Napad na minibar

08.09.10

Pisac Dubravka Ugrešić predstavila se beogradskoj publici svojom prvom izložbom „Početnica za nepismene“ u kojoj se poigrava sa bukvarima iz raznih epoha, na kojima docrtava, prekraja i sakriva, i time doprinosi njihovom novom čitanju. Svakako duhovitom i različitom od dečjeg ili ideološkog. Istovremeno, predstavljena je i njena nova knjiga eseja „Napad na minibar“ u izdanju Fabrike knjiga.

Odakle interesovanje za bukvar i kako ste ga čitali?
- Još 1991. godine sam u jednom eseju u knjizi „Kultura laži“ uporedila tri bukvara, jedan je bio moj iz 1957. godine, drugi je bio hrvatski bukvar sa kraja 19. veka i treći, tada novi, iz 1990. godine. Ono što je mene zapravo podstaklo na to jeste upravo onaj prustovski slučaj, jer mi je taj moj bukvar iz 1957. sasvim slučajno dospeo u ruke. I kada sam otvorila te stranice, a s obzirom na kontekst, početak rata i raspad Jugoslavije, sve je delovalo kao nekakav udar. Odjednom vidite svet bukvara koji vas je odredio i u kome ste odrastali, koji je vaš temelj. I vizuelno, što je neobično važno. Naravno, kao odrasla osoba idete i gledate stvari malo dublje, gledate to u odnosu na ova izdanja koja danas imamo, recimo muško-ženski odnosi pa zastupljenost ideologije u bukvaru pa tehnologija, da li, na primer, na slovo A postoji auto. Zanimljivo je kako se bukvari mogu zapravo čitati na različite načine. Ali, na početku nije bila ta vrsta čitanja, bio je naprosto taj udar. Tada sam napisala taj esej o bukvaru i to je, usput, bila priča o ratu. Jer, zaista su se zavadili Ivani sa Jovanima, Jovani sa Džaferima. Tu ideju sam tada napustila. Ali, onda sasvim ponovo slučajno u ruke mi je dopao ruski bukvar iz 60-ih, a tada je bio i drugačiji kontekst i jedna druga intimna priča, nekako sam počela da se igram sa svim tim materijalom. Rezultat te igre je izložba. Međutim, izložba ne ide samostalno i ne radi se samo o bukvarima.

O čemu sada govorite?
- Izložba sada razgovara sa nečim drugim, a ne kao onda sa ratom i raspadajućim jugoslovenskim kontekstom. Ona sada razgovara sa esejom koji se nalazi u katalogu za izložbu, a koji nosi naziv „KK“ što je skraćenica od karaoke kultura. Karaoke kultura je moj termin, jedan šašavi termin, zato što bolji nisam mogla smisliti. U stvari, svaki pretenciozniji je pogrešan. U tom eseju se bavim našom savremenom kulturom, likovnom kulturom, filmom i književnošću, kulturom koja je postala duboko tehnologizovana. Svi smo danas priključeni na kompjutere na internet. Tehnologija je otišla tako daleko da ona sada dozvoljava da svi učestvuju. Ukoliko svi mogu da učestvuju to znači da kulture više nema, nema profesionalnosti, nego sve dolazi u ruke nas blaženih amatera. Kako bih na neki način i samu sebe stavila u poziciju amatera, izložila sam te amaterske igre. Te dve stvari su u dijalogu i jedno bez drugog su osiromašeni. To je sve jedan paket. Za one koji ne žele da vide izložbu ili kojima to ništa ne znači, taj esej se nalazi u knjizi „Napad na minibar“ (Fabrika knjiga).

