu, zasmejavala se, plakala, uživala, ludo se provodila sa svojim junacima. I nisam nijednom lagala. Ni sebe, ni svoje čitaoce.

Za vaš roman su pokazali interesovanje i izdavači iz inostranstva?
- Knjiga „Pariski poljubac“ u prevodu Larise Saveljeve i u izdanju „Azbuke“ iz Sankt Peterburga izlazi za moskovski Sajam knjiga u novembru. Potom sledi gruzijski prevod u Tbilisiju. Engleski prevod je gotov i jedan njegov deo biće postavljen na moj sajt. Još mi je jedino ostalo da se nadam da će moj izdavač, KZ „LJubitelji knjige“ iz Novog Sada, imati ove godine svoj štand na beogradskom Sajmu knjiga.

Autor: Mila Milosavljević

02.06.07

Zaplet knjige vrti se oko kupovine para ženskih čizmica koje su povod da se kažu neke važne stvari o najnovijoj epohi u kojoj živimo, o problemu stresa, o savremenim muško-ženskim odnosima, klimatskim promenama, budućnosti...
Jasmina Mihajlović promovisala je protekle nedelje svoju osmu knjigu. Reč je o romanu "Pariski poljubac", izvrsnom multižanrovskom ostvarenju koje se, uprkos činjenici da se bavi ozbiljnim civilizacijskim pitanjima, čita u jednom dahu. Tim pre što je spisateljici pošlo za rukom da ovde "objedini žensku osećajnost sa muškom racionalnošću i preciznošću".

Zbivanja u romanu "Pariski poljubac" smeštena su tokom četiri novembarska dana 2006. godine u Parizu.
"Pariski poljubac" je ljubavni, putopisni, avanturistički, filozofsko-metafizički, ispovedni, politički, antropološki i alhemijski roman. Zbog toga sam se odlučila da podnaslov "Pariskog poljupca" bude - knjiga.

U njemu postoji šest glavnih junaka: bračni spisateljski par iz Srbije, prijateljica iz Amerike koju glavna junakinja susreće u gradu svetlosti, jedan moderni anđeo nedefinisanog polnog identiteta, Gabrijel tj. Gavrilo i dva grada, Pariz i Beograd.

Ceo zaplet se vrti oko kupovine para ženskih čizmica koje su povod da se kažu neke važne stvari o najnovijoj epohi u kojoj živimo, o njenoj mahnitoj brzini, o problemu stresa, o savremenim muško-ženskim odnosima, klimatskim promenama, budućnosti, i o mestu umetnosti i robe, materijalnom gomilanju...

Zašto ste odabrali baš Pariz za poprište radnje romana, a ne neku drugu metropolu?
Živela sam jedno vreme u tom gradu, mnogo sam, takođe, boravila u raznim delovima Francuske, frankofil sam i bilo je životno logično da se time bavim u romanu koji je, kako reče književni kritičar Vasa Pavković, spoj mojih knjiga na slovo P i na slovo Lj, tačnije mojih putopisnih i ljubavnih knjiga, čiji se broj popeo na osam komada.

Višeslojnost romana karakteriše između ostalog i moguće određenje "Pariskog poljupca" kao psihološkog, filozofskog, kako kaže jedan kritičar (Vasa Pavković) čak i pedagoškog romana, te izvrsnog pariskog bedekera. Kako je bilo moguće pomiriti, objediniti sve to?
Pišući ovu knjigu trudila sam se da objedinim krajnju žensku osećajnost sa muškom racionalnošću i preciznošću. Uvek sam se divila piscima koji su u svom delu bili kompletni, a to će reći nisu sputavali ni mušku (epsku) ni žensku (lirsku) stranu ličnosti koja postoji u svakom od nas. To je velika hrabrost i sloboda.

Zatim, pošto mrzim dosadne a učevne knjige (mada su one potrebne kao štivo u nekim periodima života), htela sam da pokažem kako jedan roman složene idejne strukture, tema, sa razmišljanjima o novom hrišćanstvu, o ženskom božanskom principu, o tome kako će izgledati svet do 2100. godine, može biti zabavan, uzbudljiv, humorističan, ironičan, u svakom slučaju živahan roman.

