30.08.10 Nova srpska politička misao
Ima li mesta za oproštaj u ovome svetu
Mihaela de Sen-Šerona, Razgovori sa Levinasom
U prethodne dve decenije naše tržište knjiga veoma je obogaćeno raznolikom literaturom. Na žalost, knjiga nije nikada bila skuplja i nedostupnija čitaocu, iako nas nikad nije ranije izazivala tako raznolikim naslovima i temama. Našli smo se u pravoj poplavi korisnih i zanimljivih knjiga i od te bujice ne treba bežati, već hrabro u njoj zaplivati. Uz to, pojavili su se i strani donatori ili, ponekad se može reći, i dužebrižnici ideološke čistote srpskog čitaoca, ali ni takve knjige, na žalost, ne odnose nam pamet svojom jevtinoćom. Eto, tako se blagodareći "frankofonistima" našla i u našim knjižarama knjižica Razgovori sa Levinasom Mihaela de Sen-Šerona, a u izdanju nove izdavačke kuće Albatros Plus. Nemirni izdavač i intelektualac Jagoš Đuretić ne miruje. I to je dobro. Naročito posle nestanka biblioteke Albatros koju je pokrenuo u krilu (potunule?) izdavačke kuće "Filip Višnjić".
Na prvi pogled, knjiga o jevrejskom Francuzu, filosofu Emanuelu Levinasu pruža nam uvid u neku vrste etičke filosofije koja je na zanimljivoj i izazovnoj graničnoj liniji sa teosofijom. Istina, autor nigde ne pominje moguće veze Levinasa, koji je rođen u carističkoj Rusiji i odrastao na velikoj ruskoj literaturi, sa zanimljivom i privlačnom ruskom teosofijom i sofiologijom druge polovine 19. veka i prvih decenija 20. veka. Ali... Ovo "ali" ne treba da nam pokvari zadovoljstvo, iako bi zajednički sud čitalaca ove korisne knjižice (149 str., formata 21 cm) mogao da bude sažeto utvrđen da je ona apologija jevrejstva, judaističke vere. Ali. zašto da ne apologija? Mada se od autora, Levinasovog učenika i prijatelja, takođe filosofa, jer autor pripada toj feli stvaralaca, moglo očekivati manje simpatija a više kritičkog odnosa. U svakom slučaju, Levinas je od njegove strane pohvaljen za to što se usudio "da oblast filosofije otvori za reči proroka".
Lajt motiv nekolikih studijica o jednom uvidu i jednom ograničenju Levinasove filosofije, sakupljeni u ovom delcetu s namerom, jeste, čini nam se pre svega, pokušaj da se raspravi pitanje oproštaja. I to u filosofskom, ali i religijskom smislu, mada je, na kraju, ispalo da je, u ovom slučaju, opraštanje i političko pitanje. Ako ne zbog čega drugog, ono zbog toga što je zločin učinjen nad Jevrejima/jervrejima bio i politički zločin. Zločin politike fašističke Nemačke. Pitanje oproštaja je zanimljivo i za kulturu i religiju, koje obično razumemo, verovatno sasvim pogrešno, kroz onu strašnu starozavetnu poruku - da za zub ide zub, a da za oko ide oko. Verujemo, nadam se barem većina od nas, da u današnjem svetu opraštanje nije usamljena etička vrlina, niti samo pleminita hrišćanska vizija, vizija onog hrišćanstva koje je ljubavlju trebalo da demantuje strogoću i osvetoljubivost Starog zaveta. Sam institut oproštanja u ovim studijcama-medaljonima vezao se za jedno tragično, ali vrlo izazovno pitanje: Može li se oprostiti taj strašni i gnusni zločin počinjen nad jevrejima/Jevrejima u Drugom svetskom ratu? Naravno, mnogima bi među čitaocima, verovatno, bilo milo da se to pitanje proteglo i na Slovene (samo nekoliko miliona Rusa, Srba, Čeha, Poljaka je nestalo po nemačkim logorima sa ove kolebljive Planete) i na Rome, mada su Cigani (baš tako stoji u prevodu!) pomenuti u tom kontekstu samo uzgred, na jednom jedinom mestu.
