Punoglavci

Poglavlje drugo
u kojemu brat Mirko kuha na televiziji, velemajstor Todorović jedva izvuče remi, jedan dječak odluči nestati i povede se živa diskusija o jednakosti spolova

  Tata je rano otišao u Zagreb, pamtim da je jutros ušao u moju sobu i poljubio me u polusnu. Kasnije me je probudila tišina. Ona me svaki put začudi kada dođem kod bake i djeda. Navečer kada legnem ništa se ne čuje, nema buke prometa, cvileža automobilskih guma, tramvajskog štropota, sirena, brujanja tvornica, šištanja iz kotlovnica, nema onoga postojanog šuma grada u kojemu život nikada ne prestaje. Samo se neki ćuk s vremena na vrijeme javi s grane i dolje daleko na rijeci pjevaju žabe. Mogu s drugog kraja kuće jasno čuti signal Geofizičkog zavoda i svaku riječ ponoćnih radijskih vijesti, koje moj djed sluša prije spavanja.
  Sunce mi tuče u prozor, a ja se protežem u postelji, još mi se ne ustaje. Gledam smećkaste mrlje od vlage na plafonu. Kroz polustisnute oči u njima prvo nađem vješticu sa šiljatim šeširom i dugim, krivim nosem. Zatim balerinu bez jedne noge. Pa jelena koji pase na proplanku. Ruku s pištoljem. Jedna mrlja izgleda točno kao kišobran koji je nekome odletio. Uto čujem neko auto dolje u dvorištu, neki moćan dvotaktni zvuk, a onda glas djeda...
   „Ajde sad puni desni... Dobro je... Sad ravno... Možeš, možeš...“
   Izađem na prozor i gledam ga kako u dvorište mašući rukama usmjerava kamion s ciglama za naš novi krov.
  „Karlo, pazi da mi jorgovan ne slome!“ vikne baka, a on ljutito odmahne rukom, kao da sad nema važnijeg posla nego paziti na njezin jorgovan.
  Odjenem se i spustim u kuhinju, gdje mama i baka piju kavu iz velikih bijelih šalica s naslikanim srcima. Baka je sakupila tih šalica od vegete da bi ih za dva djevojačka miraza dostajalo. U jednu i meni natoči bijelu kavu i namaže mi paštetu na kruh.
  „Ima i čokolina“, reče.
„Bako, molim te“, kažem joj ja, zgranuta kako joj je uopće moglo pasti na pamet da bi netko mojih godina još jeo kašastu dječju hranu.
  Premda je taj čokolino zacijelo pripadao nekome još mnogo starijem od mene. Neka je načeta kutija ostala iza moje prabake Ane, nema od koga drugoga biti, koja je umrla ovog proljeća, a koja je zadnjih desetak godina jela samo tekuću hranu, jer nikako nije htjela da joj načine zubnu protezu.
  „Radije bih da me zakopate, nego u zubara“, govorila je sirota baka Ana, još dok je nešto shvaćala.
  Prabaka Ana je potkraj života imala memoriju vinske mušice, kako je to djed jednom slikovito opisao, i po nekoliko puta dnevno se upoznavala sa svim ukućanima. Praznog pogleda većinu je vremena sjedila na rubu kauča, a onda bi se najednom prenula, pogledala sina ili nevjestu i upitala...
  „A šta vi radite u mojoj kući?“