Kažete da je nastupilo sasvim novo razdoblje i da je promenilo percepciju, ukus, razumevanje. Zar to ne čini svaki novi pokret?
- Mislim da je stupila na delo apsolutno nova epoha. Mi smo, što se književnosti tiče, živeli u Gutenbergovoj eri, a sada ćemo, ne znam koliko godina, živeti u novoj, digitalnoj eri. Sada smo na početku uspostavljanja novog sistema. I ne radi se o tome da je uvek nekakva smena, jer naprosto književnost i umetnost kakve ih danas znamo su to postali zahvaljujući dugoj gradnji jednog sistema. Taj sistem bio je vrlo bogat. Književnost se zapravo predaje tek 200 godina, trebalo je veoma dugo vremena da dođe na fakultete. Kada se pojavila na fakultetu, onda je došlo sve ovo što ide uz nju. Rodila se istorija književnosti, teorija. Ta teorija je imala svoj razvoj i sve su to sistemi na kojima su godinama, decenijama radili neki ljudi, menjale su se teorijske škole. Ono što imamo danas je totalni raspad sistema. Književnost se više ne predaje ili ne više na isti način, ona postaje deo kulturnih studija, teške teorijske škole su potpuno iščezle, tako da mi danas ne da imamo amatera stvaraoca, mi imamo amatera čitaoca koji više ne zna da čita knjigu. On nju ne za da čita ne samo zbog tehnologije, već on ni ne razume na isti način. Ako tu književnost ne predajete unutar nekog sistema, onda vi proizvodite čitaoca koji više ne zna čitati knjigu. Tako, sada smo u eri blaženog amaterizma. Svako može ko hoće. Znate da postoje ljudi koji kažu - iz mog života se može napisati roman. I mnogi ljudi pišu takve romane. Tehnologija takođe dozvoljava da te romane sami štampate, da sami radite šta god hoćete.

Dozvoljavate ipak da postoji mogućnost izbora i dobrog ukusa. Ja ću i na internetu čitati vaše tekstove?
- Ne, ne, to nije dobar primer. Naravno, sve je dostupno i postoje milioni izbora. Baš kao što postoji milion izbora i u samoposluzi i vi mislite da je nešto vaš lični izbor i pečat vaše individualnosti, mislim da je vrlo lako dokazati da vaš izbor nije pečat vaše individualnosti. Kao što ni vaš izbor novog Ruždijevog romana nije pečat vaše individualnosti, nego je to marketing, to što ste vi čuli, to što vaši prijatelji čitaju Ruždija, ili zato što su knjižare prepune njegovih knjiga, ili zato što ste vi fensi čitalac pa pratite „London rewiev of books“ pa ste tamo našli super recenziju. O tome se radi. Živimo u čudnom vremenu gde se pokazuje da ta osnovna formula autor - delo - čitaoci, koja je krenula od autora pa je zahvaljujući teoriji književnosti krenula na delo, gde imate te jake teorijske škole koje su nestale, pa su se pojavile nove, koje su pomerile pažnju sa autora i dela na čitaoca. Sada se dogodilo i to da su i te kasnije škole nestale jer je u međuvremenu zahvaljujući tehnologiji, taj recipijent toliko ojačao da on uzima stvari u svoje ruke.
Uspela sam da se sačuvam od jeda
Kako sada gledate na mržnju koja se tokom rata, a pre nego što ste se nastanili u Amsterdamu, ispoljila prema vama u Hrvatskoj?
- Ja sam to gledala sa strane, ja sam to više gledala kao slučaj, a manje kao moj osobni slučaj. Uspela sam se, nekako, sačuvati od gorčine, mržnje i jeda.

