Poljska civilizacija

16.07.06

Ovih dana u izdanju „Stilosa” iz Novog Sada pojavila se knjiga „Moj Krakov” Biserke Rajčić, koja već više od 40 godina sa istočnoevropskih jezika prevodi poeziju, prozu, esejistiku i filozofsku literaturu. Tajne ljubavi poljskih kraljeva i kraljica, sudbina proslavljene glumice Helene Modžejevske, anegdote iz života umetnika, samo su neke od priča koje Biserka Rajčić poklanja našoj čitalačkoj javnosti.

Fascinaciju srednjom Evropom, njenom kulturom, istorijom, lepotama, naša poznata prevoditeljka opisala je i u svojim ranije objavljenim delima „Poljska civilizacija” i „Pisma iz Praga”, rečima prefinjenog i učenog posmatrača.

Iz Praga ste nam pisali pisma, a Vaš Krakov smatrate kulturnom arheologijom. U obe knjige potvrđujete krajnje ličan doživljaj ovih gradova. Da li to stvarate novi putopis?
– Teško mi je da kažem da je to putopis, mada u mojim knjigama ima elemenata putopisne literature. Svoje tekstove nazivam esejima, jer je to jedan međužanr koji obuhvata i putopis. Kod mene ima dosta i od pisma, jer polazim od toga da, pre svega, izrazim sebe. Knjiga „Moj Krakov” je nosila naziv „Pisma iz Krakova”, kao deo triptiha koji sam zamislila: „Pisma iz Praga”, „Pisma iz Krakova” i „Pisma iz Lavova”, jer me zanimaju kulturni prostori tih gradova. Opredelila sam se za njih, zato što poseduju hiljadugodišnji kontinuitet. Još nisam došla do Lavova, ali nadam se da ću i tamo stići.

Kuda Vas je sećanje odvelo, i da li je bilo teško izdvojiti događaje iz složene istorije Poljske?
– Ambicija da se sve obuhvati je normalna ljudska pojava, čovek teži tome. Međutim, on je nemoćan pred stvarnošću, i onom objektivnom i njegovom ličnom, i nemoguće je biti sveobuhvatan. To nije pošlo za rukom čak ni najvećima, kao što su Dante, Vergilije ili Dostojevski. Moje knjige su o mom učešću u stvarnosti i kulturi, ali sa vremenske distance.

Dugo ste se zalagali da se naši čitaoci upoznaju sa ličnostima poljske istorijske i kulturne scene: takav je i slučaj pisca Gustava Herlinga Gruđinskog?
– Za razliku od većine prevodilaca, ne bavim se hitovima. Moji pisci su dobri pisci, koje nije bilo baš lako otkriti, jer oni nisu popularni ni u zemljama u kojima su stvarali. Mnogi su emigrirali zbog neslaganja sa komunizmom i, samim tim , ostali su nepoznati. Imala sam sreću da se upoznam sa Herlingom Gruđinskim koji me je fascinirao svojom erudicijom, a pomogao mi je i u izboru građe „Dnevnika pisanog noću” i dopustio mi slobodu da od tog šestotomnog dela napravim jednotomno. Prevela sam i njegov divan mali roman „Bela noć ljubavi”. Posle 30 godina borbe, uspela sam da ovde predstavim i izbor priča Kornela Filipoviča, životnog saputnika Vislave Šimborske, koje su pod nazivom „Statični pejzaž” upravo izašle u izdanju „Stilosa” iz Novog Sada. Mislim da ta moja istrajnost nije laka, ali se isplati. Knjige svih pisaca koje sam prevodila odjeknule su posle objavljivanja, što mislim da i jeste svrha mog rada.

Kakva je danas recepcija poljske književnosti u Srbiji? I obratno?
– Poljsku književnost kod nas je predstavio onako kako treba Petar Vujičić, koji je preveo više od sto knjiga, i moja uloga je bila nešto lakša jer sam se nadovezala na njegov rad. Ovde je cenjena naročito poljska poezija, i ona je najviše uticala na naše pisce, kao što je zanimljivo da je naša proza dosta uticala na Poljake koji se ne mogu baš pohvaliti talentom za naraciju.
S druge strane, naša književnost je dosta prevođena na poljski, naročito proza i to generacija pisaca kao što su Selenić, Kiš, Bulatović, Pekić. U poslednje vreme cenjen je Dragan Velikić, koji je imao nedavno uspešnu turneju po Poljskoj, a u pozorištu su trenutno jako popularni tekstovi Biljane Srbljanović, ali i komadi Dušana Kovačevića, LJubomira Simovića... Trenutno postoji talas prevoda poezije mladih autora zahvaljujući prvenstveno Agnješki Lasik, koja je nedavno u jednom poznatom književnom časopisu prevela pesnike rođene šezdesetih godina. I naš časopis „Treći trg” ima saradnju sa krakovskim listovima koji se bave balkanskom, uglavnom mlađom književnošću.

