Pohvala nesavremenosti - Esej

01.09.19

Književna istorija - br. 168/2019
Premda ne bi bilo pogrešno reći da je Pohvala nesavremenosti Mila Lompara knjiga esejističkih promišljanja izvedenih na podlozi putopisnog prosedea, neophodno je naglasiti da se na njenim stranicama susrećemo sa nečim što je dublje od slobodne misaonosti esejiste i odsudnije od kulturno-istorijskih impresija eruditnog putopisca, jer jezgro pripovedne energije zapravo isijava iz onoga što autor naziva egzistencijalnim samoposmatranjem, koje je podstaknuto putničkim iskustvom, a uobličeno esejističkom rečju. Iako pred očima čitalaca promiču i imaginacijsku pažnju zaokupljuju upečatljivi prizori gradske svakodnevice, arhitektonskih lepota i katkad strahotne monumentalnosti, kao i kulturna i politička znamenja Londona, Berlina, Bostona, Terezina ili Potsdama, suština i vrednost putovanja nisu određene putnikovim kretanjem zemnim šarom, već se začinju u času živog egzistencijalnog odziva ličnosti u dodiru sa konkretnom sadržinom spoljašnjeg sveta. Tada ono što je vidljivo oku prizove i namah oživi ono što je u sećanju pohranjeno, te nekadašnje literarno iskustvo ili likovni doživljaji epifanijskom snagom ispune svest i sudbinskim tonalitetom iznova odjeknu u životu čoveka. Uspostavljenom rezonancom između duha i oči-glednosti otvaraju se autentični vidici ka spoljašnjem i unutarnjem svetu: raskriljuje se složena semantika znakova epohe i ozaruju zakriti predeli egzistencije. Putovanje, dakle, počinje: kada se nađemo na nekom mestu koje nas podstakne da stvorimo neočekivane asocijacije, nenagoveštene u bilo kom bedekeru, pa nas otud nehotično poučava, jer nas usmerava ka samoogledanju. Neka veza između nas i sveta nastaje na putovanju. Ali, put našeg duha ne sme biti zadat očekivanjem kakvo je uneto u nas. Put duha mora biti naš: tek tada putovanje dobija smisao za nas (83).
Kako vidimo, da bi kretanje pojedinca svetom poprimilo značaj egzistencijalnog iskustva, preinačivši se u koračanje duhom, prethodno je potrebno posvedočiti vlastitu spremnost da se prezre staza čija utabanost pokreće sumnju i budi podozrenje i stupi na put neočekivanosti što se otvara u nama i stvara jedino našim koracima.
Neobična sprega naslovnih pojmova Lomparove knjige u polje čitaočevih asocijacija može prizvati i pet stoleća staru, ali na srodno začudan način nazvanu: Pohvalu ludosti Erazma Roterdamskog. Ove, razume se, umnogome različite knjige ipak povezuje i nešto značenjski pretežnije od efektno sročenog naslova – istovrsno usmerenje samosvojnim književnim načinima artikulisanog kritičkog pogleda na „duboko poremećenu statiku jednog vremena“ (18). Naime, pod svetlom ludosti i nesavremenosti ogoljuju se i potom razobličavaju sadržaji savremenosti, raskriljuju putanje prostiranja moći i podriva poredak koji ih je ustanovio. Snaga njihovog subverzivnog dejstva počiva na jedinstvenom odnosu ličnosti i sveta jer je mera dosegnute slobode u egzistenciji direktno proporcionalna intenzitetu odupiranja epohalnim silama.
Pohvalu nesavremenosti sačinjava ukupno trinaest eseja u čije je pojedinačne naslove upisano sedamnaest oznaka za šahovske poteze jedne „prekrasne minijature“, koji potiču, kako saznajemo u tekstu „Rook Sacrifice“, iz partije Larsen – Spaski, održane 1970. godine u Beogradu, u kojoj je sovjetski šahista maestralnim sedamnaestopoteznim nokautom potukao predstavnika Sveta. Milo Lompar je u drugoj celini Duha samoporicanja primerima šahovske virtuoznosti pridavao ulogu metaforičkog pratioca tekuće rasprave i time sugerisao kako valjano izvedena argumentacija poseduje preciznost i taktičku promišljenost šahovskih kretanja, te su uporedo sa polemičkim odgovorom Peščaniku postupno tekli na lucidnoj teorijskoj misli zasnovani potezi autentičnih otvaranja Arona Nimcoviča. Ukoliko je u nizanje eseja Pohvale nesavremenosti utisnut smisao konkretnih šahovskih pokreta, neminovno je zapitati se ko se nalazi na suprotnoj strani table? Naspramnu poziciju zauzimaju prvenstveno činioci savremenog poretka, odnosno čitava fenomenologija savremenosti i raznoliko mnoštvo njenih eksponenata, kao i upadljivi znakovi moći: zli klovnovi i potrošački čovek, kvazikritičari i dežurni oportunisti, imperijalna samodopadnost i nesloboda, politička predubeđenja i simulirana pobuna, obezduhovljena zadovoljstva i oblici bullshit-a.
