Prodavac magle

16.02.19 Blic

Zbog štednje, Koštunica, Svilanović, moja supruga i ja krenuli smo pešice za Novi Sad. Čas Svilanović uzme Koštunicu na krkače, a zatim Koštunica Svilanovića stavlja sebi na grudi...
... Ovo je deo jednog od brojnih intrigantnih snova Ibrahima Hadžića koje je pribeležio u svojoj knjizi “Prodavac magle” (NNK Internacional, Beograd). Hadžić je urednik Televizije Beograd iz njene zlatne ere.
Nedavno smo na ovom mestu registrovali postojanje gotovo alternativne, a u svakom slučaju slabo vidljive srpske scene sačinjene od onih koji pažljivo beleže svoje snove, ali njihov sadržaj retko objavljuju u štampanim knjigama, časopisima, sveskama... I kada se to dogodi, uglavnom se izdanja prave o svom trošku, u domaćoj radinosti.
Čudno, čak su i u medijima retko prikazivane ionako raritetne štampane zbirke iskreno opisivanih neuhvatljivih i racionalno neobjašnjivih, dakle nadrealnih, misterioznih i po definiciji nesporno medijski atraktivnih noćnih maštarija s kojima su snevači odlučili da “izađu iz ormana”, rasterete se dilema, i sebi dušu olakšaju deleći neuhvatljive scene sa drugima.
Dok je bio živ, pokojni dr Ivan Nastović, koji je bio psihijatar, psihoterapeut i specijalista za dubinsku i kliničku psihologiju, veoma često je na raznim TV i radio stanicama govorio o snovima uopšteno, ali i o konkretnim snoviđenjima svojih pacijenata, tj. kako se pristojnije kaže - klijenata. Mnoge javne ličnosti su dolazile na tu vrstu terapije kod njega, a kako je to delikatna oblast, imena nećemo pominjati. Nomina sunt odiosa.
Mnogi čitaoci će se setiti da su sa njim u neretko šokantnim emisijama učestvovali oni koji su želeli da sa terapije izađu u javnost i podele iskustva sa drugima, izvan rada po “grupama za podršku”.
Prethodno smo ovde pisali o hipnagogičkim vizijama Aleksandra Zografa, čije je pravo ime Saša Rakezić (Pančevo, 1963). On već decenijama istražuje svoja “viđenja”, koja se u polusnu ukazuju “samo onima koji obrate pažnju” .
“Apokrifni život mojih prijatelja i poznanika”, podnaslov je ove neobične knjige autora iz Beograda Ibrahima Hadžića (Rožaje, Crna Gora, 1944), čijim imenom su potpisane mnoge emisije školskog programa Televizije Beograd i serije, što školskog, što dramskog programa, na kojima smo odrastali, a koje se često repriziraju u nostalgičnom “Trezoru” dokumentacione redakcije današnjeg RTS-a.
Prvo izdanje iz 2015. je bilo samizdat, pa za njega izgleda zna samo stvaraočeva bliža okolina. Ovo drugo ima 288 stranica i očigledno je dopunjeno, jer su tu zapisani i snovi iz 2016. i 2017. Taman da se zaokruži 50 godina od prvog zabeleženog i ovde štampanog sna iz 1967!
“Snove zapisujem od gimnazijskih dana (...) zapisujem svakog jutra (...) još istog trena kada se razbudim. (...) Vodim dnevnik-noćnik-sanovnik.” (...) Mnogi su bez vidljivog porekla, verovatno su došli iz tamnog, genetskog nasleđa. (...) Insistiram na datumima”, piše Hadžić u predgovoru “Noćna pratnja”.
I zaista, svaki od 204 sna je precizno datiran i ima svoj redni broj!
Biografiju, odnosno “Belešku o piscu” kao da je pisao neko drugi. Ili je zbog nečega pisac imao potrebu da nijednom rečju ne pomene svoj dugovečni, nezaobilazni rad na beogradskoj TV! Pored toga, stoji: “Objavio je osam knjiga o gljivama”, a bar jedna, “Rečnik sveta gljiva” kod istog izdavača, koja je nastala u saradnji sa prof. dr Jelenom Vukojević, objašnjava razliku između pečuraka i gljiva.