Naravno, kada se povede reč o opraštanju neizostavno se nameće pitanje, filsofsko i moralno, sociološko i antroploško, staro koliko i svesni čovek, pitanje te užasne i sveprisutne u svetu dihotomije - Dobrog i Zla. Jer, istorija je samo pusti i strašni dijalog sila Dobra i Zla. Oproštaj kao moralni i etički institut dijalektički je vezan za ispoljavanje Zla, barem toliko koliko i svaki zločin za njegovog izvršioca. Ali je Zlo vezano mnogim sponama i za Dobro. Uostalom bez ovog poslednjeg i ne može se valjano razumeti. Da li je zalud V. Solovjov mislio da zlo može uspešno da deluje u svetu ako je prikriveno maskom dobra?
Da bi oproštaj postjao mora da mu prethodi Zlo. Istorija čovečantsva je neprestana, i bez Zaratustre, borba Zla i Dobrog. Zlo od kojeg, i pored objavljenog hrišćanstva i islama, nisu mogle ni crkve uvek da pobegnu (možda Pravsolavna je u tom pogledu bila najnevinija). Nisam uveren da se isto može reći za azijske religijske (filosfske?) sisteme. Autor, predstavljajući filosofiju Levinasa kao svetost ljudskog života, da je tako i nazovemo, nije se mnogo trudio da na širem filosofskom i etičkom fonu rasparvi pitanje zla, rata i tolike opačine koja prati svet od nastanka pa do ovih vremena koja se kao paun repom diče humanizmom i demokratijom. On uspeva na kraju da sve svede, gotovo trijumafalno, a na osnovu Levinasovih predavanja i razmišljnja na temu oproštaja, da se samo živom može oprosti zlo, i to ako on zatraži. A mrtva usta, što reče naš narod, ne mogu da govore. Pa stoga se oproštaj za užasne žrtve , možda, već odavno zagubio u dimu ljudskog mesa i kostiju koncentracionih logora. Naravno, ovo je pitanje i za nas Srbe, posebno za one koji su činili zločine i one koji su od njih pobegli, ili im su nisu suprotstavili, ili su jednostavno bili i ostali nedužni, čisti, vrlo važno. Pogotovu posle serije jednostranih izvinjavanja nekih političara iz Srbije.
Pretpostavljam da bi se u ovoj "našoj" knjizi o Levinasu mogla naći i za nas neka poruka, mada sam kraj, zaključak knjige je, duboko u to verujem, ne samo meni stran, čudan. Možda su strani finansijeri stoga i pomogli izdavanje ove knjige u Srbiji. I to je, naravno, dobro. Ali, i posle ove knjige ostaju i dalje mnoga pitanja otvorena, i to u oba smera. U smeru oprostiti i u smeru očekivane zamole za oproštaj za žrtve. Bojim se da osnovna poruka ove knjige neće nam dozvoliti ne da oprostimo i zaboravimo, nego da može koga da podstakne i da osvetnički pamti. A to nije zadatak ni etike, ni filosofije, a ni pravoslavlja.