"Pariski poljubac" je napisan modernim ženskim jezikom. Korišćen je jedan brz, komunikativan, polukolokvijalan jezik, galimatijas duhovitog argoa i posrbljenih anglicizama, onaj kojim se mlađi svet i žene koriste da bi hitro obavili posao. To je i jezik koji munjevito definiše stvari.

On se u romanu meša sa takozvanim visokim književnim stilom, sa lirskim pasažima, ali i sa ispraznom komunikacijom savremenosti. Dakle, danas u Srbiji možete čuti dve vrste "redukovanog" jezika: jedan koji ide samo na suštinsko i drugi koji je toliko prazan da iz njega bije promaja ništavila.

Taj drugi jezik, nažalost, sve se više čuje u kafićima i ukazuje na jedan nacionalno kosmopolitski problem - novomilenijumsko odsustvo bliskosti. Nije mi cilj da kritikujem i olako je reći "mladi svet je otuđen, pravi zombiji, za sve su krivi kompjuteri i TV...", a ko stoji iza svih tih stvari?
"Pariski poljubac" preveden je na engleski i ruski. U Rusiji izlazi za moskovski sajam knjiga krajem godine. Prevodioci su imali mnogo posla, jer svaka nacija ima tu novu trećemilenijumsku smešu tehnoloških, modnih, SMS i svih drugih nanosa u govoru.

Napisan, nastao i sam u razmeđu dve epohe "Pariski poljubac" nesumnjivo "komunicira s epohom i pokušava da komunicira s budućnošću". Hoće li upravo ljubav možda biti ključ te komunikacije? Da. Ljubav je uvek bila i ostaće krunska tačka opstanka. Onoliko koliko smo se oslobodili da volimo sebe i druge, za toliko će nam život biti širi, raskošan i svedosežan. Uzgred budi rečeno, u romanu ima stvarnih "recepata" za mnoge novovekovne boljke.

Pozivate se na "Da Vinčijev kod","Fukoovo klatno". I Den Braunov "Da Vinčijev kod" i "Fukoovo klatno" Umberta Eka imali su za glavnu temu razotkrivanje tajni Pariza. Mene je gotovo deceniju tokom boravaka i života u francuskoj prestonici mučio ezoterijski Pariz. Sada mi se bljesak saznanja desio, inspiracija je bila toliko snažna da sam "Pariski poljubac" napisala za 38 dana.
Bila sam na ivici psihofizičke izdržljivosti. "Da Vinčijev kod" smatram suštinski značajnom knjigom nove epohe s obzirom da je Den Braun prvi kojem je uspelo da u formi bestselera objavi eru žene i ženskog božanskog u koju smo zakoračili.

Ja se na njegove misli nadovezujem utoliko što govorim o dvopolnom hrišćanstvu i Mona Lizinom kodu. Dve hiljade godina smo živeli u jednopolnim religijama, pa i u jednopolnom, muškom hrišćanstvu. Muškarac i žena su temelj ljubavi i čovečanstva. Čovečanstvo je dvopolno. Zašto bi religije bile nešto drugo?

MILORAD PAVIĆ I JASMINA MIHAJLOVIĆ

Pošto me često pitaju i o mužu, piscu Miloradu Paviću, ovaj moj roman je dobra prilika da se precizno kaže suštinska razlika između mog i njegovog načina pisanja. Milorad Pavić od književnosti pravi istinu, a Jasmina Mihajlović od istine pravi književnost. Sve moje knjige su istinite do daske. Njega, Pavića, svrstavaju u postmodernu, mene u rijaliti, on vidi prošlost, ja budućnost, i to je jedan dobar književni brak.

RASNA SRPKINJA

U "Pariskom poljupcu" bila sam i rasna Srpkinja, dakle pesimistična, ali u većoj meri sam bila Zemljanka, znači optimistična, jer kako je uopšte moguće živeti bez vere? Bez vere u bilo šta. A mi Srbi smo tipični predstavnici onih koji se busaju u grudi da su verujući narod, a sve što je sutra prekrivaju kataklizmatičnim crnilom. Tu nešto debelo nije u redu sa nama. E, te srpske osobine u sebi sam nemilosrdno raskrinkala. Čak se može reći da sam bila surovija prema sebi nego prema narodu iz koga potičem.