Postoje između Zografa i Hadžića i sličnosti i razlike u pristupu predočavanju svojih snovizija drugima.
Sličnosti se ogledaju, prvo, u podjednako ispoljenoj iskrenosti, ali i prikrivenoj smeši samoljubivosti, introspekcije i ekshibicionizma, i, drugo, u želji da se snovi vizuelizuju, tj. da se posle buđenja i nacrtaju. Izgleda, više zbog sebe nego zbog drugih. U ovom poslu Hadžić je neuporedivo neveštiji, pogotovo jer je crtao neposredno kompjuterskim mišem u prilično primitivnom programu “Paint”, kako stoji u impresumu.
Kao bivši urednik, i sam zna da ne samo da ne mora, nego najčešće sve što se kreira i ne treba da se objavi.
No, amaterski grafički propusti ne umanjuju važnost, originalnost i, u celini posmatrano, vrednost suštine projekta!
Razlike između Zografovih i Hadžićevih snoviđenja takođe su višestruke. Prvi uopšte nije koristio reči, dijaloge ili tekstualne opise. Potom, za razliku od Hadžića, Zografovi akteri su bezlični, neimenovani i uopšteni, osim ako nisu pop-kulturne “ikone” (Miki Maus, Paja...), dok Hadžić ne samo da sanja i imenuje javne ličnosti koje sreće u snovima, već i u fusnotama ispod zapisa daje objašnjenja istorijskog konteksta (demonstracije 1968, list “Student”, koalicija Zajedno, ulične protestne šetnje 1996/97, “Stubovi kulture”, Predrag Marković, Ratko Mladić, Radovan Karadžić...).
Na primer, evo dela sna br. 119 iz 10. jula 2002. godine, na str. 165:
“Zbog štednje državne imovine, Vojislav Koštunica, Goran Svilanović, moja supruga Vesna i ja krenuli smo pešice za Novi Sad, odnosno do neke železničke stanice, na pola puta između Beograda i Novog Sada. Zbog štednje obuće i odeće Koštunica i Svilanović su u majicama, šortsevima i bosonogi, dok smo Vesna i ja obuveni i obučeni. Koštunica i Svilanović su dobri drugovi, pa jedan drugom pomažu. Čas Svilanović uzme Koštunicu na krkače (mada ovo nošenje liči na, kako bi se kazalo, suvi seks), a zatim Koštunica Svilanovića uzima za noge i stavlja ga sebi na grudi tako da je Svilanović leđima okrenut asfaltnom putu. I ova poza podseća na seks, ili na pozu kada baletan uzme balerinu, a bogme liči i na pojedine erotske predstave iz “Kama sutre”...
Autori studije o snovima objavljene 2018. u američkom časopisu “Journal of personality and social psyhology”, psiholozi Majkl Norton sa Harvarda i Keri Morvedž sa Univerziteta Karnegi Melon teoretišu da se “u snovima često javljaju poznati ljudi i mesta, što znači da nismo voljni potpuno da ih odbacimo. (...) Donosimo čudne zaključke na osnovu besmislenih informacija.”
Ili, delovi sna br. 78 iz 17. marta 1992. na str. 111:
“Obilazim sa Ivom Andrićem neko jezerce na livadi.
- Ja bih da se odmorim - reče mi pisac.
- Da, da - prihvatih s razumevanjem njegovu želju i brzo svukoh jaknu sa sebe i položih je po zemlji da on sedne.” (...) “Andrić se vraća i umesto da on sedne na moju jaknu, na nju seda, stvorivši se niotkuda, Mila Bajford i još traži da joj ututkam leđa. Ja se naglas čudim njenoj pojavi, a ona prokomentarisa moju upitanost i brigu nad piscem:
- Ibrahime, samo tvoja tolika dobrota, prema svemu i svakome, spasava te od nepredvidivih opasnosti.”
