Romani - Konstantin Leontjev

11.01.14

Leontjev kao pisac stoji rame uz rame s Tolstojem, Dostojevskim, Čehovim i Gogoljem:

Autor: Anđelka Cvijić

Najbolji prošlogodišnji izdavač u Srbiji, po odluci žirija 58. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, bila je beogradska Paideia. U nizu autora čijim delima, iz godine u godinu, ova kuća bogati ovdašnju književnu scenu - Sartr, Čehov, Č. Miloš, Rot, E. Jelinek, Dž. M. Kuci, Makin, Makjuan, Tabuki, Ulicka, Olga Tokarčuk... posebne pohvale idu za sabrana dela pisaca koji su odavno utemeljeni u svetskoj literaturi. Paideia je dosada, naime, objavila osam knjiga Aristotela, sabrana dela Prusta i Kamija, Gajta Gazdanova, Konstantina Vaginova i Nine Berberove, a već nekoliko godina prisutna su i sabrana beletristička dela Konstantina Leontjeva.

Tokom jeseni prošle godine pojavila se treća (od četiri) knjiga dela Leontjeva - skup romana i pripovesti pod zajedničkim naslovom Iz života hrišćana u Turskoj (u prvoj su romani Podlipke, U zavičaju i Drugi brak, u drugoj roman Odisej Polihronijades). Prevodilac Duško Paunković za Danas kaže da se odlučio da prevodi baš Leontjeva zato što je u pitanju izuzetan pisac, sticajem okolnosti potpuno nepoznat ovdašnjoj publici.
- Prevođenjem njegovih dela želeo sam da pružim mogućnost čitaocima da upotpune svoju sliku o ruskoj književnosti. Drugi razlog je Istočna tema, koja zauzima centralno mesto u Leontjevljevom književnom opusu. Najbolja dela Konstantina Leontjeva govore o životu hrišćana u Turskoj carevini u 19. veku. Pretpostavio sam da bi čitaocima u Srbiji bilo zanimljivo da se upoznaju s hrišćanskom svakodnevicom u literarnoj interpretaciji jednog izuzetnog pisca koji je inspiraciju za svoje delo crpeo iz ličnog iskustva. Leontjev je, kao što znamo, deset godina proveo na Istoku u diplomatskoj službi.

U Sabranim delima ostao vam je još četvrti tom. Koliko je trajalo vaše „druženje“ sa ovim piscem?
- Projekat je započet krajem 2007, a prvi tom izašao je sledeće godine. Drugim rečima, već šest godina Paideia i ja radimo na ovom projektu i „družimo“ se s Leontjevim. Naš cilj je da predstavimo tog autora onako kako on to zaslužuje, i zato se radu na svakom tomu pristupa s velikom pažnjom.

Decenija koju je proveo u konzulstvu u Turskoj od ključne je važnosti za filozofsko, religijsko i literarno sazrevanje Leontjeva. Postoje li neki novootkriveni prelomni trenuci u njegovom životu u tom periodu?
- Okolnosti u kojima se našao na Istoku snažno su uticale na Leontjeva u svakom pogledu. One su ga nadahnule da napiše dela u kojima se približio idealu za kojim je žudeo. U njima se pojavilo nešto novo, ono što je sam Leontjev nazivao „unutrašnjom muzikom“. „Želeo sam da se okušam na tim akvarelima, na tim porcelanskim šoljicama“, napisao je jednom prilikom. I zaista, nemnogobrojni ali vredni čitaoci, među ostalim Lav Tolstoj i Ivan Bunjin, prepoznali su izuzetnost ovih Leontjevljevih dela. Po prirodi svog posla Leontjev je imao priliku da iz neposredne blizine posmatra diplomatske igre velikih sila, njihovo rivalstvo i diplomatsku borbu oko uticaja na Istoku. Štaviše, u kasnijim fazama svog službovanja i sam je učestvovao u tim igrama. Iako su se osnovne crte Leontjevljeve filozofske koncepcije mogle nazreti i pre njegovog odlaska na Istok, tek će boravak u Turskoj dati podsticaj njenom konačnom uobličavanju. Viševekovni spor ruskih intelektualaca o mestu Rusije između Evrope i Azije Leontjev će pokušati da reši na sebi svojstven, pomalo radikalan i beskompromisan način. Pošto u njegovoj koncepciji nisu pronašli ono što su želeli, ni slovenofili ni zapadnjaci nisu prihvatili Leontjeva, i on je do svoje smrti ostao usamljena figura. Međutim, teškoće u koje je zapadao nisu ga mogle naterati da izmeni svoja uverenja. Ipak, naredna generacija autora shvatiće na pravi način dubinu njegove filozofske i istoriografske misli. Tokom boravka na Istoku Leontjev se našao u geografskoj blizini Svete Gore, kuda je često odlazio u potrazi za mirom, samoćom i odgovorima koje je, kako je smatrao, mogao dobiti samo u veri. Međutim, njegova živa i nemirna priroda i njegov tragalački duh nisu mu dozvolili da se zamonaši, o čemu je inače razmišljao. Unutrašnji konflikt između, s jedne strane, snažne želje za prihvatanjem duhovnog vođstva i, s druge, još snažnijeg, dionizijskog načela, koje ga je teralo da uživa u svemu što život može da pruži - doveo je na kraju do duševne krize, iz koje veliki pisac dugo nije nalazio način da izađe. Na kraju je doneo odluku da napusti diplomatsku službu, koju je voleo i koja mu je davala egzistencijalnu sigurnost, i da se potpuno posveti nesigurnoj u materijalnom smislu književnoj delatnosti.

