Biserka Rajčić (1940) je pisac i prevodilac s poljskog, ruskog, češkog, slovačkog, bugarskog i slovenačkog jezika. U Zaječaru je završila osnovnu školu i gimnaziju, a studije istočnih i zapadnih slovenskih jezika i književnosti u Beogradu na Filološkom fakultetu. Od 60-tih godina objavljivala je tekstove u Književnim novinama, Delu i Književnoj kritici i priloge na Trećem programu Radio Beograda.
Ima 45 objavljenih knjiga prevoda najpoznatijih poljskih autora, zaključno sa dva najnovija nobelovca Šimborskom i Milošem.
Od 1994 – 1998. Godine bila je predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
Za svoj prevodilački i popularizatorski rad u oblasti poezije, proze, drame, eseja, filozofije, teatrologije, filmologije, likovne umetnosti, politikologije, istoriografije nagrađena je najvišim domaćim i poljskim nagradama.
01.01.00
Blic
14.08.2000.
Biserka Rajčić: Kod nas se kulturom niko ozbiljno ne bavi, ona se tretira kao hobi. Otuda naša propast i krajnja bahatost u ozbiljnim istorijskim situacijama. Izaći ću na izbore, jer ne želim da mojim glasom neko manipuliše
Bez kulture nema ni nacije ni čoveka
Prvi put na ovim prostorima treba da se pojavi knjiga o poljskoj civilizaciji, tačnije pregled njene kulturne istorije. Ovu obimnu studiju potpisuje poznati književni prevodilac Biserka Rajčić, poznavalac poljske i češke kulture, žena koja je osim Šimborske (dobitnika Nobelove nagrade 1996.), prevela još pedesetak naslova, među kojima i čuvenog Jana Kota, objavila preko hiljadu bibliografskih jedinica u raznim književnim i drugim časopisima, a ljubiteljima pisane reči poznata je po epistolarnom delu ?Pisma iz Praga" u izdanju ?Prometeja".
Govoreći o svojoj delatnosti, Biserka navodi da su njene orjentacije više istraživačke i kulturno-istorijske, nego strogo prevodilačke, a pojašnjavajući rad na studiji o Poljskoj, koju objavljuje ?Centar za geopoetiku", ona kaže da je to zemlja u kojoj je tokom dugog niza vekova, čak i u periodima teškog ropstva, kultura kontinuirano bila u prvom planu.
Kako bismo pojednostavljeno odredili osnovnu nit koja je pratila poljski kulturni život kroz vekove?
- Pre svega Poljska je zemlja na razmeđi istoka i zapada. Malo je poznat podatak da je u XVI veku to bila najveća zemlja u Evropi, i protezala se preko Litvanije i Belorusije, čak do Moskve. Primivši katoličanstvo, ona se opredelila za zapad. Međutim, viševekovni ratovi sa istočnim susedima učinili su da Poljska poprimi mnogo istočnjačkih crta i da je to usmerava u sasvim drugačijem pravcu. Recimo u arhitekturi oni su stotinama godina gradili palate po uzoru na Evropu, ali su ih opremali raskošnom islamskom opremom. Njihova kuhinja, recimo, i dan danas govori o tom sukobu istoka i zapada.
Sukob uticaja istoka i zapada postoji i na našem tlu. Može li se u tom smislu povući neka paralela?
- Osim tog konteksta, teško da bi se moglo govoriti o bilo kakvim sličnostima. Postoji tu čitav niz stvari no, pomenimo dva krucijalna momenta. Prvo oni su daleko veća zemlja od naše, a drugo oni imaju vekovni kult negovanja kulture. U raznim periodima svoje istorije oni su bivali pod raznim vlastima. Recimo, bivali su rastrzani između germanizacije i rusifikacije. Međutim, kroz sve te vekove, pa sve do pre desetak godina, oni su po kućama i stanovima održavali paralelno školstvo, i to od osnovnog obrazovanja pa do naučničkih usavršavanja. Od vajkada su bili svesni značaja pismenosti i kulture i na tome insistirali.
Objavili ste pre petnaestak godina, tačnije 1985. knjigu ?Poljsko pitanje". Kako tu- mačite činjenicu da su oni, za razliku od nas, mirno, bez krvi i kroz pregovaračke procese promenili vlast?