Hadžić piše otvoreno, iskreno i bez samocenzure. Na primer, san br. 74 “Hvalim te bože” od 6. aprila 1991. na str. 107 sanjan je baš na pedesetogodišnjicu nacističkog bombardovanja Beograda i napada na Jugoslaviju, ali, potpisnik ovih redova vam stoji dobar - nije u vezi sa ovim tragičnim istorijskim događajem. Diskurs nije istorijski, već malčice drugačiji. Tekst počinje sa “Uključio sam TV da odgledam erotski film...”.
Nego, umalo malopre da napišem “NEBROJENE javne ličnosti koje sreće u snovima”, pa se prisetih da ih je Hadžić, ne samo pobrojao na kraju knjige, već zajedno sa temama (možda bolje rečeno - stavkama) i sortirao po abecednom redu, ali po imenima, a ne prezimenima.
U tom indeksu, nesvakidašnjem pojmovniku i imeniku koji je on naslovio “Dođe mi u san”, našao sam 157 osoba i 16 “neosoba” (Udruženje književnika Srbije, Rožaje, Mikološko društvo Srbije, Knez Mihailova ulica, časopisi “Vidici”, “Književna reč” i “Književne novine”, dnevni list “Politika”, Kalemegdan, “Harfa vasiona”, Ibar...).
Možda koja stavka manje ili više! Recimo, negde se pod jednim pojmom, na primer “Karamazovi”, pojave čak tri lika: Aljoša, Dimitrije i Ivan.
Postoje i neke nedoumice. Na primer u pojmovniku stoji stavka “Majstori” - san br. 11, 67”, ali ni u snu 11 ni u snu br. 67 nema ni reči “majstori”, a ni ičega što bi moglo da se veže za ovu reč. Moguće je da grešim, ali mislim da je ovde urednik omašio!
Fusnote, odnosno faktografija i stvarni događaji u njima su ponekad zanimljiviji od prepričanih snova, koji su im povodi. Na primer, na str. 68-69, uz san br. 44 iz 1981. godine, nalazi se epizoda o boravku delegacije Udruženja književnika Srbije u Rusiji i unaokolo po SSSR-u 1972. Naši delegati na kongresu su smešteni u autobus, a Hadžić je, slučajno izvukavši pepeljaru sa sedišta ispred njega, našao žicu i mikrofon preko kojeg ih je prisluškivala tajna policija.
Bez izuzetka, zanimljive su i ličnosti koje je pola veka sanjao, žive ili mrtve, i konteksti u kojima su se pojavljivale!
Na primer, pored ostalih, “viđao” je i Tita, Jovanku, Aleksandra - Acu Ilića, Vasu Pavkovića, Vesnu Parun, Božidara Đelića, Mlađana Dinkića, Milorada Vučelića, Dejana Mijača, Božu Koprivicu, Branku Otašević, Čedu Mirkovića, Dobricu Ćosića, Đorđija Vukovića, Gojka Božovića, Ivanu Simeunović Ćelić, Gojka Đoga, Gorana Babića, Dragoslava Mihailovića, Ljubivoja Ršumovića, Mihajla Pantića, Milisava Savića, Miodraga Zupanca, Rajka Petrova Nogu, Srbu Ignjatovića, Slobodana Miloševića, Timotija Bajforda, Kiša, Majakovskog, Brodskog, Brežnjeva, Njegoša, Magrita...
Neki su mu se “javljali” samo jedanput, a neki likovi su ga pohodili mnogo češće! Najviše je sanjao Predraga Čudića, čak 25 puta!
Možda posle ovog prikaza Ibrahim Hadžić, daleko bilo, počne i mene da sanja, iako se ne poznajemo!
U svakom slučaju, kad god vam se pruži prilika, zavirite u tuđe snove, pogotovo odštampane, zanimljive, duhovito prepričane i ovako akribično sistematizovane! Možda u njima pronađete i sebe! Ovako ili onako!
I ovo bi eventualno mogla da bude efektna poenta - da nisam u zlo doba pomenuo štampu i grafičku opremu. Izdavač NNK izgleda ima sistemski problem, nevolje i nesreću sa izborom štampara. Kao i prethodna štamparija “Kum”, i ova “Donat Graf” štedi na boji (slog je siv, a ne crn) i lepku (stranice su loše ulepljene), dok je tekst preporuke Filipa Davida na poslednjoj strani korica bez ikakve margine, složen i postavljen uz sam obrez knjige. Što bi neki odista stručni grafički radnici rekli: “Otišao tekst pod nož!”
Pobogu, zašto kvariti lepe snove...?