Jedan jezik tek u čestom dodiru sa stranim može da se osveži i u potpunosti razvije sopstvenu snagu, mišljenje je nemačkog filozofa Fridriha Šlajermahera. Slažete li se kao prevodilac sa tim?
– Apsolutno. Tek kada počne da prevodi i piše, čovek postaje svestan koliko vlada jezikom. Vladati jezikom znači imati sposobnost korišćenja reči iz ogromnog leksičkog fonda, ali u poslednje vreme jezik je sve siromašniji, što se loše odražava i na književnost i vodi stereotipiji. Kad prevodite morate stalno da posežete za raznim rečnicima, da čitate puno iz svih oblasti humanistike. Jako dobra strana profesije prevodioca je upravo ta škola solidnog obrazovanja, kakvu su imali prevodioci u vreme kada sam počinjala i jako sam zadovoljna što sam prošla tu školu. I okolnost da radim u naučnim bibliotekama uticala je na moje znanje i primenu svega što sam naučila. Veliki sam pobornik detalja, neumorno tražim jezičke finese i dok nisam sasvim zadovoljna ne objavljujem prevode. Imam u fiokama gomile neobjavljenih tekstova.

Da li još prevodite samo ujutro, i to jednu stranu dnevno?
– Da, jutarnji sam čovek i ustajem već u 5 sati. Uvek pripremim svaku stranicu teksta i tek kad imam rešenje za celinu, počinjem da radim. Obavezno imam ton u kojem prevodim, ne rečenicu po rečenicu, već celinu. Ako nisam zadovoljna time „param” ono što sam uradila i počinjem iznova.

Nepismen, a pismen
Dok smo razgovarali o sve prisutnijim zahtevima društva za profesionalnim i ličnim obrazovanjem, naša sagovornica nam je ispričala zanimljiv događaj iz Poljske. Naime, u ovoj zemlji već dva veka nema nepismenih ljudi. Pre izvesnog vremena otkriven je slučaj jednog nepismenog muškarca. Država je alarmirala obrazovne ustanove da reše taj nedopustivi i za sve iznenađujući problem. Ispostavilo se, međutim, da je i taj jedini nepismeni stanovnik Poljske u stvari školovan, ali se radilo o čistoj lenjosti. U želji da dobije socijalnu pomoć, „nepismeni” je smislio kako prečicom da dođe do zarade. Kao što se i očekivalo, Poljaci su brzo rešili nesporazum i zaposlili lenjivca.

Biljana Stojaković

30.06.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Fascinacija Poljskom koja traje više od četrdeset godina, prevodilački rad i želja za što potpunijom spoznajom Poljske istorije i kulture kod gospođe Biserke Rajčić rezultirali su na najbolji mogući način - jedinstvenom knjigom kod nas “Poljska civilizacija”.
Knjiga ovakvog ranga, kompetentnosti i dosega zahteva od svog autora da u sebi objedini enciklopedistu, intuitivnog pisca i pragmatičara. Autor ovakvog dela mora poznavati veoma mnogo činjenica, zatim od njih mora odabrati najznačajnije koje pokreću točak istorije i civilizacije i najzad, jer je ovo knjiga naučno-popularnog tipa i pristupa, mora se sav činjenični i napisani materijal podvrgnuti i sudu objektivnosti i distancirati se od tragova ličnog pristupa književnoj građi.
Sve zadatke koje je na svoj način pred sebe postavila, gospođa Rajčić je i ostvarila. Jedino što se može primetiti je njena izrazita naklonjenost ka umetnosti, tako da je književnosti, slikarstvu, pzorištu, filmu i televiziji posvetila značajan deo ove knjige. S druge strane, dobrog poznavaoca Poljske, to neće začuditi, jer su Poljaci, pogotovu u XIX i XX veku, upravo u ovim oblastima ostvarili najveće uspehe u evropskim i sv- etskim okvirima.
Autorka je građu ove knjige rasporedila po oblastima i predmetima. Počela je od geografskog položaja i kratke istorije Poljske, pa preko staleža u srednjem veku, narodnih verovanja i običaja, kulture življenja itd.
Gospođa Rajčić je posebnu pažnju obratila na oblasti koje u Poljskoj imaju drugačiju specifičnost nego u drugim evropskim zemljama. Tako u okviru poglavlja “Crkva i monaški redovi” nalazimo podrobno opisana čak 24 monaška reda, a takođe saznajemo da je krajem XX veka zabeleženo da u Poljskoj postoji čak pedesetak hiljada najrazličitijih monaških redova, od čega dve trećine čine ženski redovi.
“Poljska civilizacija” je, dakle, knjiga koja svojim naučno-popularnim karakterom i enciklopedijskim profilom omogućava veoma širok uvid u sve oblasti savremenog, a takođe i istorijskog aspekta poljskog društva.
Ona će svakako postati nezaobilazno štivo poznavalaca i proučavalaca Poljske, kao što će pružiti traženu informaciju i onom širokom i ljubopitljivom čitalačkom krugu koji bi hteo da ponešto sazna iz istorije ili kulture ove nama bliske, slovenske zemlje.

Oliver Janković