Proplanak

ormama navodi pesnički subjekt na stalno traganje za novim, ne samo formama, već i smislom, takvog zadatka, pesničke egzistencije i novih iscrpljivanja.

Kombinatorika, geometrija, simetrija, matematika – podjednako su bitni za osvajanje stvarnog koliko i pesničkog prostora. Ipak, to su samo pomoćna sredstva, nalik na skele, koje će se skinuti, ostati neprimetne, čim se gradnja dovrši. Tako je u građevinarstvu, dok se u poeziji Simona Grabovca upravo na njima insistira, kako bi se ukazalo na nesavršenost i nedovršenost pesničkog sveta naspram realnog, bez obzira na njegovu ispraznost, potrošnost, pa i banalizaciju.

Postoji nešto čudno, začudno, u našim životima, svakodnevnim postupcima, što pesnik sluti i upozorava, a što nam otežava konačna rešenja, što nam kvari radost i narušava lepotu. Da li je to naš mentalitet, naša sudbina, ili su samo mitovi naše prokletstvo – pitanja su koja se neprestano postavljaju u ovom pesništvu koje je, tako, i angažovano, kritičko i etičko, suvereno i uverljivo.

I u knjizi Proplanak nije lako odrediti, precizno definisati, granice između vidljivog i nevidljivog, iskazivog i neiskazivog. Grabovčevo pesništvo insistira na fluidnosti, na uslovnosti, na onom što je negde između, lebdeće, neuhvatljivo, „više stanje duha“, iluzija, „lavirint bez pregrade“.

Zoran Đerić