Radnici umiru pevajući

14.07.11 Vreme

Pisce "angažovanog dramskog teksta" preokupira generacijski nov osvrt na devedesete, ali i opora sadašnjost zahuktale "tranzicije" na prašnjavoj poluperiferiji jednog ionako zaribalog globalnog sistema
Nekako baš na kraju pozorišne sezone 2010-2011, jedna knjiga i jedan časopis pojavili su se na tržištu (čuj, tržištu...) kao svojevrstan komentar ili nadopuna već viđenog, ili možda kao promišljen i konkretan predlog "daljih pravaca našeg razvoja" (koliko nas je još koji odmah znamo čiji je ovo citat, tj. parafraza?) za novu sezonu. A ova je sezona u ono nešto još relevantnih srpskih teatara (ne više od sedam-osam, od čega ne više od tri u Beogradu) bar delom protekla znaku "političkog teatra", termina koji je neko vreme bio gotovo pa prognan sa naših scena – ali i sa papira, tj. nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se o tome razmišlja u skladu sa okolnostima, koje su prosto mamile na ovu ili onu vrstu teatarskog (i teatrološkog) "društvenog angažmana". Mislim, kome devedesete nisu bile izazovne u tom smislu, tog ni neka kosmička katastrofa ne bi probudila, kamoli pomerila! A i prva dekada novog milenijuma bila je, bogme, u tom smislu vrlo pogodna za obradu, mada u bitno drukčijem ključu.
Hartefakt fond iz Beograda raspisao je konkurs za "savremeni angažovani dramski tekst" i knjiga Radnici umiru pevajući (Heartefact fund, Beograd 2011) "čedo" je ovog konkursa: u njoj je odštampano pet dramskih tekstova, najuspelijih po oceni žirija (Biljana Srbljanović, Miloš Lolić, Slobodan Obradović). Tematsko-motivska struktura ovih drama i dramolikih tvorevina u potpunosti odgovara onome što je, na drugom mestu, zapisao Ivan Medenica – I somehow believe you remember him – a to je ovo: "divljačka privatizacija nekog nekada moćnog društvenog preduzeća i zločin u Srebrenici bizarno su međusobno isprepleteni" (Teatron br. 154-155). Ovaj dramski izbor upravo sjajno ilustruje tu bizarnu isprepletenost, jer se pokazuje da pisce "angažovanog dramskog teksta" preokupira, sa jedne strane, još jedan – generacijski sasvim nov i drugačiji od onog koji su mogli dati pisci "generacije potpalublja", kao neposredni akteri, žrtve i izvođači krvavog raspada dotadašnjeg sveta – osvrt na devedesete, kao i na (moralne, civilizacijske i sve ostale) posledice devedesetih, a s druge "vruća tema" današnjice: zahuktala "tranzicija" u jednoj pauperizovanoj zemljici sa prašnjave poluperiferije globalnog Sistema, koji je već sam po sebi u prilično kriznoj fazi... Tako da ta "tranzicija" u prevodu sa programatski vedrog vokabulara već davnog vremena đinđićevskog poleta na žargon rezignirane današnjice znači: masovna otpuštanja, propast "socijalističke industrije" koju ne nasleđuje nekakva "kapitalistička industrija" nego pretežno Veliko Ništa, kriza identiteta ogromne mase ljudi koja je već izgubila ili upravo gubi ne samo kakvo-takvo materijalno uporište, nego i osnovicu samopoimanja, društveni identitet, sopstveno "mesto u svetu". Razlika između jednog, šta znam, iskusnog i uvaženog RTV mehaničara u velikoj elektronskoj industriji i nekoga ko je jednom davno bio nekakav mehaničar a sada je nedefinisano gunđavo-dremljivo biće koje po ceo dan u trenerci gleda Velikog Brata ili Novaka Đokovića, jeste sva razlika ovog sveta. To je tektonsko pomeranje tolikih dimenzija da ga ne možemo još ni dovoljno dobro sagledati, kamoli dobro ga interpretirati i sa solidnom pouzdanošću utvrditi kuda nas sve to vodi. Ali, bar pokušavati se mora...
Komad po kojem je knjiga dobila naziv delo je Olge Dimitrijević. Radi se o "brehtovskom" teatru sa mnogo pevanja i ponešto pucanja, smeštenom u (raz)industrijski milje neimenovane srpske provincije: fabriku, ionako jedva preživelu kroz devedesete kupili su – u zgodnom sadejstvu sa lokalnom vlašću, ali posredno i sa "Beogradom" – lokalni baroni i mufljuzi kojima je do svega pre nego do nekakve proizvodnje i nekakvih radnika; radnici, pak, proglašavaju štrajk glađu, pokušavajući da iskamče bar nešto od onoga za šta veruju da im pripada. Od dvojice potencijalnih vođa štrajka, jedan je "iskompromitovan" time što mu se kći-sponzoruša spanđala baš sa gazdom protiv kojeg se bune, tako da onaj drugi lako preuzme vođstvo jer je on, bože moj, otporniji na ucene i primamljive ponude. Hm, ili možda nije? Pregovaramo