Valjalo bi naglasiti da su pojedinačni tekstovi Lomparove knjige smisaono zaokruženi i samostalni, te se mogu čitati i van kontekstualnog dodira sa esejima koji im prethode ili slede. Ipak, ne sme se gubiti iz vida da svaki tekst ponaosob učestvuje u izgradnji jedinstvene semantičke celovitosti knjige, to jest u oblikovanju jednog velikog, personalističkom filozofijom nadahnutog i različitim značenjskim akcentima obeleženog eseja o pojmu i manifestacijama nesavremenosti.
Iako se u opštoj i svakodnevnoj upotrebi reč nesavremenost odnosi na različitim razlozima motivisanu izdvojenost iz sadašnjice, odnosno prirodom očitanih svojstava samoskrivljenu izuzetost iz aktuelnog trenutka, ona je u Lomparovom rečniku filozofsko-esejističkog promišljanja semantički preinačena i prevashodno označava „jedan ton egzistencije“ (137), te predstavlja „način na koji u čoveku postoji i odjekuje – duh“ (138). Obrazlažući razliku između anahronosti, koja postoji mimo vremena, i nesavremenosti situiranoj unutar vremena, autor ističe da nesavremenog čoveka temeljno određuje odupiranje preovlađujućim taktovima epohe, to jest slobodan izbor egzistencijalne pozicije što neodstupnim stavom protivljenja i nepotčinjavanjem, poput svojevrsnog kontraritma, pruža otpor stihijskom kretanju savremenosti i suprotstavlja se njenoj težnji ka sveobuhvatnom prostiranju.
Reč je o pokretu slobode kojim se obnavlja vlastita suverenost, o povratku pod težinom ustrojstva sadašnjice posve utonuloj subjektivnosti, koja ostaje dovoljno blizu savremenosti da bi je živo iskusila i o njoj neposredno svedočila, ali ujedno i dovoljno udaljena da ne bi potpala pod okrilje njene moći. Nesavremenost je otuda subverzivna, jer, budući nedostupna radijusu moći, podriva hegemoniju savremenog poretka, oglašava diskontinuitet u njegovom naizgled apsolutnom razastiranju, ispoljavajući se kao neočekivana neravnina na plošnoj i do bezličnosti uglačanoj površini ovovremenog sveta. Večito usidrena u savremenost, ali nikada položena pod njom, nesavremenost podrazumeva i iskakanje iz unapred ustrojenog poretka, te je u isto vreme pozicionirana unutar i izvan granica njegove obuhvatnosti.
Zbog semantičke ambivalencije njene prostorne (ne)određenosti, nesavremenost ne može biti dokučena pitanjem: gde? Pošto se po suštini i negativnom odnosu prema nalozima vremena razlikuje od anahronosti, prirodu joj ne dotiče ni pitanje: kad? Dakle, nesavremenost nije ni koordinata prostora ni trenutak u proticanju vremena, već se tiče duha uspravljenog u vlastitoj slobodi i upravljenog protiv matice savremenosti. Ona se projavljuje isključivo u polju egzistencijalnog iskustva i konstitutivno je svojstvo ličnosti – k njoj nas upućuju putanje začete jedino pitanjem: ko je nesavremen?
Na put obnove vlastite suverenosti čovek stupa u času ospoljenja jednog u egzistenciji ukotvljenog i iz slobode proisteklog neupućenog uhodanom ritmu savremenosti, koja neupitno nalaže da se trepet svakovrsnih kretanja usaglasi sa pulsom trenutka: Zašto tek kada pomislimo, kažemo, ospoljimo i okamenimo ne stupamo na put povratka sopstvene suverenosti? Jer, sámo ne uvek mora početi od čoveka samog: rekavši sebi ne – u svetu u kojem neprestano odjekuje da, u telu koje iznova podstiče na da, u duhu koji se krije od sopstvenog ponora nametnutim projektovanjem u sveobuhvatno da – čovek stiče neku mogućnost da na drugi način oseti svoju egzistenciju” (41).
