Peloponeski rat

04.05.05 Republika

82. Do takvih svireposti je vodio građanski rat. A izgledao je utoliko svirepiji što je to bio jedan od prvih koji su se dogodili. Jer kasnije, kada se potresao takoreći čitav helenski svet i pošto su svuda bili u sukobu, prvaci demokratskih partija želeli su da se dovedu Atinjani, a oligarsi da se dovedu Lakedemonci. I dok u miru nisu imali izgovora, i nisu bili spremni da ih pozovu u pomoć, sada, kada su ove dve države bile u ratu, protivničke stranke u različitim gradovima smatrale su da je sasvim prirodno pozivanje saveznika kad god su želele da dođe do prevrata - kako bi nanele štetu protivnicima, a učvrstile svoj položaj. Tako su se, zbog građanskih ratova, desile razne strahote po gradovima, kakve se događaju i uvek će ih biti dokle god je ljudske prirode, koja je čas surovija, čas blaža, i koja se ispoljava na različite načine, isto onako kao što se menjaju i okolnosti u svakom određenom slučaju. U miru i blagostanju i države i pojedinci imaju viši moral, jer nisu protiv svoje volje dospeli u bezizlazan položaj. Ali rat, koji svakodnevno ljude lišava blagostanja, surov je učitelj, te kod većine ljudi izaziva strasti koje odgovaraju okolnostima u kojima su se našli. I tako su u državama otpočeli građanski nemiri; i oni koji su se kasnije dešavali - na glas o onome što se već događalo - išli su do krajnjih granica i u usavršavanju novih zločina i čudovišnim karakterom svojih osvetničkih postupaka. Uobičajeno značenje reči, u odnosu na postupke, proizvoljno je menjano. Bezobzirna drskost smatrala se kao odlučna privrženost svojoj stranci, a mudra predostrožnost kao vešto prikriveni kukavičluk; razboritost, kao maska za mekuštvo; a biti vešt u svemu značilo je ne biti sposoban ni za šta. Brzopleta žestina prikazivana je kao sudbinsko opredeljenje pravog čoveka, a bezbednost samo kao zgodan izgovor da se ustukne od prevratničkog delanja. Osionom čoveku se uvek verovalo, a sumnjiv je bio onaj koji bi mu protivrečio. Onaj koji bi uspeo u kakvoj spletki smatran je za veštog čoveka, a onaj koji bi ga u tome prozreo za još veštijeg. Onaj koji bi se odlučio za to da mu takve intrige nisu potrebne, smatrao se razbijačem stranke i čovekom koji se plaši protivnika. Jednom reči, bilo je puno pohvale za onoga koji bi preduhitrio nekoga u pripremanju kakvog nedela, kao i za onoga koji bi gurao u zlo nekoga kome ni na um nije padalo da tako nešto učini. Bliski rođak postajao je dalji od partijskog jednomišljenika, jer je tako stranački pripadnik bio spremniji da bez roptanja srlja u opasnost. U politička udruženja nije se ulazilo radi opšteg dobra i prema važećim zakonima, nego iz ličnog vlastoljublja i u protivnosti sa postojećim pravnim poretkom. Međusobno poverenje između istomišljenika nije bilo inspirisano božanskim zakonom, već pre zajedničkim kršenjem zakona. Lepe reči, upućene od strane političkih protivnika, ako su ovi bili na vlasti, smatrale su se kao opreznost u vođenju javnih poslova, a nisu se pripisivale velikodušnosti. Više je vredelo osvetiti se, nego pretrpeti uvredu. Svečane zakletve, ako bi negde i došlo do pomirenja, bile su samo trenutno na snazi, pošto bi ih obe strane davale u bezizlaznom položaju, jer nije bilo druge pomoći. Onome koji bi u određenoj situaciji drskošću preduhitrio protivnika, ukoliko bi opazio da ovaj nije na oprezu, osveta je bila slađa zato što je izneverio poverenje nego što bi bila da je otvoreno napao, i to ne samo zato što bi smatrao da je tako sigurnije, već i stoga što, dobijajući na prevaru, stiče pohvale zbog svog lukavstva. Mnogi nevaljalci više su voleli da ih zovu veštim ljudima, nego nespretnim poštenjačinama. Dok su se jednoga stideli, drugim su se ponosili.