Slobodan Ivkov

01.02.19 Polja

Posle holocena, posle umetnosti u doba kulture, usred antropocena, jedan pesnik krije se iza svoje stare majke (Majka Zada). I to priznaje. Pustio ju je da umesto njega govori, priča priče, strukturira. Ona pozajmljuje glas i drugim ženama, snahi, komšinici, deci, muškar cima, komšijama, lovcu...

Imaginarni Drugi, egzotični Drugi izriče identitete, kodove, kroz govor, govor zajednice, jezičke zajednice koja iščezava jer se preobražava, a preobražava se jer se udaljava od opstan ka i pamćenja, jer ne može više da se kondenzuje na isti način - promenio se kondenzator...

Ibrahim Hadžić autor je i Rječnika rožajskog govora s pet hiljada leksema. Maternji jezik je dragulj u kruni rožajske građe koja se pojavljuje kao kulturološko, lingvističko, antropo loško, estetsko, polifono jezičko umetničko delo.

Ako uzmemo zdravo za gotovo da je izraz slika sadržaja, ovom zbirkom izražava se slika jednog začaranog, živopisnog, materijalnog, srodstveničkog, jezičkog, geografskog, večno zimskog toposa... Rekontekstualizovanog, prevučenog kroz naslage pesničkog iskustva koje se udaljava i približava svojoj građi, jezičkom subjektu s ivice margine, izvan polja moći, daleko od centra samopodrazumevajućeg. Interpretirajući jezik, uprkos normi, uprkos manjin skom, kroz poduhvat fiksiranja sveukupnosti života jedne neuhvatljive jezičke teritorije, spajajući različite sisteme i strukture...

U prvom ciklusu (Tu smo, đe smo) predstavljen je imaginarni nikada nepodignuti spo menik prapretku Kuču koji je baš tu, u Rožaje došao („Neka se utre / Neka se sa zemljom poravnja! / Da nas je odvo u Dubrovnik ,/ Pa da živimo ka ljudi“ – „Spomenik“), koji ga nije ni zaslužio, atmosfera, samoidentifikacija („Mi bismo šćelji da smo oni / A oni nam kažu: E, ne more, vi ste drugo!“ – „Kako nam je“), stanje, situacija, krajolik s životinjama koje ili naslu ćuju nesreću („plače pred nebom“ – „Pahče“) ili najavljuju neželjene goste („gleda pravo u sobu“ – „Svraka“), pitajući se s tafrom (=lažno predstavljanje) i bez tafre „Kako da doguramo

/ Do zeljene trave“ kroz snežnu oluju i mraz („Zaljedila se pišaća u tutu. / Smrzlje nam se ča rape / Ka rogovi“ – „Rožajska zimska noć“), sve znajući kako je sudbina promenljiva („Mi smo
sada malji / A jednog dana ćemo biti veliki, / No jopet kolo sreće se okreće“ – „Ka mravinjak“). U drugom ciklusu (Moja deca) matrijarh, ženski subjekt u tipičnim porodičnim situaci jama obraća se snahi, sinu, unučetu, praunučetu, grdeći ih, hvaleći, tepajući im, zapažajući,
obuhvatajući ih sve kamerom - ribljim okom u komičnim i emotivnim valerima.