Suverena ličnost je asistemski činilac savremenosti jer o(p) staje unutar poretka iako joj poziciju prevashodno obeležava egzistencijalno dubokom odlukom utvrđena granica, a prirodu dejstva predodređuje održanje osvojene distance i strateško pružanje otpora. Ne radi se o eskapističkom izdvajanju subjekta iz vremena, već o duhu što suočen sa stihijom sadašnjice snagom opiranja podiže utvrde koje mu omogućuju da, ostajući trajno nedostupan vektorima moći, otpočne i održi takt subverzivnog protivkretanja.
U završnici početnog eseja istakavši da je subverzivnost situirana u nesavremenosti bespomoćna, Lompar nije, kako bi se isprva moglo učiniti, ustvrdio da je subverzivnost nesavremenosti lišena svakog dejstva, već da njeno delovanje nije generisano silom moći, nego merom ispoljene egzistencijalne autentičnosti. Duh uspravljen unutar bezličnog mnoštva pognutih ne suprotstavlja se savremenosti herojstvom neposrednog okršaja, što bi podrazumevalo ukrštaj i rasprostiranje sila putem doticaja, već otporom utemeljenim na neopozivom egzistencijalnom uzmaku i šahovski strpljivom očuvanju distance.

U jednom od eseja rečeno je da nesavremenost u egzistenciji budi čulo za opažanje onih aspekata savremenosti koji je sumnjiče u samim temeljima, dok je u drugom ukazano kako nesavremeni doživljaji protiču kroz svojevrsno integralno duhovno čulo, što u sebi zbraja svojstva svih ostalih pet načina percipiranja stvarnosti. Međutim, na stranicama Lomparove knjige nesavremenost se najčešće očitava u oblasti vida, u času kada se fizičke činjenice i stvarnosni fenomeni horizonta opažanja, prema nedosežnim zakonitostima egzistencijalnih pomeranja i začudnoj logici unutrašnjeg života, perceptivno preinače i zadobiju auru virtuelnosti, jer se čovekovim duhom sudbinskim odjecima razležu prethodna, s ličnošću odveć srasla, literarna i šire uzev estetska iskustva.
Pohvalu nesavremenosti otvara esej „Dositej u Londonu“, na čijem je početku pripovedno izložen upravo jedan nesavremeni pogled na savremeni trenutak londonske stvarnosti i opisan autentični doživljaj svakodnevice centralnog kvarta. Naime, neobičnim ukrštanjem su se unutar jedinstvene vizuelne predstave stopili sadržaji aktuelnih londonskih prizora i pripovedačeva sećanja na likovnu imaginaciju i poetiku Renea Magrita: Jer, samo nedostaju polucilindri kod ove gospode i ona bi počela da lete, da se kreću vertikalno, premda i dalje u urednim porecima, da dolaze sa neba, poput savremenih anđela, premda bi se nekome učinilo da su tako padale satanske legije i kohorte koje je opisao Milton. No, čoveku se učinilo da padaju odasvud: kao na Magritovim slikama (10–11).
Pažljiviji čitalac će lako primetiti koliko se različitih pogleda sustiglo u svega nekoliko prvih stranica knjige: do slepila obezličen ropski pogled savremenih stanovnika „srca tame“ u hipnotički privlačnu ravnu površinu ekrana mobilnog telefona; hiperanalitičan i epifanijskom punoćom prožet pogled onoga koji govori upućen sadašnjici britanske prestonice i jednoobraznim ljudskim prilikama čijim je mahnitim, a ipak unapred određenim, korakom ispunjen vidik; i u sećanje prizvan nekadašnji pogled na egzistencijalno proživljene motive Magritovog slikarstva.