Uzrok svemu tome bila je želja za vlašću, koja dolazi iz pohlepe i častoljublja i zbog preterane stranačke zaslepljenosti ljudi koji učestvuju u stranačkim borbama. Stranačke vođe po gradovima, i sa jedne i sa druge strane, isticanjem zvaničnih fraza kao što su "Politička i pravna jednakost za mase", ili "Umerena aristokratija", vodeći samo na rečima brigu o opštim interesima, zapravo su osiguravali pohvalu za sebe. Boreći se na sve moguće načine da jedni druge nadmudre, oni nisu prezali ni od najužasnijih zlodela i tragali su za što je moguće strašnijim osvetama, koje nisu ostvarivali u zakonskim granicama i na opšte dobro, nego su ih ograničavali (a ovo važi za obe partije) samo svojim trenutnim raspoloženjem. Bili su spremni i da donošenjem nepravilne sudske odluke ili osvajanjem vlasti dizanjem ruke, odnosno nasilnim merama, zadovolje trenutno častoljublje. Iako nijedna strana nije držala mnogo do stroge pobožnosti, ipak su oni kojima je pošlo za rukom da učine kakvo nedelo pod plaštom slatkorečivosti bili na dobrom glasu, a neutralne građane, koji nisu prihvatili nijednu stranku, uništavali su i jedni i drugi, ili zbog toga što nisu hteli da se pridruže njihovoj borbi, ili iz čiste zlobe što su još uvek živi.
83. Tako su zbog građanskih nemira u helenskom svetu nastale sve moguće vrste izopačenosti. I ona jednostavnost, koja je najčešće sastavni deo plemenitosti, bila je izvrgnuta ruglu i izgubila se, dok su međusobno suprotstavljene strasti, praćene nepoverenjem, sve više uzimale maha. Nije bilo te moćne reči, ni te glasne kletve koja bi tome stala na put. Pa čak ako su i bili u nadmoćnom položaju, na pomisao da je svaka sigurnost beznadežna, više su pazili da nešto od nekoga ne pretrpe nego što su bili sposobni da veruju drugima. I kao što se najčešće dešava, oni koji su bili veće neznalice obično bi odnosili prevagu. Jer, istovremeno su strahovali i zbog sopstvenih nedostataka i zbog oštroumnosti političkih protivnika, kako ne bi s obzirom na svoje svestrano obrazovanje bili pobeđeni argumentima ili nadmudreni spletkama. Tako su oni delali, dok su njihovi protivnici, smatrajući da će unapred predvideti situaciju, s prezirom odbijali da borbom ostvare ono što mogu dobiti inteligencijom, i budući nedovoljno oprezni, mnogi od njih su lakomisleno propadali.84. Mnoge od ovih svireposti dogodile su se prvi put u Korkiri: sve moguće strahote što ih ljudi, kojima se vlada više nasiljem nego razborom, čine svojim upravljačima kad im ovi za to pruže priliku; i one, kojima ljudi pribegavaju mimo zakona želeći da se oslobode siromaštva i teškog života, kada otimaju imanje svoga bližnjega, kao i one neumoljive okrutnosti koje ljudi ne čine radi pljačke, jer su sa svojim protivnikom na ravnoj nozi, već stoga što su obuzeti divljom strašću. U tom trenutku, kada se život u gradu potpuno poremetio, ljudska priroda, koja je sada potpuno nadvladala zakone, i koja je bila navikla da protivno zakonima čini zlo, sa radošću je otkrivala da ne vlada svojim strastima, jer su one jače od pravičnosti, i da je neprijatelj svega što je uzvišeno. Nijedan čovek ne bi osvetu pretpostavio pobožnosti ili lakomost pravičnosti da nije ubitačne snage zlobe. I zaista, kada hoće da se svete drugima, mnogi ljudi ne prezaju da zgaze i ukinu opšte moralne zakone u koje polažu nadu oni drugi misleći da će ih valjani zakoni štititi u trenucima nesreće. Na taj način se zakoni ukidaju i za potonja vremena, pri čemu se ne vodi briga o tome da bi oni nekome u nevolji jednom opet možda bili potrebni.