- Teško se mi možemo u tom pogledu porediti sa njima. To vekovno (tajno) negovanje sopstvene kulture i obrazovanja zapravo je bilo postojanje paralelne države u ropstvu. Sa- vremena dešavanja su se oslonila na tu dugu i jaku tradiciju. Nije slučajno što je baš u Poljskoj osamdesetih godina nastala ?Solidarnost", najma- sovniji pokret u istoriji sindikalizma, koji je brojao čak 12 do 15 miliona članova. Uz to negovanje kulture, oni su zbilja bili i solidarni. Negovali su asketizam gotovo kao kult, što se već za našu opoziciju ne bi moglo reći. O tome svedoče životi mnogih ljudi, intelektualaca među kojima ima i puno mojih ličnih prijatelja poput Anjele Kot, sestre čuvenog Jana Kota.
Kad smo već kod vaših ličnih prijatelja, vi ste već gotovo tri decenije bliska prijateljica s Vislavom Šimborskom, dobitnicom No- belove na- grade za knji- ževnost, koja se odrekla novca i koja izbegava publicitet...
- Upoznale smo se još 1963. godine. Ona je tipični intelektualac i umetnik, nastavljač te poljske tradicije o kojoj sam govorila. Živela je sa svojim saputnikom, proznim piscem Kornelom Filipovičem, u 17 kvadrata. Kasnije su se preselili u takođe nevelik, skroman stan. Recimo, u vreme kada je dobila Herderovu nagradu bila je sekretarica tamošnjih književnih novina. Potom je dobila otkaz i izdržavala se radeći lektorske i korektorske poslove. Velike novčane svote od svojih nagrada davala je u humanitarne svrhe. Kada je krenula u Sto- kholm da primi Nobelovu nagradu, prestižna modna kuća iz Poljske ponudila se da je obuče, jer je bila ?bosa i gola". Nije pristala, uzela je samo jedan skroman kaputić. Nije mogla ni da podnese taj pritisak novinara i javnosti i doživela je nervni slom veče pred uručenje. Sabrala se, kolko da primi nagradu, i nije održala tradicionalno književno veče. Veoma zanimljiva i neobična osoba.
Devedesete godine objavili ste knjigu o ?češkom pitanju". I oni su svoje razlaze i promene realizovali bez krvi...
- Ima, naravno, razlika među njima. Međutim, i za jedne i za druge pitanje identiteta i čoveka i nacije je pitanje kulture. Spoznaja važne činjenice da bez kulture nema ni čoveka, ni grada, ni društva ni nacije... Nema! Zato ona kod njih ima prvorazredni značaj. Kod nas se kulturom niko ozbiljno ne bavi, ona se oduvek smatra beznačajnom pojavom i tretira kao hobi. Otuda naša propast i krajnja bahatost u ozbiljnim istorijskim situacijama.
Mislite li da postoje izvesne šanse da se nešto promeni predstojećim izborima i da se, eventualno, kultura uzme kao kategorija od nacionalnog značaja i interesa?
- Što se mene tiče, izaći ću na izbore, jer ne dam svoj glas da bude predmet manipulacije. Međutim, bojim se da nam predstoje teške godine. Samo ne znamo da li ćemo imati snage i mudrosti da, poput Poljaka, odhranimo kult pismenosti i obrazovanja. Jer, samo to može, pre ili kasnije, dati dobre rezultate.
Tatjana Njezić
01.01.00
Danas
12.06.2000.
Predstavljena knjiga "Pisma iz Praga" Biserke RajcicAko putujete u Prag
"Nisam sreo nikoga ko je bio u Pragu, a nije odusevljen tim gradom", rekao je u Kulturnom centru Beograda reditelj i nekadasnji praski student, Bozidar Djurovic, na promociji knjige "Pisma iz Praga" Biserke Rajcic. I sama odusevljena "zlatnim" gradom Rajciceva, inace nas vrsni prevodilac sa poljskog, ruskog i ceskog, ovaplotila je svoje impresije i znanja o ovom gradu i ceskoj kulturi kroz epistolarnu formu. Adresati razliciti - a medju brojnim porukama - jedna zajednicka: ljubav i postovanje prema Pragu i njegovim ljudima, posebno onim koji su neposredno tvorili njegov duh, kao sto su braca Capek, Hasek, Patocka, Milena Jesenska, Masarik, Marina Cvetajeva i brojni drugi.
"Pisma iz Praga" objavljena su u novosadskom "Prometeju", u biblioteci "Drasko i prijatelji", ciji je urednik Drasko Redjep takodje govorio na promociji, a osim njega o svojim praskim iskustvima i dozivljaju ove knjige govorili su jos i Gordana Gordic, sa aspekta istoricara umetnosti, i Drasko Miletic, novinar i jedno vreme stanovnik ovog cudesnog grada. Govornici, ukljucujuci i autora, toplo su preporucili da na putovanje u Prag obavezno ponesete ovaj neophodni svojevrsni vodic. Bilo da je pitanje realno, ili pak imaginarno putovanje.
O. Stosic
