I
PRETPOSTAVKA
Tako sam malo toga znao, u stvari, možda sam samo u jedno bio siguran: da se zovem Matija Paskal. I koristio sam to znanje. Kad god bi neko od mojih prijatelja ili poznanika stao da pokazuje znake da je toliko izgubio razum pa traži od mene kakav savet ili predlog, slegnuo bih ramenima, zaškiljio očima i odgovorio:
"Ja se zovem Matija Paskal."
"Baš ti hvala, prijatelju. To mi je poznato."
"Zar misliš da je to malo?"
Istini za volju, čak ni meni to nije izgledalo bogzna šta. Ali tada nisam imao pojma šta znači kad ni to ne znaš, odnosno kad ti se ukaže prilika, a ti ne možeš, kao ranije, da odgovoriš:
"Ja se zovem Matija Paskal."
Neko će se jamačno sažaliti na mene (za to je potrebno tako malo truda) pa će zamisliti užasan bol koji je ophrvao nesrećnika kada je iznebuha saznao da... pa eto, sve u svemu, nema nikoga i ničega, ni oca ni majke, da ne zna ni šta ni kako; pa će se taj još i razgneviti (za to je potrebno još manje truda) zbog izopačenih navika, poroka, zbog žalosnog vremena koje može da nanese toliko jada zlosrećnom nedužnom čoveku.
E, pa lepo, neka se slobodno žesti. Ali dužnost mi je da ga upozorim da nije zapravo to u pitanju. U stvari, mogao bih ovde da prikažem svoje porodično stablo, da opišem svoje poreklo i pretke i da pokažem kako su mi poznati ne samo moji roditelji već i daljnji preci tokom dugog vremenskog perioda, kao i njihova dela, ako ćemo pravo, ne baš uvek hvale vredna.
I onda?
Evo šta je: moj slučaj je sasvim osoben i drugačiji; toliko je drugačiji i osoben da moram da ga ispripovedam.Oko dve godine bio sam čuvar knjiga, da ne kažem lovac na miševe, u biblioteci koju je monsinjor po imenu Bokamaca blagoizvoleo na samrti darovati našoj Opštini. Izvesno je da je taj monsinjor slabo poznavao prirodu i navike svojih sugrađana, ili se možda nadao da će tokom vremena i zahvaljujući udobnosti ta zadužbina zasigumo razgoreti plamen žudnje za saznanjem u njihovim srcima. Zasad, a to mogu da posvedočim, taj se plamen nije razgoreo i zbog toga svojim sugrađanima odajem priznanje. Štaviše, Opština je iskazala tako slabu zahvalnost za Bokamacin dar da se nije udostojila ni da mu izradi neku bednu bistu, tek toliko, pažnje radi, a knjige je godinama držala nagomilane u nekom prostranom i vlažnom magacinu, da bi ih odatle izvukla, možete samo da zamislite u kakvom stanju, i prebacila u zabačenu crkvicu Sveta Marija Liberale, u kojoj se iz ko zna kojih razloga više nije obavljalo bogosluženje. Tamo ih je, potpuno nerazborito, kao pravu blagodet i dar s neba, poverila nekakvom besposličaru s dobrim vezama, koji je za nadoknadu od dve lire dnevno pazio na njih, ili čak nije ni pazio već je samo nekoliko sati trpeo njihov ustajali buđavi zadah.Takav udes zadesio je i mene i od prvog dana u rneni se začeo takav prezir prerna knjigama, bilo da su štampane ili rukopisne (a takvih starostavnih bilo je i u našoj biblioteci), da se sada ni za živu glavu ne bih odvažio da otpočnem s pisanjem, kad ne bih, kao što sarn rekao, držao da je moj slučaj uistinu osoben i da može da posluži za nauk kakvorn ljubopitljivorn čitaocu, koji bi krenuvši u pustolovinu najzad ispunio davnačnja nadanja blažene duše monsinjora Bokamace, obrevši se u ovoj biblioteci, kojoj ostavljarn svoj spis, ali pod uslovorn da niko ne sme da ga otvori dok ne protekne pedeset godina od moje smrti, i to treće, poslednje i konačne.
Budući da sam do sada (a sam Bog zna koliko mi to teško pada) umro već dva puta, mada prvi put greškorn, a drugi put... saznaćete.