  Drugi put opet ne bi prepoznala ni kuću, nego je plačući molila da je vode majci. Za djeda Vinka je mislila da je neki župnik iz njezina sela otprije sedamdeset godina, a baku Ljerku je uvrijedila kada ju je zamijenila za stanovitu služavku Ružu. Ja sam joj bila mala sestrica koja je umrla od španjolske gripe. No, to su bili samo kratki bljeskovi prepoznavanja, nesigurne slike koji su se u njezinom gotovo ugaslom umu miješale s drugim slikama, sasvim izglobljenim iz prostornog i vremenskog kontinuiteta. Djed je samo jednom bio župnik, baka služavka, a ja pokojna sestra. Jedini koji je pouzdano ostao uz nju do kraja, trajan u njezinom pamćenju, za kojega je nepogrešivo znala tko je, bio je brat Mirko.
  Brat Mirko u stvarnosti se, doduše, zvao Oliver Mlakar.
  Četvrtak je bio, ljetno predvečerje, točno pamtim taj trenutak prije tri godine. Baka je svekrvi dala juhu, obrisala je oko usta i ostavila odsutnu pred televizorom. Nismo mnogo obraćali pažnju na nju, sve dok ona nije iznenada zajecala...
  „Mirko moj, zlato moje...“
  Djed, baka i ja začuđeno smo se prvo međusobno pogledali, a onda okrenuli starici koja je upirala suhi kažiprst u ekran.
  „Mirko, braco“, ponovila je pokazujući Mlakara, koji je u televizijskoj kuhinju stajao kraj Steve Karapandže, šefa kuhinje hotela Esplanade.
  „Poštovani gledatelji, dobra večer i dobro došli u još jedne Male tajne velikih majstora kuhinje“, rekao je Mlakar, a baka Ana je se ozarila i šapnula...
  „Marš, mangupe!“
  Vedro se smiješila i u nevjerici vrtjela glavom za čitavog trajanja emisije, kao da sebi ne može doći kakve se ludosti domislio njezin mlađi brat. Kuhati na televiziji, pa to vragu ne bi palo na pamet. Okrenula se jednom ili dvaput nama troma kao da želi s nekim podijeliti otkriće, a onda se predomislila, shvaćajući valjda kako je besmisleno nepoznatim ljudima objašnjavati tko je i kakav je njezin Mirko.
  I nije to bio usamljen slučaj. Svakog četvrtka u devetnaest i petnaest, u terminu u kojemu je drugih dana inače bio crtani film, uključili bi joj televizor i ona je pričala s bratom rođenim, dobacivala mu rečenice poput...
  „E, Mirko, sad si ga pretjerao, ovu ti ne bi pas s maslom pojeo. Ako je i od tebe, brate, puno je.“
  Brat Mirko, zanimljivo, pojavljivao se samo u Malim tajnama velikih majstora kuhinje i nigdje drugo. Jednom je Oliver Mlakar vodio Jadranske susrete, a djed je rekao...
  „Eno ti, mama, brata Mirka.“
  A baka Ana ga je prijekorno pogledala i kazala...
  „Vi, gospodine, možda mislite da sam ja luda?“
  O bratu Mirku, najmlađem bratu moje prabake, djed i baka ne žele mi ništa reći. Prisluškujući jednom njihov šapat saznala sam samo da je on mlad nestao negdje u ratnom vihoru.

