01.01.00
Politika
04.12.1999.
Tegobni posao kritičara
Znanje u prvom planu
"Pristrasna lektira" Milana Vlajčića u izdanju beogradskog "Rada"
Naći se pred belom hartijom koju valja ispuniti smislenim, zanimljivim, kritičkim i, pre svega, kratkim tekstom velika je muka. S druge strane, novinar koji se opredeli da pored redovnog posla počne da se bavi i kritičkim osvrtima na umetničko stvaranje svestan je da će mu ta muka doneti ono što stvaralačka iskra u njemu traži: da najsažetije, sa jasnim stavom, iznese svoje znanje, da uputi čitaoca na to da li je delo o kojem piše vredno njegove pažnje a da pri tom ostane sakriven kao ličnost, skroman, ma koliko ogromno to njegovo znanje bilo.
Paradigma za ovakvog novinskog kritičara je, nema sumnje, Milan Vlajčić, redak enciklopedista i redak pisac u nas čije znanje prevazilazi ono što profesija od njega zahteva, ali koje se, iako njime Vlajčić suvereno vlada, isključivo diskretno provlači kroz ono što piše.
Osamdeset kritika
Ovo se najbolje vidi u Vlajčićevoj knjizi "Pristrasna lektira" koju je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća "Rad" i u kojoj je autor sačinio izbor novinskih književnokritičkih tekstova, objavljenih u NIN-u. U ovom beogradskom nedeljniku Milan Vlajčić je bio stalni književni kritičar između januara 1980. i januara 1988. i, kako kaže u kratkom tekstu o samom izboru kritika koje su ušle u ovu knjigu, iz nedelje u nedelju objavio blizu tri stotine napisa.
U "Pristrasnoj lektiri" izdvojeno je osamdesetak književnih kritika što je sasvim dovoljno za sud da je Milan Vlajčić pisac koji knjigu o kojoj piše doživljava na više nivoa. Budući da je reč o knjigama koje sam naziva "hibridnim" a koje su, pošto se bave ili sociologijom ili antropologijom ili filozofijom, ili su belleslettres na specifičan način jer predstavljaju melanž upravo ovih napred navedenih oblasti duhovne radoznalosti, ostajale najčešće van uobičajenih interesovanja domaćih kritičara, zavidni je nivo spoznajnog aparata kojim Vlajčić manipuliše kako bi došao da otvorene ocene: da li knjigu treba čitati ili ne.
Ono što se posebno izdvaja u kritičkim tekstovima Milana Vlajčića jeste sveobuhvatnost prilaza dijalogu sa knjigom, odnosno njenim autorom. Navodeći čitaoca svoje kritike da se za to delo zainteresuje, bilo da je sud negativan ili pozitivan, Milan Vlajčić suvereno vlada procenom prethodnih radova pisca te knjige, te njihovim spominjanjem najčešće ide i dalje od zadatka koji je sam pred sebe postavio, procenjujući doslednost autora njegovim idejama.
Obrazac za kritiku
Knjiga "Pristrasna lektira" obrazac je kako treba pisati književnu kritiku. Ali, i opomena svakome ko u taj posao želi da se upusti a iza sebe nema bar tri police različitih enciklopedija, leksikona i rečnika.
U svakoj kulturnoj sredini, a pogotovo u našoj u kojoj je vrednosna skala umetničkog dometa postojala ali se sticajem okolnosti negde (ne)svesno izgubila, pisac novinske književne kritike poput Milana Vlajčića treba da bude uzor i podstrek svakom ko želi da se upusti u taj tegobni posao. Pristrasna lektira, dakle, nije mana, njena prednost jeste u znanju.
A. C.
01.01.00
Vreme
04.12.2000.
Knjige: Pristrasna lektira
Omaž jednoj rubrici
Retrospektivno gledano, Vlajčićev kritičarski rad u Knjigama i idejama na trtagu je subverzivne težnje za liberalizacijom
Književni i filmski kritičar i publicista Milan Vlajčić (1939) pripadnik je onog naraštaja novinskih pisaca koji su - nakon decenija nametnutog sivog, depersonalizovanog socrealističkog novinarstva kojim su se bavili kardeljizovani "društvenopolitički radnici" - vratili boju, ukus i miris (i samim tim relevantnost i dignitet) novinskoj kritici i esejistici i onome što bi se, u najširem mogućem smislu, moglo nazvati autorskim pisanjem o "kulturološkim temama". Zasluge za taj proboj najvećim delom pripadaju nekolicini najboljih i najupornijih (samosvojnih i međusobno veoma različitih) autora, uglavnom rođenih od kraja tridesetih do sredine četrdesetih godina, koji su afirmaciju sticali tokom šezdesetih, da bi u sedamdesetim i osamdesetim doživeli svoj kreativni vrhunac: Igoru Mandiću, Bogdanu Tirnaniću, pok. Veselku Tenžeri i Milanu Vlajčiću. Spisak se ovde, dakako, ne okončava. Razume se, bilo je i pre njih pojedinačnih nonkonformističkih medijskih izleta, poput čuvenih Mihizovih kritič(ar)skih "invektiva" iz pedesetih; ipak, tek sa naraštajem koji je medijsku kulturu i svest usvojio kao sastavni deo svog identiteta - a ne tek kao sumnjivu belosvetsku novotariju s kojom treba, u najboljem slučaju, oprezno koketirati, da nam ne pokvari Smisao Za Klasične i Večne Vrednosti - pisanje za novine ponovo postaje stvar kojom se vredi baviti, odnosno aktivnost koja se bitno razlikuje od činovničkog drndanja vune ili izmećarskog metanisanja. To, jakako, ne bi bilo moguće bez kakvog-takvog "omekšavanja" titoističkog komunizma, ali i ovde je radio zakon povratne sprege: osavremenjivanje medija i svesti o njima, napuštanje rigidnog ideološkog govora i (makar i brižljivo dozirana) civilizacijska otvorenost prema svim stranama sveta (uostalom, reč "emancipacija" je tada bila veoma u modi...) - a sve to je bilo daleko najvidljivije baš na kulturnim rubrikama ovdašnjih novina, od kojih su neke tada bile "modernije" i u svakom slučaju kosmopolitskije od ovih današnjih! - proizvodili su kao svoju posledicu totalno obesmišljavanje ideološkog diskursa, koji se pretvarao u praznu, ritualnu mantru u koju niko ozbiljan ne veruje. Tako su se, uostalom, i čitale novine: odbaciš prvih dvadesetak strana sa maloumnim pridikama iz Cekaja, pa u ostatku lista - u komunalnoj i crnoj hronici, na kulturi i spoljnoj politici - saznaš šta se zaista dešava...
