Pismo hrišćanskoj naciji

06.09.08 Danas

Knjižare u Srbiji obogaćene su novim ateističkim draguljem: knjigom Pismo hrišćanskoj naciji Sema Harisa, a za čiju objavu se pobrinuo zadivljujuće sjajni Heliks. Harisova knjiga zaista je pisana u formi pisma. I to kao odgovor hiljadama vernika koji su autora, sa više ili manje strasti i anatema, kontaktirali nakon njegove prve, bestselling i vrlo preporučljive knjige Kraj vere: religija, teror i budućnost razuma.
Kako u predgovoru piše Ričard Dokins (a on se tog posla laća vrlo izbirljivo), u ovoj knjižici od ravno stotinu stranica "svaka reč udara posred srede" i dodaje: "Haris nikad ne promaši, ni u jednoj rečenici, i zato je ova njegova nevelika knjiga tako nesrazmerno razarajuća". Kreativno i suvislo razaranje je i svrha ove knjige - da posluži kao oružje u raspravama sa radikalno religioznima, ili kako veli Haris, "da naoruža sekulariste u našem društvu".
Pišući svoje sjajno pismo, Haris se vernicima poručuje da dobro razmisle kako to da je istina u koju oni veruju ista ona koju su imali njihovi roditelji. Kako to da nisu "probdeli noći" razmišljajući o konverziji u druge religije koje takođe govore da su nepomućeni izraz božje volje. Ako je Biblija najmudrija od svih knjiga, on svoje zamišljene sagovornike oštro upozorava na reference o kamenovanju na smrt bližnjih svojih zbog homoseksualizma, idolopoklonstva ili rada na sabat. Kada je o mnogim nesumnjivo mudrim biblijskim rečima o ljubavi, praštanju i milosrđu reč, on pita čitaoce zašto se nisu opredelili za manje ambivalentnog Budu, Sokrata ili Martina Lutera Kinga. Izvor moralnosti Haris pronalazi u prirodnim fenomenima koji su u svakog od nas "uklesani" puno dublje nego što to govori poznati mit o okruglom broju zapovesti. Autor briljantno primećuje kako religija dozvoljava ljudima da svoje akcije smatraju moralnim samo zato što su religiozno usklađene - što proizvodi bizarnost prema kojoj vernici troše viševremena i energije protiveći se abortusu i prezervativima nego borbi protiv genocida. Potom, definitivno se razara placebo-mit o tome da bi boga "valjalo izmisliti" iako dotični ne postoji. Čitalac se izaziva i mnoštvom pitanja u vezi sa "božjim neuspehom" da siromašne zaštiti od uragana, a devojčice od pedofila. Harisov tekst nudi i kratak kurs istinite verzije Postanja - evolucije prirodnom selekcijom - te poziva na kraj stigmatizacije i diskriminacije ateista o kojoj malo ko govori. Tako jednostavno i tako istinito poručuje: "Vreme je da naučimo kako ćemo zadovoljiti svoje emocionalne potrebe, a da ne prigrlimo nešto što je nerazumno". Vreme je.
Sve ove stavke pisane su kao retorički priručnik. Drugim rečima, ovo je sjajan poklon za rođendane i godišnjice, a posebno slave i krštenja. Svi oni ireligiozni ili prosto radikalnim-vernicima-iznervirani pojedinci ovim prevodom dobijaju istinski borbeni manifest, koji je veoma jednostavan za upotrebu. Gde su, kako to ateistima priliči, argumenti i činjenice ti koje pogađaju i zasecaju tkivo nerazumnog. Briljantnim dijaloškim stilom, pitanjima i odgovorima koji (svesnom?) ironijom podsećaju na katehizis, dobija se mogućnost da se glasno poruči sve ono što je možda bilo pritajeno.
Ovo pismo pisano je kao reakcija na, kako se to politički korektno kaže, "doslovne" ili "vulgarne" vernike. Na one koji zaista veruju u anđele sa plavim loknama i pakao sa vrelim kazanima, da je moguće u jedan čamac sakupiti muško i žensko svega što živi i da se Mrtvo more jednom (i ne tako davno) zaista moglo rascepiti na pola da bi neko pleme prošvrljalo na drugu stranu. Da je božja promisao stvorila pantljičare, Bacillus anthracis (antraks), i preko milion različitih vrsta insekata, a dozvolila Aušvic i dečju leukemiju, te da bog gleda i vodi beleške kad smo s nepristojnim mislima zaključani u toaletu. Drugim rečima, one koji svaku biblijsku informaciju smatraju istorijskom činjenicom, a baš svaku biblijsku pouku rečju boga. To što takvih najverovatnije nema među čitaocima ovih redova, niti onima koji će uzeti u ruke prevedenog Sema Harisa, ne znači da je knjiga manje relevantna. Naprotiv, ona bi morala da sve nas ostale ozbiljno zabrine i zamisli što, kada izađemo na ulicu, pokraj nas prolazi mnoštvo sveta koji smatra za moguće da je Zemlja stara 6000 godina (ili, kako Dokins kaže, "da je svemir nastao nakon što je pripitomljen pas") i koja će blagonaklono dočekati planetarnu nuklearnu katastrofu kao novi dolazak Hrista. Dakle, relativno slobodoumni i "umereni" vernici se neće prepoznati u ovim redovima. To autor ni ne želi. On želi da ih zabrine i zamisli. Te da oni, jednom i konačno, sa ateistima prepoznaju zajednički cilj. A to je sekularizam, oslobođenost od verskih dogmi i nesputano traganje za objektivnom, proverljivom istinom o svetu oko sebe i sebi samima. Jednom rečju, život koji nije uplašen životom koji nikad neće doći.