Raščitavanja Šekspira, Venera i Adon

01.05.21

Zbornik Matice srpske za književnost i jezik
Nesvakidašnji, ali lep i višeznačan izraz raščitavanje u naslovu knjige Jelisavete Milojević, velikim delom ukazuje na prirodu ovog, recimo to odmah, velikog i uspešnog prevodilačkog i naučnog poduhvata. Njime se, pored ostalog, želi reći i to da Šekspir nikada nije do kraja pročitan, niti odigran: svako vreme, svaki trenutak, uvek otvara nove mogućnosti odgonetanja njegovog monumentalnog opusa, a te večno nove mogućnosti umnogome obavezuju istraživače, književne i pozorišne tumače, da Šekspira postave u kontekst vlastitog vremena.
Takvu obavezu, zadatak da čitaju i raščitavaju Šekspira bezbroj puta iznova, imaju, naravno, i prevodioci. S tim što se oni, nažalost, nedovoljno često prihvataju takvog zadatka. Razlozi za prevodilačko uzmicanje pred Šekspirovim delima mnogostruki su i složeni, ali se u osnovi svode na jedno: prevođenje Šekspira uzvišen je, no i mukotrpan posao, čiji će završni plod, u digitalnom dobu koje nema vremena ni za šta osim za ogoljenu i kratku, ne nužno istinitu informaciju, neizbežno ostati nedovoljno primećen i nedovoljno vrednovan. Zbog toga rad na prevođenju Šekspirovih dela kao nužan preduslov podrazumeva ogromnu naklonost prema delu tog velikog dramskog pisca i pesnika; takav rad iziskuje potpuno bezinteresnu i bezuslovnu ljubav i posvećenost koja će najveću i zapravo jedinu nagradu za ogroman trud pronalaziti u samom prisnom druženju sa stihovima stratfordskog barda, u dubinskom poniranju u raskošni svet njegovog duha. Upravo iz takve naklonosti nastali su prevodi Soneta koje je sačinila Jelisaveta Milojević.
Knjiga Raščitavanja Šekspira; Soneti zaokružuje trilogiju profesorke Milojević o Sonetima, započetu knjigama Šekspir: Soneti (2012) i Šekspir na ogledalu (2017), i po mnogo čemu predstavlja sintezu višegodišnjeg istraživačkog i prevodilačkog rada autorke posvećenog Sonetima. Šekspir kao neizbežnost, srećno je odabran naslov uvodnog teksta koji nadahnuto govori o motivaciji prevodioca za ovakav poduhvat, ali ništa manje ubedljivo i o vanvremenskim dimenzijama Šekspirove umetnosti. Poglavlje pod naslovom Šekspirovi soneti u prevodu na srpski od 1951. do 2018. donosi lucidnu, minucioznu, i teorijsko-stručnim argumentima obilato potkrepljenu analizu ranijih prevodilačkih dometa u prenošenju Soneta na srpski jezik. Završni deo knjige, naslovljen Soneti posle Soneta, raznolik je ali harmoničan skup odjeka podstaknutih prevodom Soneta koji je sačinila Jelisaveta Milojević.
Taj prevod, naravno, središnji je i najvažniji deo ove vredne knjige. Pred nama je, dakle, zbirka od 154 soneta, nastalih po svoj prilici početkom poslednje decenije šesnaestog veka, i objavljenih 1609. godine. Ta je zbirka, napomenimo i to, u razmatranjima opusa Vilijama Šekspira vekovima bila pomalo skrajnuta. Poput drugih Šekspirovih nedramskih dela, Soneti su ostali u senci njegovog dramskog stvaralaštva, te su neretko bili posmatrani bezmalo kao nekakav mladalački incident iz godina stasavanja najvećeg dramskog pisca u istoriji književnosti. Istorija književnosti, međutim, ume da bude nepravedna, a istoričari površni: jer, Soneti su vrhunska i vanvremenska poezija, čijoj je recepciji činjenica da je njihov autor Vilijam Šekspir verovatno više škodila, no što je mogla da doprinese blagonaklonijem prihvatanju.
Soneti su istovremeno i velika tajna, lavirint prepun zagonetaka od kojih će mnoge ostati zauvek nerazrešene – pre svega one koje se tiču identiteta njihovih protagonista, Šekspirovim stihovima uklesanim u večnost. Ko je V. H, kome ove pesme duguju svoj nastanak, ko je lepi mladić iz prvog, a ko bezdušna gospa iz drugog dela zbirke, neka su od pitanja na koja su sva dosadašnja šekspirološka istraživanja ponudila tek manje ili više prihvatljive pretpostavke i nagađanja. Kao jedna od najzanimljivijih pretpostavki te vrste izdvaja se ona koju je formulisao Jan Kot, verovatno najoriginalniji i najlucidniji tumač Šekspirovog dela (makar u dvadesetom veku – devetnaesti je imao Kolridža, a osamnaesti Semjuela Džonsona) – pretpostavka po kojoj su Soneti, uz Buru, najličnije Šekspirovo delo. Time se, pored ostalog, želi reći i to da ih je moguće čitati kao svojevrsnu autobiografiju, dramatično i uzvišeno svedočanstvo o jednom emotivno burnom periodu pesnikovog života. Takav utisak postaje gotovo neizbežan onda kada Sonete čitamo u celini, od prvog do poslednjeg. Pored uzbudljive priče koja se pomalja u stihovima i između njih, takvim čitanjem postajemo dodatno svesni velikih, vanvremenskih tema kojima su prožete ove pesme: one govore, pored ostalog, o ljubavi kao izvoru radosti i patnje, o umetnosti kao najdelotvornijem vidu suprotstavljanja prolaznosti, o nedohvatnom smislu života i užasavajućem besmislu smrti.
U prevođenju te misaono duboke a stilski raskošne poezije naš jezik, ogledali su se tokom proteklih decenija mnogi vrsni prevodioci, neki od njih s nemalim uspehom. Prevod Jelisavete Milojević, međutim, mnogim svojim odlikama nadmašuje dosadašnje prevode Soneta na srpski jezik. Savršeno poznavanje engleskog jezika – kako savremenog, tako i renesansnog, Šekspirovog – velika je početna prednost koju je profesorka Milojević imala u odnosu na sve ostale prevodioce Soneta. Ta prednost, udružena sa minucioznim osećajem za nijanse srpskog jezika, kao i sa neporecivom pesničkom darovitošću, dovela je do ishoda koji predstavlja izuzetno značajno zaveštanje srpskoj kulturi. Vrhunskom prevodilačkom dometu ovde je doprinela i uzorna akademska studioznost i akribičnost; jer, da bi se književno delo valjano prevelo, potrebno je da ga najpre izučimo i shvatimo do najsitnijih detalja – a Jelisaveta Milojević je Šekspirovoj poeziji pristupila upravo na takav, duboko studiozan način. Tako je uspostavljena potpuna ravnoteža između izuzetne naklonosti prema piscu s jedne strane i akademske ozbiljnosti s druge; upravo na toj ravnoteži, čini se, ponajviše se temelji ovaj vrhunski prevodilački domet.
Tekstovi drugih autora, dotaknutih i nadahnutih Šekspirovom neprolaznom veličinom, u završnom delu knjige zaokružuju ovu priču i otvaraju nove teme, još jednom ističući monumentalnost dramskog i pesničkog opusa Vilijama Šekspira. Jelisaveta Milojević je ovom knjigom podigla značajan spomenik toj umetnosti, koji će postati i ostati nezaobilazan u svim daljim izučavanjiima Šekspirovog dela u srpskoj kulturi.

Dr Zoran D. Paunović