Mila Milosavljević

01.06.07

Najnoviji roman Jasmine Mihajlović „Pariski poljubac“ (izdavač KZ „Ljubitelji knjige“) prate utisci i odrednice da je „avanturističko-putopisni“, „metafizičko-filozofsko-ezoterijski“, „detektivsko-alhemijski“... U razgovoru za „Blic“ autorka napominje da se u romanu bavila sadašnjim trenutkom koji je na razmeđi nove i najnovije ere, fenomenima današnjice poput brzine, novih boja u muško-ženskim odnosima... I zaključuje: osnovni antistres lek je - zavoleti sebe.
O komentarima da se „Pariski poljubac“ može čitati i kao (metafizičko-filozofsko-ezoterijski) priručnik za preživljavanje u najnovijoj eri, odnosno danas i ovde, Jasmina Mihajlović za „Blic“ kaže: „U romanu su junaci osim klasičnih likova i dva grada - Pariz i Beograd - uhvaćeni u sadašnjem trenutku. Interesovalo me je, pre svega, ono od čega svi strepimo: mahnita brzina u kojoj živimo, ekološka i mentalna zagađenost sa kojom smo suočeni, stres, klimatske promene i preživljavanje ljudskosti u bližoj i daljoj budućnosti.“

I kakav je zaključak?
- Ako na nesrpski način posmatramo te probleme, što će reći na optimistički način, onda možemo zaključiti: da brzina vodi produžavanju, a ne poništenju života, da zagađenje povećava svest o očišćenju, da je osnovni antistres lek - zavoleti sebe, da priroda kao i mi ima samoodbrambene mehanizme i da čovečanstvo ne ide u propast nego u neku višu instancu evolucije! Pokušala sam sebe i druge da ubedim kako sutrašnji dan ne mora biti crn i da vera u pozitivno nije utopija nego stav prema životu.

Radnja romana se odvija tokom četiri dana u Parizu...
- Pokušala sam da napravim balans između šopinga u metropoli mode i Mona Lizinog osmeha u Luvru. U njemu ćete naći aptedejtovanu priču o megastorovima, velikim modnim brendovima, o besmrtnosti i novom hrišćanstvu... U tekst je uložena beskompromisna ženska osećajnost i muška racionalnost. Na kraju će čitalac saznati koja je razlika između francuskog i pariskog poljupca.

Sudeći po „Pariskom poljupcu“, živimo na razmeđi nove i najnovije ere. Šta su ključne odlike nove, a šta najnovije ere?
- Čini mi se da smo ulazeći u treći milenijum ušli u jedan period koji se stvarno može uporediti sa onom razmeđom pre i posle nove ere. Vreme u kojem živimo jeste najnovija era, fizički i metaforično mobilna, a ne stabilna, digitalna, a ne analogna, ženska, a ne muška. I niko ne zna kuda zapravo to sve vodi. Mi prisustvujemo i učestvujemo u globalnoj premijeri najnovije ere!

Ko se na toj razmeđi bolje snalazi - muškarci ili žene?
- „Pariski poljubac“ ima dva glavna ženska lika i dvojicu muških junaka. Moj omiljeni lik je Gabrijel, moderni anđeo kojem se ne može utvrditi pol. On zna da se na toj razmeđi bolje snalaze žene! Žena je bolje prilagođena sadašnjem zrakastom, rizomskom, intuitivnom, hip-hop životu. Ona bolje funkcioniše u haotičnoj brzini, jer je vekovima bila prinuđena da opslužuje život za taj dan i muškarci nisu ni pomišljali koje sve „trikove“ mora da smisli da bi taj dan opstao. Sada se taj privatni dan pretvorio u javnu epohu.

Šta je to što mi ne činimo za svoju budućnost?
- Kao Srbi, mi a priori ne volimo budućnost! Plašimo je se, zato što smo nesigurni u sebe. Zato što ne volimo sebe. S druge strane, busamo se u grudi da smo ortodoksni hrišćani, a nemamo u sebi ono osnovno. Veru!

