Hanif Kurejši (London, 1954), po ocu pakistanskog porekla, završio je filozofiju, pisao drame, bio član Kraljevskog dvorskog pozorišta. Scenarista filmova Moja lepa perionica, Semi i Rouz se tucaju (oba u režiji Stivena Frirsa), London me ubija, u njegovoj režiji... Po romanu Buda iz predgrađa nastala je serija BBC-ja za koju je Dejvid Bouvi pisao muziku. Posle drugog romana, Crni album, postao je jedan od vodećih britanskih pisaca. Slede Intimnost (istoimeni film osvojio je Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu), Telo, Nešto da ti kažem, memoari Osluškujući njegovu dušu... S Džonom Sevidžom je priredio istoriju popa. Dobio je francusku titulu viteza Reda umetnosti i književnosti i orden Britanskog casrtva za književnost, kao i nagradu Harold Pinter, koju dodeljuje međunarodni PEN.
18.06.15 Vreme
Farsa s ključe
POSLEDNJA REČ HANIFA KUREJŠIJA
Postoje, naravno, filmovi o režiserima i o snimanju filmova, dramski tekstovi o dramskim piscima, pozorišne predstave o pozorišnim predstavama, slike na kojima su naslikani slikari, ali svi zajedno nemaju tu magiju koju nose romani o piscima. Nekim romansijerima to je zahvalan okvir za kvaziautobiografsku prozu, nekima opet za (auto)poetičke ekskurse, a nekima za istorijske paralele ili za roman s ključem. U prvim kritičkim reakcijama na najrecentniji roman Hanifa Kurejšija The Last Word, odnosno Poslednja reč (i engleski original i srpski prevod objavljeni su 2014; srpsko izdanje je objavila beogradska Booka u prevodu Aleksandra Milajića), potencirao se ovaj posljednji aspekt. Naime, u liku Mamuna Azama, živućeg klasika čiju biografiju treba da ispiše mladi pisac Hari Džonson mnogi su prepoznali foto-robot V.S. Nojpola. Po svoj prilici, Kurejši je svjesno igrao na ovo prepoznavanje, no bio je dovoljno vješt da ne načini klasični roman a clef. Kao i svaki ozbiljan romansijer, on je manje zainteresovan za skandal i aluziju, a više za istraživanje postojanja.
MODERNI MANIR: Kurejši započinje in medias res; evo prvih nekoliko rečenica: "Zureći kroz prozor vagona u engleske predele, Hari Džonson je pomislio kako ni trenutak ne prođe, a da neko ne priča nekakvu priču. A ako ga sreća ne napusti do kraja dana, on će biti angažovan da ispripoveda sve o čoveku kod koga se zaputio. O da, odabrali su baš njega da ispriča čitavu priču o toj važnoj ličnosti, znamenitom umetniku. Kako pristupiti takvom poslu? – zapitao se uz drhtaj. Odakle početi i kako završiti priču koja još traje? I što je još važnije, da li je on, Hari, dorastao takvom zadatku?" Pomenuta "važna ličnost" jest Mamun Azam, "priznati književnik rođen u Indiji, romanopisac, esejist i dramaturg kome se Hari divio još od doba mladalačke zaluđenosti knjigama i budalaste ljubavi prema pisanoj reči, kao dečak kome su pisci bili bogovi, junaci i rok zvezde." Kao tipičan klinac koji se naloži na književnost i Hari je, naravno, odlučio da bude pisac. Igrom slučaja, pažnju javnosti je privukao biografskom knjigom: "Malo pre nego što je napunio tridesetu, objavio je Nehruovu biografiju, koja je naišla na dobar prijem. Knjiga je sadržavala mnogo novih podataka, i mada je poznata priča morala da bude, u modernom maniru, blago začinjena međusobnim snošajima, sodomijom, alkoholizmom i anoreksijom, smatrali su je, sve u svemu, osvežavajućom. Dopala se čak i Indijcima."
LEŠINARENJE: Izdavač Rob Devero uvjerava Harija da će se Mamun iz sve snage potruditi da mu pomogne. Naime, koliko god bio savremeni klasik, Mamun posljednjih godina prolazi kroz fazu marginalizacije i zaborava. Dobra biografska knjiga mogla bi da potakne novi talas interesa za njega i njegovo djelo, pomoći u prodaji starim njegovim naslovima, inicirati nova izdanja, pojačati atraktivnost njegovih eventualnih novih djela. Takođe, i sam Hari Džonson zna da je njemu samom krajnje vrijeme da napravi nešto veliko i da opravda vlastiti talenat "ili će završiti na nekom fakultetu ili nešto još gore". (Zatim slijedi retoričko pitanje: "Ima li išta gore od profesure?") Ipak, i pored ovakvih uvjeravanja, sam Mamun i nije pretjerano oduševljen idejom da bude predmet biografske obrade. Čini mu se, naime, da u žanru biografije ima elemenata "lešinarenja". I nije da se sam Hari u dubini duše ne bi složio s njim, ali on ima posao pred sobom i od tog posla mu mnogo toga zavisi. Tako počinje neka vrsta intelektualnog dvoboja između proslavljenog starog pisca i njegovog mladog kolege željnog uspona i slave, pomalo i na račun svog nekadašnjeg idola.
ULJE NA PLATNU: Međusobni odnos Mamuna i Harija, prvenstveno njihovi razgovori o književnosti i umjetnosti, daje Kurejšiju priliku za masu zabavnih i duhovitih replika o piscima i pisanju. ("Kažu da je dugačko štivo prevaziđena forma i da umire. Roman podseća na ulje na platnu po tome što njegovo stvaranje iziskuje naporan rad, gvozdenu disciplinu, strpljenje i istrajnost.") Ipak, mnogo važniju ulogu u dinamici i arhitekturi romana imaju žene u Mamunovom i Harijevom životu: Mamunova mlađa supruga, Harijeva vjerenica, te napokon i njegova novopečena ljubavnica, inače služavka u Mamunovoj kući. Takođe, u Harijevom istraživanju Mamunovog života naročito mjesto zauzimaju njegove ranije romantične i seksualne veze. To je onaj "začin" od kojeg on očekuje da njegovoj knjizi podari potencijal hita i to je upravo isto ono što Mamun najstrastvenije želi da prikrije. U svakom slučaju, a kao u varijaciji na onu slavnu repliku iz Balkanskog špijuna, vrlo često među protagonistima Poslednje reči ništa nije onako kao što izgleda da jeste. A ipak, mada njihovi međusobni odnosi nipošto nisu površni, njihovi raspleti ne nose tragičan potencijal. Vremena su farsična, pa su i ljudi i njihovi odnosi farsični, jest, čini se, jedna od poruka ove Kurejšijeve vizije savremenog trenutka Zapada.
mmuharem bazdulj