22.02.12 Plastelin.com

OVO JE ROMAN veoma čitanog hrvatskog pisca, poznatog po izvanrednom humoru. "Punoglavci" su roman o odrastanju, sa primesama neizbežne nostalgije, smešten u 1975. godinu, u slavonsku (neimenovanu) provinciju. Glavna junakinja je dvanaestogodišnja devojčica Alenka, koja sa roditeljima odlazi na ferije kod bake, penzionisane profesorice hrvatskog, i dede, veterinara u mirovini; vreme provodi na rečnom ostrvu nazvanom Teksas sa simpatijama Denijem, lokalnim dripcem i Irfanom, šahistom i pomoćnim radnikom na građevini. Ova priča o bezbrižnosti odrastanja u vremenu poznog titoizma, uz sve pop-atribute tog vremena (Čelik, Kićanović, Ćosić, Mlakar i Karapandža), prvim ljubavima i pubertetskim ludiranjima, biva ujedno i priča o "bosančerosima", "purgerima", moralnosti, šovinizmu i provincijalizmu, ali lišena neukusnog slavljenja "bolje prošlosti" i ispričana na jedan nenametljiv, duhovit i originalan način.
U ČEMU JE TAJNA OVE KNJIGE? Novelu "Vegeta Blues" Tomić je napisao 2007. godine po narudžbini "Podravke", a čitaoci "Jutarnjeg" dobijali su je uz novine na poklon. Ono što je većini "pravovernih" domaćih autora nezamislivo, Tomić je uradio sa neverovatnom lakoćom: imena proizvoda koncerna iz Koprivnice implantirao je u romaneskno tkivo tako majstorski da mu je nabrajanje kocki za supu, konzervi gulaša, kantica marmelade i kesica "vegete", ispalo jednako upečatljivo kao da se, poput učenjaka-romanopisca, bavio kategorijama kao što su ens, unum, verum i bonum.
PRVA REČENICA GLASI: "Mogu se do najsitnije pojedinosti sjetiti tog ljeta 1975..."
POSLEDNJE REČENICE GLASE: "Čitav svemir, sve ovo što vidite, može nastati iz nečega tako malenog kao što je juha u kocki."
KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: mirisala bi na SFRJ, ma što značilo čitaocu rođenom, recimo, 1991. godine.
PREPORUKA ZA ČITANJE: Pročitati i prethodne romane ovog autora: "Što je muškarac bez brkova", "Ništa nas ne smije iznenaditi", "Ljubav, struja voda i telefon" i "Čudo u Poskokovoj Dragi".
Autor: Srđan V. Tešin ("Blic")

06.01.12 Popboks

Sledi objedinjeni osvrt na dva valjana romana sa dve zajednička sadržatelja - zagledanošću u spokojniju i smisleniju prošlost i svojevrsnu namernu vožnju u rikverc u vidu ponovo otkrivene jednostavnosti izraza

Zoran Janković

ANTE TOMIĆ - Punoglavci (Rende)

Tomićevi Punoglavci imaju zanimljivu predistoriju plasmana koja dosta govori o sadašnjem trenutku susedskog i našeg poimanja liberalnog kapitalizma. Naime, Tomićevi Punoglavci su prvobitno bili plasirani kao dar uz tamošnje dnevne novine, a sve to uz podršku kompanije Podravka koja je naručila od Tomića roman u kome će se tu i tamo (ali dovoljno primetno) pominjati Podravkin proizvod Vegeta. Otud i prvobitni naziv Vegeta blues. Product placement, odnosno plasman proizvoda je tako predstavljan kao još jedan korak u sricanju abecede/azbuke istinski tržišne ekonomije, a Tomić je prihvatio izazov da, ostajući veran svom književnom svetonazoru i svom autorskom rukopisu, ispuni i pomalo čudne (a ovo tlu svakako još uvek neusvojene) zahteve poruočioca/sponzora. Srećom po ovaj sam kratki roman, Tomić je napredujući ka cilju pokazao dovoljno mere i umešnosti da pomiri zadato i ono čemu prirodno lično gravitira.
Vegeta blues se tako reinkarnila u isti rukopis drugačijeg naslova - Punoglavci i u drugoj polovini 2011. godine se pojavila kao regularno književno izdanje. Veza sa Vegetom je tako pomerena sa koricama u domen implicitnog, a novo izdanje je pružilo priliku da se o Punoglavcima izrekne sud koji bi se ticao isključivo kvaliteta onoga predočenog među koricama ove knjižice. A na planu samog teksta Tomić i ovoga puta zaslužuje zadovoljavajući ocenu, iako je teško poreciva ocena da je reč o delu znatno skromnijih polaznih ambicija nego u slučajevima Tomićevih pređašnjih dela (Što je muškarac bez brkova, Ništa nas ne sme iznenaditi, Čudo u Poskokovoj Dragoj...).
Ono što se nameće kao prvi i preovlađujući utisak po završetku čitanja ovog kratkog romana je šarmantnost iznetog, kao i gotovo neodoljiva nenametljivost priče i likova u njoj, baš kao i vešto baratanje motivom nostalgije ka danima utopijski bezbrižne SFRJ svakodnevice u ponajboljim danima zajedničke istorije (ovde je reč o jednom letu u živortu jedne tinejdžerke koja sa svojim roditeljima posećuje babu i dedu u tihoj hrvatskoj varošici 1975. godine). Tomićev jezik je saobrazan izabranoj temi, kao i eri u kojoj je ona smeštena, a, sasvim očekivano, Tomić se dosta dobro snašao u rekreiranju zlatnih dana samoupravljačkog socijalizma jugoslovenskog podtipa, na pravim mestima garnirajući priču prepoznatljivim i većini dragim simbolima tog vremena. Iako, kao što je to objašnjeno u uvodu ovog dela teksta, je ovde reč o svojevrsnoj narudžbini, odnosno tekstu skrojenom prema zahtevu spoznora, Tomićevi Punoglavci plene nepatvorenošću dominantne emocije u ovoj priči o letu koje je, kako to često biva slučaj sa primercima omladinske i/ili nostalgične literature, zapravo prvi nagoveštaj sazrevanja i tegoba koje ga neizostavno prate. Ante Tomić, i inače ne toliko sklon postmodernij literarnoj bižuteriji i akrobatici, ovde delikatno i znalački koristi jednostavnost kao potentno stilsko sredstvo, te se njegovi Punoglavci mogu pohvaliti i kao primer uravnoteženosti sadržaja i književnog izraza.