Pariski poljubac

Roman ima nit kroz koju se preko prošlosti gleda u budućnost. Kako se to radi?
- „Pariski poljubac“ je inicijacijska potraga za šifrom preživljavanja u najnovijoj epohi. Meni su uvek gradovi, dakle urbane šifre, davale dekodirajući obrazac. Tako su mi Pariz i Beograd preko prastarih simbola dali alhemijski kamen mudrosti.

Tatjana Nježić

11.08.07 Politika

BEZ USTEZANjA
Roman je siguran put do recepcije, reče jedan pisac. Da li to onda znači da je i recepcija siguran put do romana?
Spisateljka ovog romana knjige (osmog u njenoj karijeri) Jasmina Mihajlović kaže kako je „pišući svoj roman stalno radila na jeziku“ i da je jezik kojim ona „stvara moderni ženski jezik“, kao i da je reč o „romanu koji komunicira sa epohom u kojoj živimo pokušavajući da istovremeno komunicira s budućnošću“.
Na početku, Pariski poljubac je apsolutni savremeni jezički galimatijas „zabavno-ezoterijsko-putopisnog“ tipa, kako piše na koricama. Ova četvorodnevna priča je smeštena u današnji Pariz u kome se prepliću dve žene, dva grada, jedan pisac (inače, suprug glavne junakinje!) i jedan anđeo, da budem precizniji „androgin“ (biće nedefinisanog pola), kako ga spisateljka naziva. Radnja (ako je uopšte i ima!) vrti se oko kupovine čizmica koje bi trebalo da budu povod da glavna junakinja progovori o nadolazećoj digitalnoj eri, muško-ženskim odnosima, a u sklopu toga, o svemu i svačemu. S druge strane, čizmice su potrebne jer glavna junakinja u njima vidi jedinu slamku spasa od „potopa“ koji je konstantno proganja u snovima.

Dizajnerski sveden, Pariski poljubac bi, svakako, bio uspeliji da nije pretrpan raznim pseudofilozofskim formulama i osećanjima glavne junakinje u stilu „Nisam džabe intimno nacional-kosmopolita hrišćanskog zen tipa“ (ima ih naravno još!) ili „egzistencijalna predinfarktna kriza sartrovskog tipa“. Šta to uopšte znači?! A šta reći za posrbljavanje engleskih fraza Vukovim načelom ’Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano’, kao na primer „bajd vej“.

Je l’ to taj „moderni jezik“?!

Roman dopunjuju i logorejični dijalozi junakinje Jasmine Mihajlović, supruge Milorada Pavića, i njenog muža M. P, o tome koga oni poznaju u Parizu, koliko troše, da li piju chablis (vrhunsko belo vino papreno košta!) i kako su prodali stan pa sad moraju u hotel.

Međutim, postoje i veoma uspele epizode opisivanja Pariza gde se vidi spisateljski potencijal, ili recimo, san o potopu koji je i više nego uverljiv. Ili lucidna i dramsko-ironična epizoda na kraju prvog poglavlja gde Jasmina Mihajlović na najbolji način prikazuje sliku i život prosečne Srpkinje (obavezno pročitati!).

Još nešto. Za Jasminu Mihajlović je „Da Vinčijev kod“ roman trećeg milenijuma u kojem vidi najavu nekog „novog hrišćanstva“, kako sama kaže. U određenom smislu, Pariski poljubac je svojevrsna kolaž-reciklaža romana Dena Brauna. Znači opet, Mona Liza, Luvr, Staklena piramida, da ne nabrajam dalje, sve je već jasno.

„Komuniciranje sa epohom“ već daje rezultate, naročito ako uzmemo u obzir da je ovaj roman, u stvari, književni reality show. Rezultat je očekivan: Pariski poljubac će sigurno premašiti tri–četiri izdanja. Jednostavno, narod se naprosto „lepi” na takve romane, i u tom smislu Pariski poljubac savršeno odgovara „duhu vremena”.