Knjiga Pristrasna lektira (Rad, Beograd 1999) izbor je iz serije književnokritičkih tekstova - autor ih zgodno naziva kritičkim prozama - koje je Vlajčić ispisivao u NIN-u od 1980. do 1988. u uticajnoj rubrici Knjige i ideje. Od tristotinak kritika, mesto u knjizi je našlo svega osamdesetak - da li zbog štednje papira ili zbog samokritičnosti njihovog pisca - što je, nesumnjivo, šteta: sećam se mnogih dobrih tekstova kojih u ovom izboru nema. Neću se, na ovako malom prostoru, baviti nagvaždanjem oko odavno razrešene, a iz nekih razloga često iznova podgrevane dileme da li ima smisla i svrhe oknjižavati serije novinskih kritika (tačan odgovor: ima!); ono što Vlajčićevoj "zakasneloj" knjizi (koja je celu deceniju skupljala prašinu po fiokama nemarnih izdavača!) dodaje na opravdanosti postojanja upravo je hommage jednoj rubrici. A ovo je, opet, teško shvatiti bez "uvida u kontekst": osamdesete su, naime, bile bogate i obećavajuće godine propuštenih šansi, godine koje su, smrću Gospodara (upravo 1980, kada počinje kritička serija Knjige i ideje), otvorile nadu i mogućnost da Jugoslavija elegantno izađe iz komunizma i jednostranačja; odrešeni jezik posttitovske epohe upravo je vukao na tu stranu. Šta je od svega toga ispalo na kraju - kada su Nacionalni Oslobodioci uzeli banku - dobro je poznato. I opet neslučajna vremenska podudarnost: Knjige i ideje nestaju sa stranica NIN-a 1988, kada Srbija (uz sramno oduševljenje masa i još sramnije zlatousto lupetanje patriotičeske inteligencije i novinarske boranije) počinje da tone u Vilajet po kojem i dan-danas baulja i posrće.
Retrospektivno gledano, Vlajčićev kritičarski rad u Knjigama i idejama upravo je na tragu te subverzivne težnje za liberalizacijom: i Pristrasna lektira nas podseća da su u fokusu njegove pažnje najčešće bile, na jednoj strani, knjige istočnoevropskih disidenata (Kundera, Miloš, Vojnovič, Kolakovski, Mrožek etc.) koji su - samom svojom drskošću da normalno, neideološki pišu - destruirali dominantni model progresivnog mišljenja, koji je ovde bio jednako poželjan kao na Istoku, samo je perfidnije nametan, a na drugoj strani knjige onih mislilaca današnjice koji, čak i kada su prevođeni ovde, nikada nisu dovoljno uticali - niti su dovoljno promovisani - na jednu ksenofobičnu, patološki duboko "narodnjačku" kulturu (Moren, Fuko, De Ružmon, Friš, L"Gof, Eko, Gic, Heler etc.). Ako nije isuviše patetično govoriti o "misijama", biće da je misija Knjiga i ideja bila upravo u tome: ukazati (što široj) javnosti na one knjige stranih i - ređe - domaćih autora koje korespondiraju s duhom vremena. Džaba ti, međutim, sve ideje, kada se Srbija tih godina većinski ipak opredelila za Knjigu o Milutinu ("kao metaforu", jelte), u kojoj ima svega i svačega, ali ničega što bi se moglo nazvati idejom... Osim ako i praznoglavost ili banalnost seljačkog politiziranja pred mesnim granapom nije nekakva "ideja".
Vlajčićev kritičarski rukopis odlikuje se smirenošću i ozbiljnošću: on nerado pravi parade, nije voljan - ili to prosto nije u skladu s njegovim senzibilitetom - da zadržava pažnju čitaoca efektnim obrtima, duhovitošću ili lepršavošću stila; (ovom) čitaocu to ponekad može i da zasmeta, prosto se upita kako se, dođavola, autor baš nikada ne otkači...; s druge strane, Vlajčićev kritički sud je odmeren i pouzdan, a njegova erudicija zamašna koliko i nenametljiva. Ako nema one razigranosti, okretne veštine i oštrine koja odlikuje neke njegove kolege, u njegovom kritičkom pismu nema ni starmale profesorijalne celomudrenosti. A to onda mora da (za)zvuči kao poziv na čitanje. Ako ništa drugo, da sa ove vremenske distance proverimo gde smo se ono zeznuli i kako smo skrenuli od Milana (Kundere) ka Milutinu...
Teofil Pančić