Tuđe iskustvo je uvek jevtinije od sopstvene provere. Ipak, dok se malo snađemo oko tako važnog pitanje kao što je opraštanje, ne samo za masovne zločine, nego za grešne postupke, klevete i druge opačine u životu uopšte, valja se podsetiti, još jednom, šta znači oproštanje u hrišćanstvu. Jer, na kraju, hteli ili ne, pripadamo toj kulturi koja je zaorala duboke brazde u evropskoj civilizaciji. Jer, i ova rasprava u knjizi pokušava, makar na margini, da se okrene i hrišćanskom oproštanju. Dakle, opraštanje je otpuštanje greha, drugim rečima Zla. U Novom zavetu Hristos se služi istom biblijskom, znači jevrejskom terminologijom, kada je reč o opraštanju. Ali se sad ono javlja kao dar Božje ljubavi. Smert grešnika, onoga koji je zlo učinio se ne želi već njegovo preobraćanje. Tako je u Dostojvskog, u većini njegovih romana, tako je i u ruskih bogotražitelja. Da bi se pobedilo Zlo Dobrim, mora se opraštati. Ali, tu je skrivena i mala nevolja, Neki pravoslavni će ovo da ograniče samo na krug istovernika. Međutim, Jevanđelje nemislosrdno govori: Jer ovo je krv moja... koja će se proliti za mnoge radi otpuštanja grijeha (Mt, 26:28); ili: I oprosti nam grijehe naše, jer i mi opraštamo svakome dužniku svojemu (Lk,11:4), i: Jer bog ne posla sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza nj (Jn,3:17). Dakle, Opraštanje može da bude jedna od vidova sreće... ali se mora voditi računa da nijedna vrsta sreće ne sme biti nikome nametnuta, kako bi rekao L. Štros u svom delu Grad i čovek.
Naravno, rasparava o dobru, od Paltona, preko Aristoela do otačke literaure u hrišćanstvu, kao i u savremenih filosofa jeste najčešće pokretano pitanje. Uvek, naravno, postavljano u smislu borbe protiv zla. U modernoj literaturi ponovo se često vraća Platonu i Aristotelu oko rasprave da li dobro pojedinca znači i dobro zajednice, društva. Da ne pominjemo Hobsa i njegov pesmističke stav o sebičnsti čoveka kada su u pitanju dobro i lična sreća.
I kada je već toliko reči i vremena potrošeno oko Dobra i Zla, i Sreće, zar bi bilo manje važno raspraviti, ili barem govoriti, o tom kolebljivom čovekovom odnosu prema zločinu i oproštaju? Pogotovo što valja držati na umu staru Dirkemovu sociološku opasku da je zločin prisutniji i razvijenijim i naprednim državama. Uostalom, i svi ljudi nisu jednako odani zajedničkim moralnim normama i društvenim vrednostima. U tom smislu moglo bi da se postavi i pitanje šta je dobro? Surovi odgovor nam nudi ovo vreme kroz usta L. Štrosa koji kaže ako je jedino prirodno dobro sopstveno dobro svakog pojedinca, tada se mudar čovek neće posvetiti zajednici već će je upotrebiti samo za svoje ciljeve (Grad i čovek, str. 23). Ovom prilikom ovakva vrsta razmišljanja o opraštanju izostala su u ponuđenoj knjižici.
I zato što nije uvek jasno šta je dobro, ostaje nam nada da možemo lakše prepoznati zlo. Krvava istorija čovečanstva Jevrejima/jevrejima je pružila priliku da zlo debelo osete na sopstvenoj koži. Ali, i mnogi drugi narodi. O balkanskim u Evropi i da se ne govori. I to bez obzira na hrišćansku etiku i njen napor da moral zameni institucijom vrline i uprkos postomodernim etičkim razmišljanjima. I posle svega, ne samo iz reči ove knjižice nego i iz istorijskog iskustva, ispada da je zločin mnogo bliži čovekovom psihološkom, pa čak i moralnom organitetu, od kajanja i opraštanja. Ubijalo se nemilosrdno, još od Urana i Zevsa: deca svoje roditelje, braća između sebe, plemena i narodi međusobno.