Da li i „duhu književnosti”, veliko je pitanje.
Marko Krstić

31.05.07 Glas javnosti

U knjižari "Akademija" juče je promovisan novi roman Jasmine Mihajlović "Pariski poljubac" koji je objavila izdavačka kuća "LJubitelji knjige" iz Novog Sada.Prema rečima književnog kritičara Vase Pavkovića, reč je o romanu koji ima elemente kako psihološkog, pedagoškog i avanturističkog u sebi.

- Roman "Pariski poljubac" ima i snažne putopisne elemente u sebi. Ovo je jedan odličan prozni bedeker današnjeg Pariza. Kad kažem da je pedagoški roman mislim na to da ćemo ovde doznati na najbolji način kako se treba ponašati i šta je to što možemo očekivati u današnjem Parizu.

- Ako se pitate mogu li se sve te odredbe žanrova "Pariskog poljupca" pomiriti odgovoriću vam da mogu. Jasmina Mihajlović se u ovom svom delu bavi statusom vremena u savremenom svetu, težnjom modernog čoveka da prihvati novo, ali da se istovremeno ne odrekne sebe u tom novom digitalnom dobu, da sačuva telo i duh, rekao je pored ostalog Vasa Pavković o "Pariskom poljupcu".
Jasmina Mihajlović kaže da je "Pariski poljubac" roman o vremenu, ljubavni roman iako ne govori samo o ljubavi između muškarca i žene, već o mnogim različitim ljubavima koje je "ovaj roman pokušao da pokrije". Moji glavni junaci su dva muška i dva ženska lika. Naratorka i njen muž "M", kao i anđeo po imenu Gavrilo. Tu su i dva grada, Pariz i Beograd. Stalno sam pokušavala da iz Beograda vidim Pariz a iz Pariza Beograd, rekla je spisateljica dodajući da je pišući svoj roman stalno radila na jeziku, istakavši da je jezik kojim ona stvara moderni ženski jezik, kao i da je reč o romanu koji komunicira sa epohom u kojoj živimo pokušavajući istovremeno da komunicira s budućnošću.

M.M

20.05.07 Danas

I đavo je pesnik, Čarls Simić
Otkrovenje, 2006
prevela Vesna Roganović

Nova knjiga eseja Čarlsa Simića jedna je od najuzbudljivijih esejističkih knjiga objavljenih na našem jeziku u protekloj godini. Kada pesnik piše prozu, to je uvek dobitak za prozu, rekao je Josif Brodski, o kome Simić, takođe, u ovoj knjizi govori. Reči Brodskog i ovog puta su se ispostavile kao tačne. Simić u ovom delu govori o svojim omiljenim stvaraocima: Cvetajevoj, Marku Strendu, Popi, Česlavu Milošu, Konradu, Robertu Kalasu, Suzan Zontag, Basteru Kitonu, Evi Hese, Radmili Lazić, Jehudi Amihaju... Takođe, ova knjiga sadrži i tri gastronomsko-filozofska eseja, Autoportret s činijom špageta, Romantika kobasica i Tajna sreće. Čarls Simić i ovu knjigu piše barokno bogatim, asocijativnim, metaforičnim, a istovremeno pitkim jezikom, filozofski promišlja svet, a istovremeno je duhovit, ironičan, metafizički setan i mediteranski vedar. Retkost je da se u književnosti dogodi knjiga koja se čita sa uživanjem, a istovremeno poučava, zabavlja, uzbuđuje, inspiriše. I đavo je pesnik je upravo takva, retka, knjiga.


Pariski poljubac, Jasmina Mihajlović
KZ Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2007

