Poza za prozu

18.11.12 Danas

Nedavno je počelo snimanje dokumentarnog filma „Vještica u raljama života“. Već naslov dvostruko sugeriše da je u pitanju film o Dubravki Ugrešić, jednoj od najvažnijih savremenih književnica sa ovih prostora. Ovaj naslov je svojevrsni mutant dva simbola koji označavaju dva dela karijere (i života) Dubravke Ugrešić.
Tu distinktivnu liniju u njenom pisanju jasno primećuje i Jasmina Lukić u eseju „Pisanje kao antipolitika“ (objavljen u časopisu „Reč“) kada jugoslovenski, predratni period označava kao onaj u kome nastaju ključne autorkine postmoderne knjige, dok period posle civilizacijskog balkanskog sloma iz devedesetih godina navodi kao period u kome se Dubravka Ugrešić pre svega okreće eseju kao žanru kroz koji govori o društveno-političkim problemima (kako u postjugoslovenskoj stvarnosti, tako i o problemima u zapadnom angloevropskom svetu u kome već dvadesetak godina živi). Prvi deo njene karijere određen je drugim delom naslova („u raljama života“) koji referira na roman „Štefica Cvek u raljama života“ čijoj je popularnosti doprinela i filmska ekranizacija Rajka Grlića. Međutim, drugi deo karijere je određen pogrdnim nazivom „vještica“ koji je bio jedan od mnogih kojima su pravoverni Hrvati obasipali Dubravku Ugrešić zato što je odlučila da se usprotivi tamošnjem rastućem nacionalizmu - posle serija tih odvratnih napada, autorka odlazi da živi u inostranstvo 1993. Istih tih godina i Beograd su iz sličnih razloga napuštali Bora Ćosić, Bogdan Bogdanović, Mirko Kovač - čak i šovinističko ludilo dokazuje, možda više nego bilo šta drugo, koliko su Srbi i Hrvati bliski, kakvo je to pobratimstvo lica u mahnitosti.
Međutim, knjiga kojom ću se danas baviti dolazi iz prvog dela autorkine bibliografije - u pitanju je njen prozni debi „Poza za prozu“. Ova knjiga mi je jako važna iz najmanje dva razloga - prvi je sasvim jednostavan, radi se o odličnoj literaturi. Dubravka Ugrešić ispisuje niz od nekoliko priča (u tom nizu centralno mesto svakako zauzima „Love story“), u kojima dominira tema samog književnog stvaranja i njegove logike i svrsishodnosti. Likovi koje ona stvara u ovim pričama su zavodljivi mladi intelektualci koji se, na ovaj ili onaj način, bave književnošću; u „Love story“ pratimo jedan par u kome naratorka na nagovor svog briljantnog partnera Bublika pokušava da dostigne format savršene, idealne kratke priče. Dubravka Ugrešić kroz svoje junake preispituje ulogu književnosti, kao i vlastite poetičke svetonazore. Autorka u tom preispitivanju poseže za nekim klasičnim postmodernim pripovednim postupcima, kao što su igranje sa žanrovima (pa, tako u tekstu dobijamo nekoliko „priča u priči“, kandidata za onu Bublikovu savršenu priču - on, jasno, nije zadovoljan ni naratorkinom erotskom pričom, ni onom neorealističkom, a ne bude zadovoljan ni kafkijanskom pripovesti o Martinu koji se jedno jutro probudio u tegli sa kiselim krastavcima) ili stavljanje svojih priča u domen metafikcije u kojoj su unutrašnja, gradivna struktura i mehanizmi na kojima su te priče izgrađene prilično ogoljeni. Uz sve to, ove priče odišu šarmom vrlo nebalkanskog karaktera. Zagreb kojim šetaju ovi likovi liči na Njujork iz filmova Vudija Alena, kao što je i humor Dubravke Ugrešić utopljen u onaj Alenov glasoviti „antiintelktualizam“ (koji je, naravno, intelektualizam prve i najzavodljivije vrste). Sartr je rekao da je sve što zna u životu naučio iz knjiga, a čini se da likovi Dubravke Ugrešić u izvesnom smislu žive između ove premise i banalnosti svakodnevice kojoj niko (pa, hteo to da prizna ili ne, i veliki Žan-Pol) ne može da pobegne. Ova relacija je najvidljivija u priči u kojoj naratorka govori o sudbinama svojih bivših kolega sa fakulteta od kojih nikome ne pominje ime, već ih imenuje po piscima kojima su se divili, te dobijamo interesantne rečenice kao što je npr. „Dostojevski je bio novinar i mi koji smo se nadali da će oženiti nježnu Virginiju Woolf silno smo se prevarili. Oženio se nekom poštaricom, ima dvoje djece i sretan je, što baš nije kolegijalno s njegove strane.“
Drugi razlog zbog koga mi je važna ova knjiga je jedno novo čitanje koje pruža upravo tematski prevrat koji se desio u delu ove autorke. Taj prevrat je ogledalo u kome se vide i nekadašnji Zagreb i Beograd, kao dražesni i na vrlo nesavršen način socijalističko-kosmpolitski gradovi, ali se u tom ogledalu vide i beznadežno razbijeni odrazi tih gradova iz devedesetih godina. I, nažalost, ne samo iz devedesetih - u tom se ogledalu vidi i Zagreb koji orgazmično dočekuje generale koji su izašli kao pobednici u jednoj apsolutno sramotnoj odluci suda u Hagu, kao i Beograd koji bi, čini se, bio isti takav kada bi se u njega tako vratile njegove vojskovođe. A za mnoštvo ubijenih i unesrećenih ljudi u poslednjih dvadeset godina - kao i za to što je Dubravka Ugrešić morala da pređe iz svoje postmoderne u direktno politički angažovanu fazu - današnji Zagreb i Beograd uglavnom ne mare. Doduše, postoji ona izlizana Bulgakovljeva fraza da rukopisi ne gore, te ako malo duže kopate na Sajmu knjiga u moru nepotrebne literature možete naći i ovu neveliku knjigu Dubravke Ugrešić. Danas, kada je čitamo, to nije čitanje samo još jedne dobre knjige - to čitanje je odbrana ideje o postojanju boljeg sveta od ovog u kome živimo.

Bojan Marjanović