Nesavremenost čini da pod silinom nahrupele subjektivnosti egzistencija progleda, a savremenost postane ogoljena. U izmenjenoj konfiguraciji odnosa među narečenim fenomenima očitava se izrazit subverzivni elan na egzistencijalnom odstojanju utemeljenog pogleda, koji svetlošću autentične optike rastače činioce savremenosti, podriva postojeći poredak, izloživši ga prodornosti nesavremenih opažaja, ostajući pritom samotan, ali nedosežan moći. Na opis nesavremeno razložene stvarnosti, kada „sve ostaje kao što je bilo, premda sasvim drukčije nego što postoji“ (180), nailazimo, recimo, u eseju „Slobodan Jovanović u Londonu“. Posmatrajući s velike visine terase na kupoli Katedrale Svetog Pavla igru izduženih senki nekolikih ljudi na svetlošću namah obasjanom londonskom trgu, u svesti posmatrača se „odnekud pojavljuje začudni paralelizam oblika i situacija“ (30), jer su u načinu opažanja gradske panorame egzistencijalno zatreperili evocirani motivi De Kirikovog metafizičkog slikarstva: „duge senke živih i malobrojnih ljudi potvrđuju De Kirikovu misao o tome da "u senkama jednog čoveka, koji ide po suncu, ima više zagonetki nego u svim prošlim, sadašnjim i budućim religijama"“ (31). Tako je i u eseju „Crnjanski u Londonu“ prikazano kako čovek, obrevši se u blizini onog mesta u Beču na kojem je Pavle Isakovič zakucao na vrata kuće kir Demetriosa Kopše, nastavlja da odveć nesavremeno „hoda po stvarnosti sunčanog dana na način virtuelnog mesečara“ (59), jer je ponovo „književni svet dao jednu neverovatnu a stvarnu dimenziju čovekovom egzistencijalnom samoposmatranju: ponovo je uhvaćen – namah, u sećanju – trag neke misli koja sa sudbinskim tonalitetom ispunjava njegov život“ (60).
U eseju „Oriđinal i klovn“ Milo Lompar kao primer svojevrsnih titraja nesavremenosti smeštenih u slojevitost jedne neočekivane osećajnosti, navodi reči Miloša Crnjanskog što potiču iz putopisnog teksta o ulcinjskom pejzažu, a tiču se čudnog susreta sa pogledom poznatog gradskog oriđinala: „Kao u okviru nekom, u slici Ulcinja, njegov najbedniji stvor, gleda me bistrim mirnim očima kao da nisu od ovog sveta“ (18). Ukoliko se egzistencijalno prisutna nesavremenost očitava u svojstvima pogleda, onda bismo se mogli zapitati koji bi to konkretan spoljašnji znak u tuđem oku mogao svedočiti o postojanju unutrašnje suverenosti? Odgovor bi se mogao naslutiti u prostranstvu semantičke višeslojnosti pitanja, koje, sledeći Ničeovo zaveštanje, oriđinal neustrašen pred savremenošću može postaviti klovnu kao beskarakternom miljeniku moći: „Zašto je tako malo sudbine u tvom pogledu?“ (20).
Jedna od očitijih filozofskih upitanosti na kojoj se jezgri Lomparova refleksija o pojmu nesavremenosti glasi: „može li savremeni čovek da povrati sudbinu u sopstveno postojanje?“ (40). Potvrdan odgovor omogućuju životni primeri autentičnih duhova, koji su se, prezrevši iluzornu i kratkotrajnu sigurnost konformističkog zaklona, suverenim egzistencijalnim izborima dosledno opirali naplavinama epohalne matice, čuvajući prosjaje lične slobode od ništiteljske senke moći, što se svetu katkad obznanjuje surovim licem ogoljene sile, a katkad pritvornom maskom himeričnog zadovoljstva. Savremenost iz vladajućeg poretka izgoni predstavu o sudbini, ali istovremeno poseduje izrazito osetljivo čulo za politički momenat u životu čoveka. O tome rečito svedoče pripovedačevo znatiželjno kretanje londonskim kvartovima „sa odnekud prispelim osećanjem za prošlost“ (13) i nesavremeni doživljaji kamenih ploča postavljenih u znak nekadašnjih dužih ili kraćih boravaka: Dositeja Obradovića, Slobodana Jovanovića i Miloša Crnjanskog.
Dospevši do zgrade u kojoj je živeo srpski prosvetitelj, Lompar u prvi plan ističe činjenicu da je ploču postavila jugoslovenska vlada u decembru 1944. godine. Pod svetlošću pomenute okolnosti mermerni spomen na Dositeja se, ne gubeći smisao kulturnoistorijskog obeležja, preinačio u interesantan politički znak u osetljivom trenutku za srpsku građansku inteligenciju potkraj Drugog svetskog rata. Uočivši mesto na kojem savremeni poredak podrhtava i zastavši kraj naslućene složenosti zapretanog smisla, autor razobručuje misaoni naboj nizom pitanja: Šta su obeležavali oni koji su postavljali ovu ploču? Da li je to neki apel čiji početni podsticaj ne možemo ni rekonstruisati? Jer, kome je bio potreban ovaj znak o prisustvu srpskog prosvetitelja u imperijalnoj britanskoj prestonici? Šta on obeležava na obodu jednog sveta kapitala i moći koji se – u našim danima, dok ljubopitljivo posmatramo kamenu ploču – spiralno ubrzava iz maha u mah? Koliko nesavremenosti u kamenu ove ploče, u njenim rečima, u njenoj zasenčenosti naspramnim i visokim zidovima! (13).