Ovaj neobični, pikarski roman-memoar je avanturističko-putopisno štivo. Jedan od glavnih junaka ove proze je uvek voljeni, uvek metafizički i uvek drugačiji Pariz, u kome spisateljica boravi tokom četiri dana. U Parizu, spisateljica se susreće sa simbolima proteklog veka, još uvek snažno prisutnim i u njenom delu i u našem vremenu, ali i sa brzim, nadolezećim, dvadesetprvim, koji ogromnom brzinom menja i simbole, ali i sam život glavne junakinje. Jasmina Mihajlović se i u ovoj knjizi poigrava mešavinom žanrova i kao tarot karte meša putopisno sa detektivskim, alhemijske simbole sa ljubavnim, pikarsko sa komičnim, tragično sa ironičnim. Glavni junak ove proze, uz samu autorku je i njen muški alter-ego, čiji glas, poput kontrapunkta, baca novo svetlo na zbivanja i najrazličitije avanture o kojima se u knjizi govori. Na razmeđi nove ere sa najnovijom erom, na raskrsnici gde se iz analogne epohe prelazi u digitalnu, junakinja Pariskog poljupca znake novog vremena pronalazi u Parizu, gradu-romanu, gde se sudara sa stvarnom ljubavlju i pričama o njoj, sa samoćom i njenim simulakrumima, kao i sa najrazličitijim licima strahova... U ovom štivu, Jasmina Mihajlović pripoveda, istražuje, analizira, postavlja brojna pitanja i daje najrazličitije, često neočekivane odgovore. Spisateljice dvadesetog veka možda i jesu tragale za junakom. Sudeći po novom romanu Mihajlovićeve, spisateljice novog veka traže mesiju za kojim čezne treći milenijum, koji nam neće vratiti samo izgubljeno vreme, već i izgubljeni smisao.


Kratka istorija napretka, Ronald Rajt
Geopoetika, 2007
prevela Bojana Vujin

Ronalda Rajta, glasovitog pisca i antropologa, upoznali smo preko knjige Oteti kontinenti (Geopoetika, 1995). U delu Kratka istorija napretkaRajt govori o najnovijem problemu koji se ukazao na našoj planeti. Naime, skoro nekontrolisano uvećanje broja stanovnika Zemlje u dvadesetom veku, potrošnja i tehnologija, učinili su da je na pleća planete stavljen možda i smrtonosni tovar. Rajt nas u ovom delu upozorava: "Civilizacije često propadaju sasvim iznenadno - to je efekat Kule od karata - zato što postanu izuzetno podložne prirodnim kolebanjima kad zahtevi koje postavljaju svojoj ekologiji dostignu vrhunac. Najneposrednija opasnost koju izazivaju klimatske promene jeste nestabilnost vremena, zbog čega dolazi do niza nerodnih godina na svetskim žitnicama. Suše, poplave, požari i uragani sve su češći i sve žešći... Medicinski stručnjaci brinu se da će nas priroda možda mlatnuti bolestima: milijarde pregusto naseljenih, pride povezanih vazdušnim putovanjima, besplatan su ručak koji samo iščekuje kakvog okretnog mikroba..." Rajt smatra da smo sada još uvek u mogućnosti da ispravimo počinjene ekološke greške, ali tvrdi da to - sada - neće još predugo trajati.


Jungova mapa duše, Marej Stajn
Laguna, 2007
prevela Žanet Prinčevac de Villablanca

Dr Marej Stajn, autor ovog dela, vrhunski je stručnjak u oblasti analitičke psihologije i trening analitičar u Međunarodnoj školi za analitičku psihologiju u Cirihu. Predaje u čitavom svetu, a delo koje je pred nama iznedrilo se upravo iz brojnih kurseva koje je Stajn godinama držao na Institutu K. G. Jung u Čikagu, ali i širom sveta. Jungova mapa duše sadrži detaljan uvid u najvažnije aspekte Jungove teorije psihe, bez pojednostavljivanja, ali i bez dodatnog usložnjavanja koje bi ovo delo tada usmerilo samo ka stručnjacima. Ovako napisana, Jungova mapa duše namenjena je i početnicima, kao i svima onima koji žele da uđu u oblast analitičke psihologije. Ovo delo razjašnjava i brojna pitanja koja počesto ostaju u tekstovima drugih autora nedovoljno objašnjena, kao što su složenost pojma individuacije, Jungova definicija jastva ili proširenje svesti uz pomoć anime ili animusa. Sam Marej Stajn o ovom delu kaže: "Jungovi radovi promenili su moj život i živote mnogih ljudi sa kojima sam bio u dodiru poslednjih četrdeset godina. Ukoliko sam kadar da ohrabrim druge da zađu dublje u Jungova pisanija, smatraću svoja nastojanja značajnim".

Sanja Domazet