Rob - Umiru bogovi

arog, Morana, Mokoša… čitav slovenskli panteon je na umoru. Prelaz je težak i bolan – srpska plemena, oličena u Đurašu i Dragašu, u nastojanju da zadrže svoje mesto na pozornici Balkana i sveta, suočena su sa teškim iskušenjima, žrtvama i stradanjima.
Roman nas vraća sopstvenim korenima kroz istoriju koja se ne uči u školama. Junaci, sa kojima zajedno dišemo i osećamo, volimo i patimo, podsećaju nas na zanemarene vrednosti upravo u vremenu kada su nam najviše potrebne – u dirljivoj priči o hrabrosti, požrtvovanosti, odanosti i ljubavi, koje ruše sve prepreke i savladavaju sva iskušenja ? čime se iznova potvrđuje istinitost poznate latinske izreke Historia magistra vitae est – Istorija je učiteljica života!
Knjiga koja se čita bez daha i ne ispušta iz ruku do poslednje stranice.
Začudilo ga je što Obri nisu uklonili i sahranili čak ni svoje poginule ratnike, već su ih, sa lešinama meštana, ostavili kao hranu za pse, gavrane i strvinare. Pomislio je, sa jezom uz kičmu, kakvi su to ljudi kada ne poštuju ni svoje žrtve i tako ih bezobzirno ostavljaju zverima… Nogom je odgurao lešine dva obarska ratnika koje su pritiskale iskasapljeno telo strica Blagote. Ispravio mu je noge, a glavu, sa koje je otkinuta koža sa kosom, namestio u prirodan položaj. Ruke mu je sklopio na grudima i u njih stavio mač sa kojim je ovaj junak poginuo… Bilo mu je žao što mu nužda nije davala vremena da zakopa leševe najmilijih ili im spremi lomaču. Morao je hitati za kolonom da mu previše ne izmaknu i da im ne izgubi trag. Svojih najdražih uvek će se sećati i nositi uspomenu na njih u srcu, jer, kako mu je stric često govorio: „Smrt samo odnosi, a zaborav ubija!“
***
Đuraš je stigao samo da zgrabi nogavicu Dragaševih pantalona, ali ne i da ga zadrži, kad je ovaj skočio i potrčao ka selu, a iz grla mu se samo otelo dugo, bolno:? Neee !Za trenutak se mašio za bodež iz pojasa i spremio se da krene za bratom, ali ga je razum zaustavio i ponovo je legao na zemlju. Dragaš je vrišteći trčao prema zveri koja je tako hladnokrvno i divljački ubila jedno milo stvorenje. Imao je želju da mu noktima izvadi oči, da mu zubima iskida grkljan, nikakvo drugo oružje nije ni imao. Ni o čemu drugom nije razmišljao osim o osveti za sav bol koji mu je u ovom čemernom danu nanet.
***
Naredno buđenje je bilo sasvim drugačije… Iznad njega su se nadvijala dva lika nestvarne lepote. Lica žena sa dugim, crnim kosama, gustim veđama i krupnim, kestenjastim očima gledala su ga iz takve blizine da su mu pramenovi mirišljave kose golicali obraze. Prelepo izvajane, punačke usne nešto su mu govorile, otkrivajući kao sneg bele zube, između kojih je igrao vrh ružičastog jezika. „Ne znam ja vilinski jezik. Ne znam ni ko sam, ni gde sam“, pokušavao je da im kaže, ali reči nisu izlazile iz usta. Bio je među vilama. U to je bio siguran. Da li su to vodene rusalke ili šumske vile nije mogao da raspozna. Hoće li ga odvući u smrt i uzeti mu dušu da se sa njom igraju, ili će mu oterati bolove i isceliti ga?
***
Iznenada se začu kotrljanje. Koturovi užeta koje je Đuraš povlačio izvalili su poveći kamen iz ležišta i on je počeo da se sporo kotrlja naniže, sve više ubrzavajući. Đuraš se sledio, nespretno je pokušao da zadrži kamen, koji ga je udario u lakat i u luku odskočio ka dubini. Čulo se snažno klap-klap-klap, dok je kamen udarao o bočne ivice točila, onda duga pauza, pa tup udarac kada je dotakao tlo. Pretrnuo od straha, Đuraš se zalepio za hladni kamen i čekao reakciju iz doline. Srce mu je tako snažno lupalo da se pobojao da će udarci izazvati još jednu izdajničku lavinu kamenja.„Čuli su me. Videće konopac na steni. Sad je gotovo. Propao sam“, paničio je Đuraš i očekivao uzbunu u dolini.
***
– Kada bi pokušao da shvatiš reči mog jezika kao što se ja trudim da naučim tvoj, razumeo bi me i znao bi da izgovoriš moje ime. I za mene su tvoje reči bile kao var-var dok ih nisam naučio i razumeo… Kažeš da smo mi životinje, a pogledaj šta vi radite. Ponašate se prema ljudima gore nego prema životinjama. Slušao sam ja i o vašoj dobroti da ljude nabijate žive na kolac i derete im kožu. Pričaš mi o lepoti vaših gradova, o bogatstvu i nekakvoj umetnosti. Za naša naselja misliš da su brlozi divljih životinja… Ne znaš ti koliko tu lepote i dobrote ima. Vi znate da od zlata i metala napravite nakit i bleštavo blago, ali mi poznajemo lepotu cveta na livadi, divimo se reci, potoku, drvetu. Ne možeš ni zamisliti lepotu naših pesama i zanosnu igru devojaka oko rasplamsanog ognjišta. Da, klanjamo se dubu, drvetu koje je kroz svoje korenje i preko svojih grana propustilo leta koliko mnogi vaši gradovi i države nisu. Poštujemo bogove neba i zemlje, svetlosti i tame. Pravimo im kipove i prinosimo žrtve. To su moćni bogovi koje ne treba ljutiti niti omalovažavati. Odkud ti možeš znati čija nam je ruka pomogla da se izvučemo iz nevolja i opasnosti od oluje ili pirata? Da li je to bio tvoj romejski bog, ili svemoćni Svarog, ognjeni Perun, ili pak blistavi Dažbog. Možda je zaštitnik Veles, sa duhovima mojih predaka, uspeo da nas u poslednji čas iščupa iz kandži smrti. Zašto misliš da, ako si rođen u tom tvom Konstantinopolju i ako veruješ u Hrista, vrediš više nego ja ili bilo koji čovek pod kapom nebeskom?