li o tome ko je ko, ili tek o ceni? U isto vreme, ispod vidljivog sloja, traje jedno staro muško rivalstvo, borba za dušu žene koja se svojevremeno opredelila za jednog od njih, dvojeći iznova da li se opredelila dobro... A i ona sponzorušica, dakako, nije baš tako jednodimenzionalan lik, pošto ovo nije "Indexovo pozorište" or something... Radnici umiru pevajući nužno nas podseća na Radničku hroniku viđenu nedavno i na Pozorju: srodnosti – ne formalne, nego tematske – ova dva teksta uistinu su mnogobrojne, ne zato što bi tu neko od nekoga "prepisivao", nego zato što istu temu obrađuju sa vrlo srodnih, štono reć’, motrišta... Nekih uzgrednih sličnosti tu ima i sa Životom u tesnim cipelama Dušana Kovačevića, ne mnogo uspelim pokušajem savremenog klasika da se uključi u kurentnu tematiku; dakako, izvedeni i neizvedeni dramski tekst vrlo je nezahvalno porediti. Vredelo bi videti komad Olge Dimitrijević na sceni, dobar će reditelj iz njega izvući maksimum i poravnati ono što nepotrebno štrči.
Komad Tanje Šljivar Pošto je pašteta – premijerno već objavljen u časopisu Scena – opora je dramska groteska, smeštena u ratno i poratno vreme negde u Bosni, tačnije u njenom "srpskom" delu. Mesar Stojan rodio se u mesari svog oca, i može se slobodno reći da taj prostor zasićen mirisima i prizorima mesišta, iznutrica i krvi nikada nije ni napuštao. On je ceo njegov život. Spolja grub, a iznutra "meka duša" u jednom već napola obezljuđenom okruženju, Stojan je katalizator "dramske radnje" koje jedva da ima, to jest, koja je ponekad na rubu da se pretvori u katalog bizarnosti – nisam u stanju da zamislim šta bi reditelj radio s ovim komadom: nemoguće je ostvariti spisateljičine namerno preterane ultramesožderske zamisli... – da bi se odatle strmoglavila u blizinu neke vrste oporog bosanskog neorealizma, uz prikladnu reviju likova i karaktera... Jedini Stojanov zamišljeni izlaz iz skučenosti života i sredine, dodatno opoganjene ratnom mržnjom (na čemu spisateljica uopšte ne insistira, ali što snažno pozadinski zrači) maštanje je o nekadašnjoj komšinici, zanosnoj Slavici Radić Ecclestone (!!!), koja je iz Vukojebine odmaglila u beli svet, ali Stojan veruje da će mu se ona kad-tad vratiti, akoli joj izgradi budistički Hram, tu u mestu... Neobičan, čudan komad velikog potencijala i mestimično sasvim originalnih rešenja; krajnje sam radoznao kako li bi ovo funkcionisalo na sceni?!
Zero Marjana Todorovića i Ninoslava Đorđevića zgodno je, mada ni po čemu istaknuto parčence tranzicionog urbanog realizma, sve sa stereotipijama porodičnih i (para)ljubavnih odnosa i neodnosa, kockanja i ostalog dangubljenja, male i srednje korupcije svih vrsta... Lako bi se uklopilo u repertoar, recimo, u Dadovu, Buhi ili Pozorištu mladih.
Ubiti Zorana Đinđića autora Rajka Đurića, štivo podnaslovljeno kao "work in progress", i urađeno uz dramaturšku pripomoć Zlatka Pakovića, moglo bi se nazvati pamfletom u dramskoj formi – što nije diskvalifikacija, nego žanrovsko određenje. Da je angažovano – jeste, čak i "previše", u tom smislu da je tekst prekrcan aluzijama "s ključem" na konkretne "pozitivne" i "negativne" ličnosti novije istorije. Teško da je to za pozorište; radio, to već može.
Na kraju i koncu, Supermena je ubila šaka nepoznatih Katarine Todorović zanimljiv je dramski miš-maš u kojem nekog tranzicionog Godoa zajedno čekaju gej-par, onda Ludak koji je lud otvoreno i transparentno, za razliku od ostalih u komadu koji su ludi ‘nako, iz potaje, Gospođa majka i Gospođa kći koje su zajedno zalutale (sve mrzeć’ se strasno) na putu do Već Nečega U Životu, jedna Kurva baš, baš i dve fufice onako... Maštovito i razbarušeno, povremeno valjda i angažovano, i... da, zgodno za radio, sa ostalim ne znam bih li rizikovao, ali ja srećom ne odlučujem o takvim stvarima.
Kako već rekosmo, skoro istovremeno s ovom knjigom pojavio se novi (dvo)broj časopisa Teatron, sa vrlo zanimljivim tematom "Novo političko pozorište", koji preporučujem vašoj pažnji. No, kako je ovo tek prva polovina temata, koji se nastavlja u narednom broju, sačekaćemo njegovo zaokruženje za moguću širu eksplikaciju. Jedno je sigurno: nešto se dešava, nešto se pomera, i to nešto u novoj srpskoj drami i teatru ima jak politički angažovani naboj, i to nešto neće moći tek tako da se sabije nazad u... paštetu, recimo!

Teofil Pančić