Puko bezvlašće

30.11.07 Vreme

piše: Teofil Pančić
Umislila je da je gradski autobus pokušao da je pregazi, a kad joj je Armani zatvorio račun naizgled bez razloga, povukla se u spavaću sobu i našla ljubavnika. To je bilo teško sakriti od Borisa Ivanoviča, pošto je i on spavao u toj sobi i stalno ju je pitao ko je taj čovek pored njih.
Neke stvari, bića i pojave nikada se, hvala nebesima, bitno ne menjaju: recimo, buke kraškog terana, glas Nika Kejva ili tako neodoljivi, tako menhetenski i tako evro-jevrejski duh Vudija Alena. Ovaj je hiperproduktivni reditelj verovatno i sam odavno prestao da broji svoje filmove: snima šta god može, pa sad, ako nešto od toga i ne ispadne sasvim kako treba, eto uskoro novog pokušaja... Uostalom, teško je oteti se dojmu da su neki od njegovih novijih filmova olako potcenjeni ponajviše zato što su oni raniji bili toliko (pre)uspešni da su "zarobili" predstavu o Vudiju Alenu kao čoveku koji treba doživotno da snima jedan te isti film, u kojem će po pločnicima Njujorka neprestano urnebesati o seksu, psihoanalizi i Dominantnoj Jevrejskoj Srednjoklasnoj Majci...
Koliko god bio plodan kao filmadžija, kao pisac je Alen prilično samozatajan: njegova nova zbirka Puko bezvlašće, objavljena letos u Americi – i promptno kod nas! – posle punih četvrt veka spisateljskog pauziranja, tek je četvrta njegova knjiga priča. One su prethodne (Sad smo kvit, Nuspojave, Kratak ali koristan vodič kroz građansku neposlušnost) svojevremeno poobjavljivane na srpskom ili hrvatskom, a sada se Solaris poduhvatio njihovog kompletnog reizdavanja, što je za svaku pohvalu.
U Pukom bezvlašću susrećemo se – naravski – sa psihijatrima, sa pomerenošću filmadžijsklog sveta kojem Alen, kao svoj svome, najsladostrasnije "pravi malu decu", sa neizmernim opasnostima useljenja u novu kuću; tu je i Ničeova dijeta (!), svedočenje Mikija Mausa pred sudom (Zanimanje? – Animirani glodar), prekomerno brbljivi zubar, "mističarski" šarlatani i prevaranti, indiskretna dadilja i štošta još; priča Kako ti smrtonosno pupi ukus, draga, kalambur o snobovsko-bogataškom kolekcionarstvu, ovoga puta kretenski skupocene hrane, možda je i ponajbolji primer te jedinstvene Alenove sposobnosti da se uoči neki bizaran ili iritantan "fenomen", i potom od njega napravi remek-delce razorno pronicljive sprdnje.