KOLUM TOUBIN - Bruklin (Laguna)

Značajno više ambicije, a slične stilske preokupacije pokazuje mnogo puta nagrađivani i sada već višestruko potvrđivani irski prozaista Kolum Toubin u svom romanu Bruklin. Mora se, međutim, priznati da , u odnosu na Tomića, Tobin pokazuje više konsekventnosti u krajnjoj izradi, kao i da je cilj koji je sam sebi odredio na upadljivo višoj koti. Ipak, nema sumnje da ova dva dela, sem donekle srodnog vremenskog okvira, ujedinjuje i vidljivo potencirana jednostavnost kao nesumnjivo viši autorski koncept.
Bruklin je priča o putovanju i evoluciji sramežljive, a veoma bistre devojke iz Irske šezdesetih godina koja dospeva u Bruklin gde lagano i, reklo bi se bez uočljivijeg upinjanja, lagano sebi krči put ka lagodnijim životnim pozicijamaod onih u irskoj zabiti. Ona u Bruklinu stiče nove prijateljice, spoznaje sebe kao ženu, nastavlja školovanje, upoznaje brižnog i vrednog momka ozbiljnih namera, istovremeno preispitujući svoj odnos prema onome što je ostavila za sobom u rodnoj Irskoj. Kolum Toubin sasvim svesno svoju priču postavlja kao povest bez mnogo nepoznatih i dosta dosledno ogoljava ovaj prikaz prelaza iz mladosti u odraslo doba svega suvišnog, što mu otvara put da se u potpunosti posveti detaljnom i strpljivom senčenju portreta promena i emocionalne evolucije unutar jedne ipak tanane duše na raskrnici između suđenog i privlačnog.
Ta suptilnost Toubinu omogućava da ovu priču u kojoj se svakodnevno dovodi na nivo ritualnog neizostavno dovode do nimalo usiljeno uzbudljive završnice u kojoj se pred glavnom junakinjom otvaraju oprečne mogućnosti i tokom koje, zahvaljujući umeću pripovedača, čitalac počinje, sve u skladu sa svojim doživljajem sveta i moralnosti, da strepi nad narednim koracima heroine ove priče. Toubin samopuzdano i, nema sumnje, dosta rigidno, prati samoizabrani put izaražene jednostavnosti kao nesumnjivo savršene mere za ovu povest čiji je autor prvenstveno zagledan u ravan emocija. Zahvaljujući tome, Toubinov Bruklin lako i bez pogubnih posledica odbacuje balast stilske vežbe, izrastajući u tihi, ali značajni trijumf autora koji je ovu svoju pripovedalčku epizodu doveo do dvojako srećnog kraja - priča deluje uverljivo na planu emocije, a stilska konsekvetnost u vidu uravnotežene i precizne jednostavnosti naprosto mami reči hvale za vrlog čoveka od pera.