Zastajanje se raspoznaje kao posve nesavremen čin unutar savremene užurbanosti, jer se temelji na egzistencijalnom iskoraku iz svetskog meteža i neposrednom suprotstavljanju opštoj nekritičkoj površnosti u doživljaju stvarnosti, a postavljena pitanja imaju subverzivni učinak, budući da ispoljavaju skepsu prema nametanom smislu i oglašavaju nepristajanje na ponuđena značenja.
Analizirajući način na koji su natpisi sročeni i zagledavši se u smisao zatamnjen ravnima pukih informativnih značenja, Lompar nazire tragove utisnutog žiga savremene moći, kojim se privileguje politička važnost čoveka naspram ličnosti, te povodom table posvećene Slobodanu Jovanoviću ističe: „Želja da se dočara prisustvo moći vazda se pretvarala u materijalizaciju vlasti, pa biti prvi ministar – u zažarenom sjaju gladnih očiju – svakako da preteže nad duhom pisca, kritičara ili pravnika“ (34).
Međutim, duh savremenosti se, za razliku od prethodna dva primera, na ravnoj površini mermernog svedočanstva o Milošu Crnjanskom projavio drugačijim dejstvom: ne vrednosnim povlašćivanjem eminentnih svojstava političke biografije nasuprot odlika što istinski određuju čoveka, već upravo izostavljanjem pojedinih životnih markantnosti i opreznim senčenjem sudbinskih tragova u egzistenciji nevoljnog izgnanika: dok je Dositej zabeležen kao „First Minister of Education in Serbia“, dok je Slobodan Jovanović opisan kao „Prime Minister of Yugoslavia“, dotle je propušteno da se naznači kako je Miloš Crnjanski bio „Diplomat“. U toj propuštenoj prilici ne možemo ne videti kako savremenost utiskuje svoj pečat na nesavremenost, kako odsustvom označava svoje prisustvo u susretu dve osetljivosti: one oprezne građanske osetljivosti da se Milošu Crnjanskom ne prizna ni ono što je proverivo i istinito, da je „diplomat“ i „eminent“, da se on zauvek zadrži pod sumnjom, i – začudno srasle sa najintimnijim dahom nađeg građanstva: i pređašnjeg, i sadašnjeg – dalekosežne komunističke netrpeljivosti prema njemu (50).
Pohvala nesavremenosti je knjiga u kojoj odnos autora prema ličnostima o kojima piše nije utemeljen isključivo na istraživačkoj zainteresovanosti za kulturno-istorijsku znamenitost njihovih života niti naučno-analitičkom entuzijazmu pred nerasvetljenim dimenzijama autentičnih sudbina, već na onome što, budući egzistencijalno pretežnije, prethodi diskurzivnoj misli i daje duboko lični tonalitet njenom rasprostiranju, a to je: na suptilnoj empatijskoj osećajnosti zasnovano samoprepoznavanje u egzistenciji drugog. Pišući o Slobodanu Jovanoviću, Milošu Crnjanskom, Gavrilu Principu ili Borisu Spaskom, Lompar nekolikim pripovednim potezima uprizoruje markantne trenutke njihovih života, koji katkad imaju važnost prelomnih tačaka u protezanju sudbine, da bi potom usledilo neposredno i nizanjem sugestivnih pitanja oglašeno uživljavanje u tuđa emocionalna stanja, kao i intuitivnom energijom podstaknuto nastojanje da se spoznaju, dožive ili barem naslute misaona kretanja pomenutih ličnosti.
U eseju „Slobodan Jovanović u Londonu“ uočavamo mesto na kojem intelektualno-refleksivni diskurs biva namah smenjen opisom empatijsko-osećajne zapitanosti: Da li je odviše sentimentalno ako počnemo nagađati o čemu je on mogao misliti u času kada je čitao – što je svakako činio – o prijemu jugoslovenskog komunističkog diktatora kod britanske kraljice u 1953. godini? Da li se smejao i podsmehivao, kao što je obično činio, ili mu sudbinski podsmeh istorije nije više mogao izmamiti nikakav odziv: ni prezir? Kako mu je izgledao svet i kako je on sam sebi izgledao u sećanju na događaje koji su prethodili 27. martu 1941. godine? (33).