Spomenuo sam jedan prijatni, blaženi kontinuitet: ako od Pukog bezvlašća očekujete nekog posve novog, nepoznatog Vudija, bolje da odmah batalite ovu knjigu. Zbirka od osamnaest prozno-komičko-apsurdističkih draguljčića, sasvim prikladnog naslova (u originalu: Mere Anarchy), sasvim je "vudijevska" po tonu, po temama i likovima, po humoru koji baštini i sinkretistički prožima "istorijske" naslage najraznolikijih uticaja, u rasponu od Harmsa do stand-up komedije, a da istovremeno ni trenutka ne gubi na izvornosti i prepoznatljivosti: mada priče, dakako, nisu ravnomernog kvaliteta, nećete naći nijednu koju je mogao napisati neko drugi. Vudi Alen, ili njegov narator, vazda je nesigurni subjekt u svetu koji se raspada, čije se "logične" premise očas posla pretvaraju u haos i košmar, ali ni taj košmar nije nekako "strašan" jer Alen ubrzo i njega nemilosrdno "dekonstruiše" svojom smehotvornom mašinerijom, uspešnom ironijskom akcijom minirajući "ozbiljnost" bilo kojeg Teškog Pitanja. Pri tome, ovaj znameniti njujorški "cvikeraš" koji je od sopstvenog stereotipno "neurotičarskog" lika odavno napravio neku vrstu kulturalnog simbola, nekako uspeva u onome što je valjda i mnogo teže nego da se "napiše nešto smešno": uspeva da pravi literaturu koja je otkačena, zabavna i svakako anarhoidna na najsuptilniji način, a da istovremeno ostane "čvrsto na zemlji", u najboljoj severnoameričkoj tradiciji. Što će reći da Vudi Alen – onaj "pravi", ako takav postoji... – može biti ne znam koliko opsednut sobom, ali je ipak lišen patetičnog samoosećanja sopstvene "monumentalnosti"; naprotiv, pre bi se reklo da pisac uživa u ulozi "pukog zabavljača", naizgled lako izvlačeći maksimum iz te pozicije. Otuda, valjda, bar deo naizgled paradoksalne tajne njegove ogromne popularnosti postignute bez ikakvih populističkih trikova, bez ustupaka onoj vrsti "prostog" ukusa koji ne ume svaki štos da okrene bar tri puta, da prozre bar tri njegova sloja.
Za kraj, evo i male vudijevske kosmogonije: "Veliki prasak, crne rupe i prvobitna supa svakog se utorka pojavljuju na naučnoj strani ‘Tajmsa’, zahvaljujući čemu je moje razumevanje opšte relativnosti i kvantne mehanike sada jednako Ajnštajnovom – mislim na Ajnštajna Mumdžija, prodavca ćilima". O da, svi smo mi Ajnštajn Mumdži, samo što niko od nas ne zna šta bi s tim – dok nas Vudi ne smesti na pravo mesto.

30.11.07 Popboks

Čini se da je kao pripovedač Vudi Alen mnogo opušteniji nego kao filmski režiser. Iako se zadržava u poznatim tematsko-ideološkim okvirima, u pripovetkama je manje usiljen, svestan da mu književnost, kao neuporedivo jeftinija umetnost od filma, pruža slobodu da dodatno istraži mogućnosti hipertrofije apsurda
Zoran Janković
Glede filmskog opusa, već bezmalo dve decenije Vudi Alen ostavlja utisak tvrdokornog posvećenika autoreciklaže, te su njegovi filmovi mahom puki eho nekadašnjeg genija, s povremenim potezima koji podsećaju na najbolje dane. Mini-poduhvat novosadskog Solarisa koji se tiče objavljivanja Alenovih izabranih dela (planirane su četiri knjige tokom ove i naredne godine) zgodna su prilika da se utvrdi da li je Alen na polju lepe književnosti uspevao da isporuči nešto svežine i originalnosti i da li mu to i dalje polazi za rukom.
Alenova zbirka Kratak, ali koristan vodič kroz građansku neposlušnost (Without Feathers, u prevodu Zorana Paunovića i Vladislave Gordić-Petković) u Srbijici je posle punih 11 godina dočekala i reizdanje – s gledišta ovdašnjih izdavača zaboravljenu i prezrenu instituciju. A da vredi tog truda, vredi. Reč je o najcenjenijem i najpoznatijem Alenovom književnom radu, ali, što je bitnije – superiorno izvedenom. A uz to vrlo pitko, ogledu o transponovanju opsesivnih tema iz filmskog u domen literature (mada u ukupnoj oceni ne treba smetnuti s uma da je reč o zbirci predstavljenoj još 1973).