Tatjana Čanak

15.09.10 Vreme

Hotelskih je soba, ovakvih i onakvih, porazbacano podosta i u najnovijoj kolekciji Dubravke Ugrešić, kako to već inače biva uzduž i popreko ovog (u raznim smislovima) ahasverskog opusa. U naslovnom eseju knjige Napad na minibar – koji je esej, pak, negde na samom rubu da se prelije u priču, kako takođe obično biva sa ponajboljim tekstovima te vrste – buđenje iz košmarnog sna odvija se u ravnodušnoj "eksteritorijalnosti" hotelske sobe. Otuda je besmisleno pitati gde se ta soba nalazi: njeno pravo mesto je Nigde i Svugde.
Neće biti, predmnijevam, preveliko uopštavanje ako se kaže da u ovome ima neke karakteristične i znakovite osobenosti (i) ove knjige Dubravke Ugrešić: bekstvo iz košmara nužno je, ali java koja nas dočekuje ne mora biti nužno "topla" i prijateljska: možda je tek anonimna, bezlična, poslovno-hladna. Može li to konkretnije? Naravno, po želji. Ako je "košmar" plemensko balkansko klanje iz devedesetih, pa još praćeno sitnim, ali toksičnim malograđanskim mržnjama i intelektualnim izdajama iz "pozadine fronta", onda je buđenje neretko isto što i dospevanje u Vrli Novi Svet isprazno permisivne "kulture amatera" u kojoj sveprisutno preobilje svega, samo naizgled paradoksalno a zapravo sasvim zakonomerno, rezultira po svoj prilici nepovratnim dezavuisanjem svih uporišnih tačaka one Kulture koju smo kadgod pisali čak i tim pompeznim velikim početnim slovom, a koja je podrazumevala čvrst oslonac u znanju, kompetenciji, radu, delu, suvislim kriterijumima. Da košmar nije nikakva altenativa, toliko znamo. Ali, šta jeste, ako išta jeste?
Između te dve sljubljene krajnosti – između ružnog potkontinentalnog sna i mamurnog "globalnog" buđenja – esejizira se u ovoj opširnoj (406 strana), no nimalo dosadnoj knjizi. Sastavljena od nekoliko dužih i oko tuceta kraćih esejističko-pripovedačkih tekstova, te podugačke završne celine KK (iliti Karaoke kultura), knjiga Napad na minibar je, dakle, kompendijum novijih autorskih opsesija ex-YU spisateljice sa holandskom adresom. Na jednoj strani, tu je kultura "normalizovanog nacionalizma" (T. Kuljić) tamo dole u staroj (užoj i široj) Domovini, back home, koja se i dalje guši u licidarskom nacionalizmu i groteskno samozaljubljenom palanaštvu, mada na način ponešto drugačiji od onog direktno agresivnog i navalentnog kakav je dominirao devedesetih. Pošto se to više "ne nosi", mnogi će čak vredno poraditi na redizajniranju sopstvenih biografija, kao i na retroaktivnom fejs-liftingu cele jedne kulture laži, kako ju je autorka precizno opisala tačno na vreme, onda kada je taj i takav opis mogao proizvoditi terapeutsko-katarktičko dejstvo kod onih kojima je baš to bilo potrebno, dakle kod onih koje je morila ista ta pošast podivljalih "patriotskih naracija", da li domicilno ćiriličnih ili latiničnih, sasvim svejedno. Džaba sve: Ugrešićeva pamti. I podseća. Ne przničave pizme ili samobeatifikacije radi (ta se vrsta motiva uvek lako raspoznaje, i otužna je), nego iz higijenskih pobuda.
Na drugoj strani – još zanimljivijoj već i zato što je manje "ispisana", ne samo u okvirima konkretnog opusa – tu je korpus tekstova posvećenih, hajmo reći, umreženoj globalizacijskoj sadašnjosti i njenim (epi?)fenomenima, poput radikalne, do-apsurdne "demokratizacije" umetnosti i pojma umetničkog ("Pa šta ako sam nepismena? I ja imam svoje pravo na glas"), sveopšte "interaktivnosti" koja je javni prostor preplavila bezbrojnim primer(c)ima samoizražavanja i samoospoljavanja (znate ono: "svako ima pravo na mišljenje"), za koje tek treba utvrditi da li uopšte sadrže išta što bi se moglo izraziti i ospoljiti... Drugim rečima, Dubravka se Ugrešić dohvatila u koštac s tehnologijama radikalizovanom paradigmom pop-supkulture svake vrste, u kojoj možda neminovno dolazi do uspona beznačajnosti. Iza kojeg, ponekad se čoveku učini, više nikada neće uslediti utešan pad. Ništa novo pod suncem? Pa, možda i nije baš tako: sajber-svet stvari ipak postavlja pomalo naglavačke. Pisati o tome tako da se ne bude ni beslovesni prorok Digitalne Revolucije ni pasatistički apokaliptičar i zazivatelj nekog minulog Zlatnog Doba (bilo politički, kulturološki, tehnološki ili kako drugačije definisanog) najteže je: diskretan humor, ironija i probrani ulomci autobiografskog diskursa tu svakako pomažu.
Napad na minibar je, dakle, u potpunosti uspeo, mrska sprava je zauzeta, i sada idemo dalje. Kuda? Ko će ga znati; uostalom, to kao da je centralno pitanje većine tekstova u ovoj knjizi.

Teofil Pančić