Hrišćanska dogma o jedinstvu božanske i ljudske prirode jednostavno nije izdržala probu vremena. Sa etikom koja je stigla sa protestantizmom i kapitalizmom, a koja kao da je crpla neke svoje elemente iz kasnije biološke teorije Darvina, pokazala je svu kob čoveka stvorenog po liku Božjem: dva velika svetska rata sa skoro 100 miliona mrtvih i ranjenih, osakaćenih telesno, a tek koliko duševno. Pa ratovi po Aziji koje vodilo hrišćanstvo kroz imperijalne sile, potom na Bliskom istoku, i to ne od juče, i odavno na Balkanu... Da li je to hrišćansku etiku pobedio zaboravljeni "jeretički" manihejizam, ili radikalno ovaploćeni moral borbe za život kapitalizma, liberalizma i neoliberalizma. Ili je pobedila iskonska zla priroda čovekova?
Knjižica ova je, možda i nesvesno, pokrenula niz pitanja na koje nije mogla da odgvori, jer joj je cilj bio, čini nam se samo jedan: da "kazni" zločine protiv šest miliona ubijenih jevreja/Jevreja u Drugom svetsko ratu. Ona je nametnula, ipak, i još jedno pitanje: Da li je opraštanje hijerarhijski i aksiološki ispod milosti? Da li su ljubav i praštanje u sinonimskoj vezi? Ako jesu, onda bi moralo da važi ono jevanđeosko: I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam. Da li zalud govori Jovanovo Jevanđelje: Deco, volite jedan drugoga!
Gde, onda, smestiti opraštanje među tolikim moralnim fenomenima, instituima koji regulišu ljudsko ponašanje? Da li izmeću dve ljudske tvorevine: morala i zakona? Ili je ono iznad i jednog i drugog? Naravno, najgore bi bilo smestiti ga samo u okvire hrišćanskog, starozavetnog dekaloga. Isti je, čini nam se, slučaj i sa instituom zločina. Ako bismo, opet, pojednostavljeno, tretirali zločin i smestili ga samo u okvire zakona, izgubili bismo lako dušu. U zakonu je satisfakcija, ali ne, kako kaže Boris Višeslavcev, i Spasenje. Jer, beskorisno je Opraštanje tražite u zakonima, koji su plod čistog racionalnog i građanskog društva, društva grada i njegovih građana. Otprilike ova vrsta selektivnog razmišljanja bila bi na razini ontološkog: Ako vera spasava, posebno hrišćanska, onda punoća zakona nije u zakonu, već u samoj veri, u Hristu. Racionalno i humano rečeno: u samom čoveku. Jer, ako pravednost samo kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umrije (Gal, 22:24), rekao bi dobar hrišćanin. Antička je misao možda još stroža kada Polimarh, u dijalogu sa Sokratom, odgovara da pravičnost nalaže da se pomaže prijateljima a zlo nanosi neprijatelju. Naravno, u sva ova razmišljanja koja na margini oproštaja pokreće ova knjiga, upliće se i pojam prava, kao nečeg što pripada zakonu.
Orpstiti, iz iskustva znamo, nije lako i stoga se može reći da je onaj ko oprašta hrabar, vrlo hrabar, i ne mora se reći za njega da mu se u dušu uselio oganj božanski, već mnogo jednostavnije: on je dotakao čelom svojim nebeski lazurni svod. On je stekao oproštaj i postao titular one čuvene preporuke Apostola Luke: Opraštajte, i oprostiće vam se (Lk.,6:37).
I, eto, zato se može da kaže da duhovne oči vide dalje od telesnih.