Čini se da je kao pripovedač Vudi Alen mnogo opušteniji nego kao filmski režiser. Iako se zadržava u poznatim tematsko-ideološkim okvirima, u pripovetkama je manje usiljen, svestan da mu književnost, kao neuporedivo jeftinija umetnost od filma, pruža slobodu da dodatno istraži mogućnosti hipertrofije apsurda. Jedan apsurd ustupa mesto narednom, i to gotovo filmskom brzinom, te iako je Alenova rečenica, kako je i svojstveno filmskom autoru, ekonomična i ukroćena, često zna da zanese čitaoca visprenošću sadržaja.
Alen poseže za mnogobrojnim pripovednim tehnikama (ispovedni monolozi, dnevnička forma, tradicionalna pozorišna dijaloška struktura, epistolarna forma, novinska hronika, biografski visokoparne crtice...) nameravajući da pronađe podesno pakovanje za često urnebesnu smešu paradoksa, cinizma, mizantropije i (pop) referentnosti. Kako je reč o zbilja briljantnoj zbirci, teško je izdvojiti najbolje trenutke a ne skliznuti u vode subjektivnih preferenci.
Ali ako se mora, najzaokruženije i najosobenije bile bi Kurva iz Mense (u kojoj pripovedač kao tipični noirdetektiv raskrinkava mrežu ucena devojaka s magistratom koje klijentima pružaju usluge književne rasprave kao vida preljube) i Da su impresionisti bili zubari (fantazija koja ispituje transpoziciju temperamenta), koja donosi pisma Vinsenta van Goga, kome su, kao i Sezanu, Gogenu, Tuluz-Lotreku, dodeljeni alternativni identiteti frustriranih stomatologa.
Svežiji Alenov rad Puko bezvlašće (Mere Anarchy) predstavlja, pak, pokušaj da se zbirka raznorodnih pripovesti uveže višim konceptom. Kroz sintagmu iz naslova, preuzetu iz stiha Jejstove pesme, pokušano je da se, prateći Jejstov trag, napravi što precizniji prikaz savremenog sveta. Tamo gde Jejst upire prstom u sveopšte rasulo, propast ustrojstva čistijih duša, Alen se šeretski podsmeva svekolikoj ljudskoj ludosti. Većina pripovedaka kao polazišta ima bizarne novinske vesti (većina pripovedaka je u ovoj zbirci našla utočište nakon premijere u Njujorkeru), na osnovu kojih Alen kreće u potragu za apsurdom koji će u zasenak baciti onaj iznet na prethodnoj stranici. Iako konceptualno umrežena, ova zbirka je manje ujednačena. Autorov umor na nekoliko mesta je jasno primetan.
Teme Pukog bezvlašća variraju od već viđenih, mada efektno simpatičnih (recimo, detektivski obojena Kako ti smrtonosno ukus pupi, draga), preko nedovoljno fokusiranih (npr. Grešiti je ljudski, lebdeti božanski), do uspelih i nepatvoreno duhovitih (poput Dadice draga, koja nam donosi fin odjek jetkosti, autoironije i pronicljivosti glede prizora iz porodičnog života viđanih na najboljim stranicama Efraima Kišona).
Ova poslednja u fokus stavlja i jednu zanimljivu očitost – Alen najmanje duha i daha pokazuje u pričama koje se oslanjaju na filmski svet, dok s lakoćom poentira i zabavlja kad piše o bračno-porodičnim peripetijama. Lošijem utisku o Pukom bezvlašću u izvesnoj meri doprineo je i krut, na nekim mestima nevešt prevod Bojane Vujin, krcat proizvoljnostima, dok se, na drugoj strani, svakako mora pohvaliti izuzetno idejno rešenje korica Ivice Stevanovića.
Kako je možda pogrešno očekivati sveže ideje i stvaralački zanos sedamdesetdvogođišnjaka s opusom od 43 režije, ove dve zbirke, kao i preostala dva izdanja, dragocen su povod da se utvrdi lični odnos prema umetničkim dometima jedne od ikona pop-kulture 20. veka, čoveka koji je ironiji, hipohondriji, fobičnosti i levičarskom hiperintelektualizmu dao najurnebesnije moguće obličje.