01.01.00

Politika 19.01.2000.
Kapitalna dela
Peloponeski rat Tukididovo istoriografsko i literarno delo, prvi put na srpskom jeziku, u prevodu Dušanke Obradović, objavila beogradska "Prosveta". - Remek-delo antičke istoriografije, izuzetne literarne vrednosti
Uz napomenu da se danas mnoge knjige proglašavaju kapitalnim delima, a da za to nema baš mnogo razloga, Čedomir Mirković, generalni direktor i glavni i odgovorni urednik "Prosvete", rekao je juče na konferenciji za novinare, da je Tukididov "Peloponeski rat", koji je ova kuća objavila nedavno, u pravom smislu te reči - kapitalno delo. Bez ove knjige, koja se prvi put pojavljuje na srpskom i koja je dugo i temeljno pripremana, ne može se zamisliti nijedna ozbiljna kultura.
Knjigu je prevela Dušanka Obradović, a dragocene komentare napisala Milena Milin.
I antička i moderna nauka slažu se u oceni da je Tukidid najveći istoričar antike. I dok Herodota nazivaju ocem istorije, Tukidid je opštepriznat kao osnivač naučne istoriografije. On svoju istoriju Peloponeskog rata piše ne samo kao savremenik, nego i kao učesnik, koji je mnogim političkim i ratnim događajima ili sam prisustvovao ili je podatke prikupljao od učesnika, proveravajući ih sa više strana. Za razliku od Herodota, on će se truditi da ostane pri kritičkom i objektivnom izlaganju činjenica.
Događaji sami govore
Tukidid logiku rata ne tumači svetom bogova, već ostavlja da događaji govore sami o sebi kao svedoci nepromenljive ljudske prirode.
Peloponeski rat, koji Tukidid opisuje, izbio je između Atine i Sparte tridesetih godina V veka pre nove ere, obuhvativši većinu helenskih državica, koje su tako bile svrstane u dva suparnička bloka: s jedne strane je stajao Atinski pomorski savez, sa oko trista manjih i većih polisa iz egejskog basena, a s druge je strane bila Sparta, najveća kopnena sila, udružena sa svojim saveznicima iz srednje Grčke i Peloponeza, na čelu takozvanog Peloponeskog saveza, po kome je rat i dobio ime. Rat je, objašnjava Dušanka Obradović, vođen skoro trideset godina, na ogromnom prostoru od Ponte do Sicilije, od tračke obale do Peloponeza.
Antologijska vrednost
Tukididov "Peloponeski rat" je, ističe Milena Milin, remek-delo antičke istoriografije. A da je reč o genijalnom delu pokazuje i činjenica da se ovom temom niko nije naknadno bavio jer je Tukidid, iako i sam učesnik u ratu, bio veoma objektivan u opisivanju događaja. Rat je počeo zbog zavisti Sparte na uspehe Atine, koja je bila otvorena i privlačila ljude. Atina je mogla da dobije rat, Sparta je nekoliko puta nudila primirje, ali pošto primirje nije prihvaćeno, Atina je na kraju izgubila rat.
Milena Milin još kaže da ovo delo ima i izuzetnu literarnu vrednost. Jedan od antologijskih tekstova je Periklov govor, izrečen u slavu poginulih u Peloponeskom ratu.
Z. Radisavljević