Stoga traženje smisla o "nepravednoj privilegiji čoveka koji je nadživeo 6 miliona ubijenih" zaista, kako kaže sam Levinas, nema ključa. Međutim, podvalačim i ponavljam, da to nije bila drama samo jevrejskog naroda o kojoj se kao lajt motiv govori u ovoj knjižici, nego i onih "trećih", pa i Roma (koji se samo na jednom mestu, onako uzgred, u toj tragediji Drugog svetskog rata pominju kao Cigani!). Ovo napominjem da se, kao svedok jedne užasne emisije engleske Nezavisne tv sedamdesetih godina prošlog veka, sećam intervjua sa mladim antifašističkim vođama Holandije i Nemačke koji na pitanje da li bi i danas ubijali Jevreje, odgovaraju ne, ali iz tog odgovora proizilazi da bi Rome, Slovene i komuniste opet rado strpali u dušegupke. Dakle, briga o sebi, u ljudskom i filosofskom smislu, a to se pojavljuje kao pozitvna tema i u razgovoru sa Levinasom, jeste činjenica da u svetu u kojem živimo postoji ono zastražujuće, ali i uzvišeno Ja, a gde je ono - tu je i Ti, a onda se nužno u tu raskošnu, ali i opasnu vezu uvodi i Treći, On. On koji se može razumeti i ontološki i racionalno. Iako se kaže u epilogu knjižice, "za oproštaj je uvek potrebno dvoje" i Treći je time isključen. O ovome se posebno govori i trećem delu knjižice, pod naslovom "Levinas između filosofije i jevrejske misli" (str. 41"-55). Taj dijalog oko "drugog" (i podtekstualno oko "trećeg") nastavlja se u istoj Glavi, ali pod naslovom "Smrt ili dijalog sa Marloom" (str.77-85). Naravno, da je najčešće u sva ova razmišljanja uvučen i Bog, jer je Levinas, po rečima autora Sen-Šarona, radio na "filosofskom obnavljanju dolaska Boga u svest".
U izvesnom smilsu, ova knjižica je i mala rasprava o dugu filosofa svetu, jer su se oni, kako naviodi autor reči Hane Arent, od Platona pa do Hajdegera sporazumevali sa tiranima u ime one "zapadne logike koja je, po definiciji tiranska" (ne odnosile se ovo i na pesnike?).
Potraga za satisfakcijom, makar i preko ljudskih zakona, kao i dvojba oprostiti ili ne jesste pravo svakog. Ogromna je energija jevrejskog naroda, onog naroda koji je uvek u traženju, u stvaralaštvu zajedno s Bogom (B. Višeslavcev) i zato on, s parvom, traži potvrdu svoga ljudskog prava da zločin bude kažnjen. I tu dvojbe ne sme da bude. A oproštaj može samo od njih doći, od žrtve. Možda ne i uz iznesenu Levinasovu tvrdnju da oproštaj može dati samo preživeli preživelom zločincu. Na osnovu Sen-Šeronove knjige reklo bi se da je to jedinstveni jevrejski stav. I to se mora poštovati, jer jedinstvo tog naroda, koje citira ova knjižica, oštro postavlja stvar: Jervrein koji napusti Toru, i koji napusti svoj narod, lišava se, u istom času, praštanja koje Bog daje čitavom Izrailju ("Kol Izraeal"). Čovek, ipak, čitajući ove redove poželi da svima, ne samo jevrejiskim zočincima, bude oprošteno (prema knjizi i prema životu: samo onima koji potraže oproštaj, i opet se dolazi do onog: mrtvima se ne može oprostiti, jer nisu tražili oproštaj!). I posle svega, ispada da Bog daje lakše oproštaj od čoveka. On je Milostiv. Čak i onaj strašni Jahve, za koga se u Četvrtoj glavi, završšnoj u knjižici, pod naslovom "Praštanje i neoprositivo u Talmudu", kaže da je On sasvim drugačiji, da je Milostiv. Jer je samo dolsovno čitanje Talmuda stvorilo sliku da je "osvetnički, nemilosrdan i nepravedan Bog" ( str. 113). Mada od njega, barem sam tako razumeo, ne stiže oproštaj za zločine iz Drugog svetskog rata. Ali zato za grehe koje čovek učini prema bližnjem, Dan Kipura može doneti očišćenje samo ako taj čovek dobije od bližnjeg oproštaj (str. 115), ali ako Bog oprosti, onda se na njega svaljuje čitavo zlo sveta, ne samo jevrejsko, može se zaključiti.