27.08.11 e-novine.com

Verujem da Ante Tomić ne bi hteo da napiše ono što sam ja pročitao, bar ne svesno, kao što verujem da je moje čitanje zaista radikalno. Mnogi od čitalaca će u Punoglavcima videti još jednu nostalgičnu priču o kraju detinjstva, začinjenu Podravkinim proizvodima, o zlatnom dobu nevinosti, danima kada jugoslovenski Adam i Eva još ne kušaše sa drveta poznavanja dobra i zla. Meni se čini da su plodovi tog drveta odavno bili posađeni duboko u nama, ali da ih nikako nismo prepoznali, već smo pustili da nas savladaju i da zavladaju. Vraćanje u idiličnu prošlost, po mom mišljenju, definitivno nije put kojim bi trebalo da hodimo, ako želimo da budemo zreli i odgovorni prema važnom i konstitutivnom jugoslovenskom nasleđu
Mi, bivši Jugosloveni, blagosloveni smo svojom prošlošću koju unedogled možemo da recikliramo kao topos amoendi, Eldorado, Golden age, zovite to kako hoćete. Iako je u prirodi ljudskoj da prošlost naziva boljom jer je izvesna - i, kako joj i samo ime kaže, prošla - čini mi se da su preterivanja koja u tom pravcu idu, kada je u pitanju ono što su Vladimir Arsenijević i ekipa pripremajući knjigu nazvali Yu mitologija, zaista ogromna. Realno sagledavanje činjenica kao da još nije došlo na red i nikako da se usvoji neko istorijski neutralno stanovište o državi južnih Slovena u periodu od 1919. do 1990. Od nostalgije nije moguće živeti, odnosno ko živi u prošlosti ima problem sa stvarnošću, a opet od nostalgije je moguće sasvim udobno živeti, ako je prodajete kao robu na pijaci. A takve trgovine u književnosti na bhsc prostorima ima koliko vam duša ište, bilo da se radi o prodaji ljubavi među zavađenim narodima, prodaji Zapada na Istoku i Istoka na Zapadu ili, pak, generalnoj balaševićizaciji. Nisu te transakcije rezervisane samo za međudržavne ugovore tipa izvoz nostalgije iz Srbije u Hrvatsku, iz Bosne u Crnu Goru ili u ma kom od ova četiri pravca, već se radi i o unutardržavnim muvanjima, tipa deco moja ne znate vi kako nam je bilo bolje pre trideset godina, dok smo bili svi zajedno i dok se ne poubijasmo ko mahniti: crveni pasoš, sport i razonoda, rokenrol, ma milina i idila jedna, šta da vam kažem.
Poslednji roman, tačnije novela, Anta Tomića objavljena u Srbiji jeste ponovljeno izdanje knjige Vegeta blues iz 2007. godine, s tim što se iz marketinških razloga, pretpostavljam zbog dominacije začina C na srbijanskom tržištu, sada zove Punoglavci. Knjigu je Tomić pisao po narudžbini za čuveni koncern iz Koprivnice i to se oseća u narativu koji funkcioniše kao niz reklama za Podravkine proizvode: marmelade, supe, vegetu i ostalu „zdravu hranu“ koja stiže iz ove fabrike. Ipak, nije to glavna zamerka knjizi. Ono što više smeta jeste atmosfera reklame za bolju prošlost kojom knjiga odiše, onaj idilični sfumato kroz koji naziremo leto u provincijskom gradiću u Hrvatskoj, leto koje je promenilo život glavnoj junakinji i naratorki Alenki.