Treća, najobimnija celina Mi i mi, mi i oni u 37 pesama obuhvata životne cikluse i životne bilanse zajednice, čudesna zbivanja i neverovatne pojave, vradžbine, samoubistvo, pripre manje hrane, odnos prema vlasti i onostranom, prema sudbini, karaktere, poroke, vrline i

mane, bolovanje, sahranu, praznik, odnos prema životinjama, na mitološkoj, epskoj, aristo fanovskoj matrici, izmešanih struna koje proizvode gnome, zaključke, pomirenost, pomere nost, smeh. U Hadžićevom Makondu vri, i mada su živeli teško, mnogo radili i mnogo glado vali, mnogo se muke nagledali vole život („A mijo je čoveku ovaj pogani dunjaluk, / Mijo“ – „Sudbina“). Smenjuju se filmske slike („Dok jednog jutra ne nađosmo je / Kako visi na džana riku. / Beše po njoj sve popado behar“ – „Sihirovi“), ritam bajalica („Pokisosmo“), satirični, komični, resantimani, uvidi, pohvale („Zauzo je cijelu džadu, / Raširijo se ka jaje po tiganju. / E nije vala / No raširijo se / Ko đubre po ljivadi“ – „Pravi se važan“; „Taki se ne rađaju često. / Na takima se zemlja drži. / Ovo drugo sve je fukara“ – „On je dobar“; „Nema više one ljepote,
/ Sada se svi među sobom rote. // Izašo miris iz cvijeta / I ljezet iz svijeta“ – „Bilo pa prošlo“). Ciklusi Naš jezik i Dug sadrže himnu multikulturalnosti, fluidnim identitetima, pohvalu

mnoštvima i bogatstvu nastalom od mešanja, pozajmljivanja, pretapanja jezika, kultura, vera, nejedinosti sveta („Mi smo ka ljice i naljičje, / Mi smo ka sljika i priljika: / Kat ti stojiš ispred ogljedala, / Vidiš mene. / Isto i ja vidim tebe / Kada se ogljednem, / Mi smo izmije šani / Ka maslo u vareniku“ – „I ti Crnogorci“) i ljubavnu pesmu govoru „Naš govor“ („Mi nekako utopljavamo riječi / Da nijesu golje. / Zaogrćemo hi ka kompire u brazdu, / Svuđ turamo h, / A tek lj, / Šta da ti pričam, to najvoljimo.“)

Majka maternjeg jezika je genijalna („Bogomi ja sam misljila da je kompljuter ka šivaća mašina, pa moreš da šiješ i da pričaš“), i od smrti je pobegla, popela se na planinu Hajlu.

Odgovorila je ne trepnuvši na gogenovsko/tahićansko/rožajsko: Odakle dolazimo, Ko smo, Kuda idemo.

* * *

Čuang Ceov san o leptiru, Platonovi budni filozofi naspram svih ostalih koji žive u snu, Kalderonova alegorija da život je san, Šopenhauerovo da san je kratkotrajno ludilo, Froj dovo, Jungovo, Fromovo, Sondijevo tumačenje snova, delić su dugog lanca onih koji od pre/mitoloških, sumerskih, antičkih vremena slažu cigle (knjige)... hvataju snove.

Kao fenomen iz područja individualno, kolektivno i familijarno nesvesnog, san je i knji ževni fenomen, bilo kao deo književnog dela, to jest kao tekst u tekstu (literarni snovi kod Poa, Gončarova, Dostojevskog, Tolstoja, Andrića, Borhesa, Pavića etc.) bilo kao izvor knji ževnog stvaralaštva (Kolridž, Meri Šeli, R. L. Stivenson).

U našoj književnosti malo je knjiga koje bi u potpunosti bile posvećene snovima samih umetnika, autosnevačkih: takav je Noćnik Vladana Radovanovića, Snevnik Ljubomira Simo vića, Svileni most vajarke Mire Jurišić, ili pojedinačni, arhetipski snovi Desanke Maksimović o crnom psu i Marije Šimoković o zlatnim jabukama (izvor pesme „Azurni kovčeg“).