Posle sveg čitanja nameće se pitanje: Može li se smrt od ljudske ruke kazniti smrću? Ovo pitanje nije upućeno samo od Lavinasa i njegovog promotera i učenika Sen-Šerona. U savremenom zakonu Izraela nema smrtne kazne, i time kao da se sledila misao Tore i Sinedriona, koji je smatran krvoločnim, mada je tek svake sedme godine donosio smrtnu presudu! Ipak, napravljen je izuzetak kad je ratni zločinac, isterbljivač jevrejskog roda Ajhman osuđen na smrt.
Kraj u ovoj knjižici je pomalo neočikavn, jer Levinas uzvikuje, citirajući Dostojevskog i Braću Karamazove, misao koju su rado koristili i ruski bogotražitelji: "Svi smo mi krivci za sve i svakog, pred svakim, a ja sam kriv više od svih drugih". A koliko to liči na onaj ružni san Apolodora koji je usnio da ga Skiti deru i kuvaju, a srce njegovo pri tom progovara: Ja sam uzrok svih ovih zala! Zato se svakog zla valja čuvati i tu je zgodno podsetiti se sledeće južnoafričke pesmice koju navodi izraelski predsednik Š. Peres (u Novo postanje) :
Oni su položili zavet svojoj deci
Da nikada nećemo učiniti
Ono što su oni nama učinili!
Mi, takođe, treba na ovim prostorima da naučimo da nema teologije stradanja, već samo teologije Opraštanja. Ali, što i ovo delce koje je pred nama kaže, ne sme se ni jedan čas da se razmišlja o zaboravu, kao ni o onaj strašnoj, kataklizmičkoj opruci ove knjižice - da će nezaborav trajati kao "agonija do kraja sveta" (str. 143).
Naše opraštanje, možda, nema vremena da stigne: Taman se jedan rat na balkanskim prostorima završi i otpočne, možda, preispitivanje savesti (nje, na žalost, nije bilo posle Drugog svetskog rata zbog "opšteg mira u kući"), kad, eto, stiže novi rat sa apoklapitčnom žeđi da se (paganski) osveti za prethodni rat.
Budućnost, sa boljim čovekom i ljudima, verovatno će nas, žive i mrtve, staviti pred novim (ljudskim) zadacima. S. Bulgakov govori o pravoslavlju koje u sebi kao osnovnu crtu nosi "viziju lepote", a ima li šta lepše od Oproštanja? Mada se čini da je u pravoslavlju pokajanje važnije od oprosta, makar kako o tome govori Antonije Veliki, i svi koji razmišljaju o institu oproštanja i zbog njega su u dvojbi, kolebljivi valja da znaju da oni koji se kolebaju da li oproštaj treba upotrebiti ili ne, mogu da se nadaju da pokajanje ipak jednoga časa mora stići. Možda pre oproštaja ili zatraženog oproštaja.
Verujem da iza svakog ljudskog postupka stoji neka namera. Ova je knjižica finasirana rekao sam na početku od koga. Pretpostavljam da je taj "poklon" ovdašljem čitaocu imao neku nameru i ja sam u prethodnom pasusu u tom pravcu i nešto rekao Bio je red i moralno, ali se bojim za jedno: Bojim se da autor Razgovora sa Levinasom nije uspeo da predstavi prosečnom čitaocu filosofiju Levinasa, ne samo zbog heterogenih misli i rasporeda materijala (tako se u knjižicu našao i razgovor sa filosofom Levinasom, str. 17-42, po broju stranice najveći odeljak), nego i stoga što se usredsredio samo na pitanje jevrejske tragedije. Stoga je na kraju ostalo, rečeno u varijetetu, hamletovsko pitanje: Oprostiti ili ne, - to je pitanje?!
Rade N. Božović
