Retki elementi

Vasilij Aksjonov je rođen 1932. u Kazanju, a u detinjstvu je nekoliko godina proveo u Magadanu, gradu u kojem je njegova majka Jevgenija Ginzburg bila u progonstvu. Završio je medicinski fakultet i jedno vreme radio u bolnici. Kao pisac se proslavio romanom Kolege (1960), po kojem je snimljen i film. Taj roman, kao i Karta za zvezde, Narandže iz Maroka i Vreme je, moj druže, vreme je, učinile su Aksjonova jednim od lidera takozvane mlade proze, koja je uz mnogo pompe stupila na scenu krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina.
Aksjonovljeva dela izazvala su mnogo polemike među kritičarima, budući da se bavio problemima perioda otopljavanja, pre svega večnim konfliktom između očeva i dece, do kojeg je došlo u procesu odricanja od totalitarne prošlosti. Njegovu prozu odlikuje ispovedni karakter i naglašeno interesovanje za unutrašnji svet junaka i ljudsku psihologiju uopšte.
Krajem šezdesetih godina Aksjonov poseže za zabranjenim spisateljskim oružjem – totalnom satirom, kako ju je sâm nazvao. Kritičari postaju sve oštriji, napada ga čak i sam Hruščov, a u drugoj polovini sedamdesetih sve se dodatno komplikuje činjenicom da je Aksjonov svoja dela počeo da objavljuje u inostranstvu (pre svega u SAD). Učestvovao je u stvaranju sada već čuvenog časopisa Metropol kojim su se pisci odlučno ogradili od socrealizma kao vladajućeg književnog pravca. Emigrirao je u Ameriku 1980. godine i ubrzo mu je bilo oduzeto sovjetsko državljanstvo.
Nastanio se u Vašingtonu i nastavio aktivno da radi. Bavio se pisanjem i na jednom univerzitetu u tom gradu predavao rusku književnost. Državljanstvo mu je vraćeno 1990. Iako je u SAD proveo mnogo godina – kako sâm kaže Amerika je njegova kuća – on se ne oseća kao Amerikanac i nikada se tako neće osećati. Dela koja je napisao u emigraciji svedoče o tome da je jedino Rusija u fokusu njegovih interesovanja – iako emigrant, Aksjonov ostaje istinski ruski pisac.
Junaci njegovih dela su mladi ljudi skeptički nastrojeni prema sovjetskoj stvarnosti, nihilisti puni stihijnog osećanja prividne slobode, koje interesuju zapadna muzika i književnost – sve ono što je bilo u suprotnosti sa orijentirima koje je postavila prethodna generacija. U kasnijim delima sve više se oseća filozofski pristup u razmišljanjima o neuspehu „otopljavanja“ i labilnoj prirodi čoveka koji je sve svoje nade polagao upravo u te promene.