Ramajana

a što on jeste i zbog toga što je njegov suštinski zadatak da spasi čovečanstvo, on mora da postrada više od ijednog drugog čoveka. U tom smislu, ovaj ep neminovno poziva na poređenje sa jednim drugim velikim književnim delom iz davnina – Biblijom. Duh izvanrednog princa Rame prožima ovaj ep, isto kao što duh Isusa iz Nazareta prožima Novi Zavet. Obojica pate i obojica su na svoj način raspeti da bi spasili ljudski rod. I obojica na kraju pobeđuju.
Više od ičega drugog, čitanje Ramajane približava čitaoca plemenitom, svetom i živućem duhu Rame. Bez obzira kojoj religiji čovek pripada, ili je pak bezbožnik ili nevernik, dodir Raminog duha je vrlo dubok i lekovit. To je osnovni cilj ovog epa, jer je princ Ajodje, isto kao i Hrist, oličenje dobrote i krotkosti, žrtvovanja i, iznad svega, ljubavi.
Osim toga, Ramajana je natopljena duhom Ramine supruge Site. Hindusi veruju da je ona bila inkarnacija Boginje Lakšmi, saputnice Boga Višnua. Do današnjeg dana Sita predstavlja prauzor neporočne indijske ženstvenosti. Čitajući Ramajanu, vidimo da je Ravana iz Lanke bio toliko moćan da su Sitina čednost i smelost, čak i više od Raminog junaštva, bile neophodne da Demon bude nadjačan. Ravana – kojem nije mogla da odoli nijedna žena, ni kraljica ni princeza bilo koje rase iz nebeskog, zemaljskog ili nižeg sveta – uverava se da je Sita u stanju da se odupre svim njegovim laskanjima i pretnjama i da odoli svim iskušenjima. To na kraju podriva i slama njegov duh pre nego što ga Rama doista i ubije.
Ako je Rama savršeni muškarac, Sita ništa manje nije savršena žena. Ona pati barem koliko i on, ako ne i više. Na kraju se pokazuje da je ona čak i veličanstvenija od Rame. Lik odane Site i njena neporočna ljubav i privrženost mužu utisnuli su se u narodno sećanje i postali besmrtni simboli idealne žene i supruge.
Klasična indijska umetnička tradicija je posvećenička, bilo da se radi o muzici, literaturi, plesu, slikarstvu, vajarstvu ili arhitekturi. Jedina svrha umetnosti je bogoštovanje, veličanje i prizivanje bakti, verskog obožavanja i ushićenja, kako u umetniku tako i u onima koji doživljavaju njegovo delo. Imajući rečeno na umu, Ramajana je u najmanju ruku trebalo da probudi duhovnost u čitaocu i povede ga na veliko putovanje koje na kraju, makar i posle brojnih života, dovodi do istinskog cilja celokupnog postojanja – do mokše, nirvane, istine koja oslobađa, do Boga. Učitelji iz davnina su bez izuzetka govorili da slušanje Ramajane ili njeno čitanje služi isterivanju čovekovih greha iz ovog i prethodnih života, kao i pročišćavanju njegove duše.