U predgovoru Prodavca magle autor je izneo svoj stav o kraljevskom putu u nesvesno: „...s radošću uranjam u svoju podsvest koja je raznovrsnija i bogatija od moje stvarnosti i svesti“; ono što bi za njega bila poezija sna, to „noćno crno zlato“ skupljeno je i povezano u književnu tvorevinu bez vidljivih intervencija u tkivo prepričanog/samozabeleženog sna. Ovi zapisi čistih snova su književni jer njih je sanjao – pesnik. On pristupa svojim snovima bez psihološke cenzure, čista srca, neposredno, prirodno, jer za čoveka od integriteta i ono što je skriveno nije mračna tajna.


Ono što prodavac magle ovde prodaje čitaocima u ni iz čega stvorenoj magli nije mutna magla već prefinjeni humor i elegična elegancija jednog samomalo pomerenog prostora, vremena, ljudi, biljaka, gljiva, životinja. Ma kako opasne bile situacije u kojima se snevač našao (bombardovanje Splita, pištolj u džepu pidžame, avionitepsije koji bombarduju zavičaj i uništavaju knjige...) u njima nema ničeg dramatično oniričkog. Čak i snovi koji liče na košmare imaju glazuru neke dečje radosti.

Ovu knjigu možemo čitati i kao memoare iz paralelnog konzistentnog univerzuma u kome važno mesto zauzima tema književnog ambijenta i književnog života, pesnička situa cija. U jednom iščašenom rakursu, u presloženom svetu srećemo pisce, pesnike, književne figure (ima ih preko 150; i Anuk Eme čija je uloga da za državu rađa decu) u kamufliranom ali prepoznatljivom istorijskom trenutku (Tito i Jovanka na večernjem poselu u Rožajama). U radu snova srećemo se često s pesnicima u opasnosti, koji stradaju (dave se) ili se spasa vaju (isplivavši kao plovak), sam autor često je onaj koji na književno veče ili nešto nalik tome zaboravi da ponese svoje pesme, ili je pak nepripremljen za „scenu“ (pevanje, izla ganje, igranje kazačoka).

Srećemo se i s njegovim mrtvim prijateljima (Milišić, Stanisavljević, Karaulac, Kiš), s nje govim saputnicima i prijateljima, rođacima i književnim i umetničkim rođacima (Čudić, Đorđević, Stefanović, Ćosić, David, Tikveša, Dragulj, Miočinović, Donić). Baš kako naša svest obrađuje dostupan joj materijal tako i topos sna nudi rekonstruisan društveni prostor: mnogi od nas žude za drugačijim, ne nužno „lepšim“ ali bogatijim, raznovrsnijim, istinitijim književnim životom, s više nadzemnih aktera i akterki.

I kada sovjetski kosmonauti kažu Hadžiću koji gleda Zemlju, ravnu ploču, „naši uspesi su isplanirani i lažni“, a otac njegov kao u zen priči eksplicira o sličnosti dve religije „Probiješ li ljusku i uđeš unutra, hrišćanin si. Izađeš li iz jajeta, musliman si. Ove dvije religije dijeli samo opna“... on mirno nastavlja da mota ručicu filmske kamere, da posmatra čudesa, traži reči (indignacija), vidi gejblovske brkove na sekretarici... (A tražio ga je neki pesniknesretnik.)

Pored naslova medaljona snova, stav imaju i fusnote. Gotovo svako ime koje se javlja u tekstu pa potom u Dođe mi u san, predstavljeno je u fusnoti i s: moj prijatelj, moj poznanik...
Po knjizi su posejani i fotokopirani snimci urađeni nepoznatom tehnikom beleženja snova.

Ovde nema poruka božanskih ili mitskih sila, kamenih predviđanja, već svedočenja iz/ iza ogledala dnevnog života; hronika tog drugog života počinje od prvog sna iz 1972, do poslednjeg u knjizi, dvesta četvrtog, iz 2017. godine, čoveka koji ima kilometre i kilometre letenja iza sebe.

Danica Vukićević