Autorska svest, u tekstu „Crnjanski u Londonu“, prenoseći se u prošlo vreme i razmišljajući o jeftinom i bezličnom izgledu poluistrulele višespratnice u kojoj je živeo srpski pisac, iznenada biva zapljusnuta talasom intenzivnog uosećavanja posvedočenog pitanjem: „Kako li je sve to izgledalo u očima Crnjanskog: i kako je on sebi izgledao?“ (49).
U prvom planu eseja „Rook Sacrifice“ prikazani su sudari egzistencijalnih autsajdera sa kolopletom epohalnih vektora i kob autentičnih duhova pritešnjenih Scilom neumoljivih političkih interesa i Haribdom ogoljenog licemerja mnoštva, odnosno: sudbinski ukrštaji i šahovski okršaji dva velemajstora – Borisa Spaskog i Bobija Fišera u najvažnijem meču istorije šaha u Rejkjaviku 1972. godine i na nepriznatom svetskom šampionatu u Jugoslaviji 1992. godine. Međutim, uporedo sa filozofsko-kulturološkim promišljanjima o pobrojanim temama, odvija se i autorov pokušaj da naporom egzistencijalnog samoogledanja dokuči smisao i poreklo jednog ličnog osećanja. Naime, rečenica kojom se otvara jedini tekst Pohvale nesavremenosti pisan u prvom licu, čime je dostignuta intimnija akustika izrečenog i potaknut čitalački utisak o izraženijoj neposrednosti predočenog svedočanstva, glasi: „Nikad nisam potpuno razumeo zašto sam toliko snažno – i tako neodustajno – zavoleo Borisa Spaskog“ (157). Nastavak eseja ukazuje da ključ Lomparovog emocionalnog samoodgonetanja ne leži ni u kompleksnoj ličnosti sovjetskog šahiste niti u prijatnosti njegove pojave na pozornici, već unutar mladalački intenzivnog iskustva empatijske fasciniranosti samoćom i nedosežnim egzistencijalnim razlozima pobuđenog osećanja privlačnosti prema intuitivno prepoznatoj duhovnoj nesavremenosti: Bio je to doživljaj setne zamišljenosti usamljenog šahiste na pozornici ili udaljenog šetača na okeanskoj obali koji – naočigled svih – tone u samoću. To je bilo nešto o čemu se moglo maštati. […] Prepoznao sam – možda izmislio – samoće Borisa Spaskog. Kao da sam ih načinom intuitivnim dotakao u času našeg upoznavanja: ugledavši njegovo lice na novinskim fotografijama sa mitskog meča u Rejkjaviku iz 1972. godine. […] Voleo sam, dakle, izrazitu usamljenost Spaskog u odsjaju borealne svetlosti, bilo ruske bilo islandske, u javnim naklonostima, kao aristokratsku izdvojenost u ubrzanoj uzburkanosti sveta (157–158, 163).
Tok Lomparovih odveć nesavremenih autorefleksija s ciljem dočaravanja svojevrsne anatomije jednog snažnog emocionalnog doživljaja okončava se zaključkom o prirodi vlastite empatije prema ličnosti i sudbini Borisa Spaskog: „Bilo je to više instinktivno i intuitivno nego obrazloženo osećanje“ (163).
Lucidna filozofska misao, autentični kulturološki uvidi, istančan doživljaj istorije, humanistička erudicija, bogato i egzistencijalno proživljeno estetsko iskustvo i jedrina empatijske osećajnosti bitni su temelji na kojima je sazdan duh što u ovoj knjizi korača topografijom savremenosti. Otuda proishodi njegova moć da varljivim tragom vlastitih slutnji dospe do predela ozarene nesavremenosti, kao i smelost da u sivim površima naizgled monolitnog poretka sadašnjice prepozna podrhtavanja duplog dna i uputi se pravcem predosećanih pukotina. Nesavremenost nije samo lucida intervalla niti privremeni i epifanijskim potiskom začet skok u spoznaji, već nešto trajnije i fundamentalnije: stav kojim se potvrđuje unutrašnja sloboda, održava egzistencijalni žar i raspiruje plamen postojanja. Izricati joj pohvalu znači biti dostojan vlastite sudbine.


Nemanja KAROVIC