Poslednji štićenik noći

11.12.04

Vasa Pavković je jedan od najčitanijih i najpoznatijih srpskih pripovedača i svaka njegova nova knjiga izaziva pažnju i čitalaca i kritičke javnosti. Povod za ovaj razgovor je njegova najnovija knjiga priča "Poslednji štićenik noći" (Narodna knjiga, Alfa, 2004).

Ima negde kod Borhesa rečenica da se sve što se može ispričati stavlja u roman, a sve što je nemoguće ispričati stavlja se u priču. Da li isti postulat važi i za Vas kao pripovedača?- Borhes jeste jedna od zvezda u krugu mojih pripovedačkih ljubimaca, ali ipak su mi bliži po shvatanju razloga za pisanje pripovedaka i romana Singer i Kortasar. Uz to Borhes nije ni pisao romane i takvo iskustvo mu je bilo, izgleda, nepoznato. Priče, slično kao i pesme pišem jer jednostavno u jednom momentu u meni sazri potreba da izvestan zaplet, izvesne karaktere i sl. pretvorim u topose mog pripovedanja. I onda od niti sećanja, stvarnosti, od opsesija i nekih sadržina koje me intelektualno tangiraju, u vrlo uskom krugu vrelih emocija, stvaram priču ili pripovetku. Tome treba dodati i jednu vrstu majstorisanja oko jezika i forme. Ponekad napišem neku priču samo da bih u optimalnom kontekstu jezika upotrebio manje ili više iregularan rečenični oblik.

U novoj knjizi pripovedaka, citirate Boru Ćosića i njegovu rečenicu:"Mi smo deca jedne civilizacije straha i drhtanja, a šta će ko od nas izabrati kao izvor svog strahovanja, to je pitanje ukusa..." Šta ste Vi izabrali kao izvor svog strahovanja?- Izvor mog strahovanja se menjao. Kao dečak plašio sam se fizičkog nestanka, sirotinjskog života, nerazumevanja odraslih. Kasnije se izbor promenio. Plašio sam se na drugačiji način raspada utopije i drugačije koprcanja Miloševićeve državne hidre s hiljadu glava od kojih su neke još žive i vitluckaju repovima. Sada se plašim iracionalnosti u karakteru nekih od mojih sunarodnika, kojima su bile i ostale draže himere ništavila nego realni svet i mogućnost opstanka nacije i pojedinaca u njemu. I dalje i po akademijama i u sirotištima žive izabranici ili izbornici "carstva nebeskog"..

"Poslednji štićenici noći" posvećeni su Dirasovoj? No, da li bi oni mogli biti posvećeni i Jursenarovoj? Setite se njenih "Vatri"?- Bliža mi je asistematičnost i neuralgija Dirasove, njeno insistiranje na trenucima pravog doživljaja, nego pomalo hladno, povremeno cinično posmatranje civilizacija ili ljudskog života. Lakše me pali Život nego Vatre, ma koliko paradosalno zvučalo. Ali i sama činjenica da se radi o spisateljicama i da se ja mogu povezati sa njihovim prozama i životnim iluzijama, govori o mojoj osetljivosti i utesi, kako bi rekao Crnjanski.

U knjizi pripovedaka "Poslednji štićenik noći" ljubav i smrt su toliko blizu, da se, kad-kad čini da su to dva lica jedne iste pojave-pomame-bića-strasti. Jesu li?- Naravno. Ponekad su toliko blizu i u mom životu da se susreću u mimohodu pod svodom kapele. Recimo na pančevačkom starom groblju. Obično, kako je primetio Singer, povređujemo one do kojih nam je najviše stalo. Najnekorektniji smo prema najbližim i najboljim ljudima koje poznajemo. To me je kao tema fasciniralo i u ovoj poslednjoj pripovedačkoj knjizi.

Novalis ima jednu rečenicu da "poezija leči rane koje zadaje razum". Da li proza leči rane koje zadaje srce? Ili uopšte ne leči?

- Najčešće sam u prozama, verovali ili ne, naslućivao i pogađao šta će mi se ubrzo desiti. A posle sam srce lečio pisanjem stihova. Ako u svemu ovome ima utehe, ima je jedino u pisanju poezije ili tačnije u nizanju ležernih stihova.

Sanja Domazet