Tomić se odlučio da ulogu naratora i fokalizatora podari devojčici pred pubertetom, izrazitom pripadniku jugoslovenske srednje i obrazovane klase iz prostog razloga što je kroz tu perspektivu najlakše manipulisati prošlošću, tačnije prikazati je u onom svetlu u kojom je želeo da je prikaže. Jer prošlost, tačnije leto 1975. godine, još je poput devojčice pred pubertetom, ne potpuno naivno, ali i dalje nezaprljano, dakle nevino i čisto. Ova konstrukcija, naravno u svetlu onoga što se nakon 1991. godine događalo, a čega je Tomić itekako svestan i o čemu će se usput i u knjizi govoriti, deluje izveštačeno da izveštačenije ne može biti. I to nije jedino mesto na kojem ćete pisca „uhvatiti u laži“. Kada kažem „uhvatiti u laži“, mislim na to da pripovedanje odstupa od normi verovatnog i mogućeg u odnosu na stvoreni svet. Lažna je i mogućnost da obrazovana nastavnica hrvatskog ne zna da muslimani ne jedu svinjetinu i da ne piju, kao što je i gotovo neverovatno da u Moskvi nekog hapse zbog šverca Vegete. Nije to u potpunosti nemoguće, ali je toliko iskonstruisano da prosto bode oči.
Mitomanska aktivnost književnosti i činjenica da se rupe u ideološkom tkanju teksta otkrivaju na mestima gde se to najmanje očekuje, možda su ipak presudne za sud da knjiga Punoglavci nikako ne valja. Porodica kojoj Alenka pripada predstavlja ono što se naziva srednji sloj, ono za čim kukaju sve vlasti od Vardara pa do Triglava, ono što je sve te koljačke establišmente na istim prostorima zdušno podržavalo, ono u čije ime su ratovi i vođeni i koje je te ratove mahom blagosiljalo. Jer, teško da iko, osim pripadnice srednje klase, može plastičnije da predstavi Bosance kao egzotične priproste zanatlije, doduše čestite i inteligentne, ali u poređenju sa Alenkom i njenom porodicom ipak drugorazredne. Oseća se ta tipična gradacija na(r)cizma malih razlika gde su prioriteti utvrđeni i vrednosti jasno postavljene. Upravo je to ono po čemu će Alenka pamtiti to leto, po čemu će ono presudno uticati na njen život. Ona je tada primila večni poredak, ona je inicirana u gotovo kastinsko/rasni poredak ne samo bivše nam zemlje nego i svih potonjih koje su na njenim prostorima nastajale u krvi, na tlu. Neće naša pripovedačica pamtiti kako je upoznala prvog momka, kada je sama otišla na more sa društvom, kada je maturirala ili već šta slično. Ne, ona će pamtiti tu primopredaju moći u okviru simboličkog poretka koji će nastaviti da traje i kada Jugoslavije više odavno ne bude.
Verujem da Ante Tomić ne bi hteo da napiše ono što sam ja pročitao, bar ne svesno, kao što verujem da je moje čitanje zaista radikalno. Mnogi od čitalaca će u Punoglavcima videti još jednu nostalgičnu priču o kraju detinjstva, začinjenu Podravkinim proizvodima, o zlatnom dobu nevinosti, danima kada jugoslovenski Adam i Eva još ne kušaše sa drveta poznavanja dobra i zla. Meni se čini da su plodovi tog drveta odavno bili posađeni duboko u nama, ali da ih nikako nismo prepoznali, već smo pustili da nas savladaju i da zavladaju. Vraćanje u idiličnu prošlost, po mom mišljenju, definitivno nije put kojim bi trebalo da hodimo, ako želimo da budemo zreli i odgovorni prema važnom i konstitutivnom jugoslovenskom nasleđu.

Vladimir Arsenić