U zamršenim odnosima velikih sila u to vreme Leontjev se odlično snalazi, puštajući svoje likove da iznose njegove političke stavove?
- Na samom početku svoje diplomatske karijere Leontjev je napravio međunarodni incident. Fizički je kaznio službenika francuskog konzulata koji se uvredljivo izrazio o Rusiji. Iako je zbog toga, formalno, morao biti kažnjen, Leontjevu je taj emotivni ispad zapravo pomogao u karijeri. Njegovi pretpostavljeni su, naime, sa simpatijom gledali na „branioca ruske časti“. Leontjev je pisac koji na svoje literarno platno rado prenosi ljude s kojima je dolazio u dodir tokom života. Štaviše, kod pojedinih junaka prepoznajemo osobine i stavove samog autora. Leontjev često koristi svoja dela kao tribinu s koje iznosi svoje misli i sumnje, obrazlaže svoju koncepciju. Ipak, njegova dela nisu tendenciozna. On u njima vešto polemiše sa samim sobom rečima drugih junaka i ne ukazuje čitaocu kome da se prikloni. Inače, Leontjevljeva dela obiluju likovima, etnografskim detaljima i slikama svakodnevice. Može se reći da je autor ostavio i panoramski pejzaž epohe i bezbroj vešto i realistički urađenih pojedinačnih portreta.

Iako je pisao na kraju 19. veka, šta je to što ga čini modernim?
- Upravo ono što savremenici nisu mogli da prihvate u njegovom delu današnjim čitaocima je blisko i razumljivo. Iako pripada realizmu, Leontjev junake slika „krupnim potezima“ četkice. Njihove osobine se samo nagoveštavaju, i tek sa određenog rastojanja možemo raspoznati celinu. Leontjev izbegava suvišnu psihologizaciju junaka, ali uprkos tome oni su izuzetno ubedljivi upravo u psihološkoj ravni. Štaviše, može se reći da su Leontjevljevi junaci, iako oslikani s manje realističnih detalja, plastičniji i, u svakom slučaju, nama danas ubedljiviji od junaka u delima Leontjevljevih savremenika. Zanimljivo je i Leontjevljevo baratanje vremenskim planovima, za koje možemo naći paralelu u filmskoj umetnosti, a isto tako privlače pažnju i njegov svedeni govor, ali i sloboda s kojom se dotiče tema koje ne bismo očekivali u repertoaru pisca iz njegovog vremena. Ipak nije moguće u potpunosti odrediti koren Leontjevljeve modernosti, ona se pre svega nalazi u doživljaju koji današnji čitalac ima kada čita njegova dela. Posebno ona iz Istočnjačkog ciklusa.

Objavljivanje Leontjevljevih sabranih dela u Rusiji je započelo 1912. U kakvoj se svetlosti sada pojavljuje ovaj pisac?
- Prekinuto je 1913. zato što je izbio rat, ali 2000. Ruska akademija nauka započela je objavljivanje kritičkog izdanja celokupnih dela, i taj projekat se takođe bliži kraju, istina sporo. Ova sabrana dela prvi put omogućavaju potpun uvid u celinu njegovog opusa i svakako će podstaći pojavu novih radova o Leontjevu. Nedavno se u ediciji Život izuzetnih ljudi, koja izlazi od 1890, pojavila i biografija Konstantina Leontjeva. Izvesno je da danas ovaj pisac i mislilac zauzima u Rusiji mesto koje zaslužuje, a i inostrani izdavači se sve više zanimaju za njega. Čitaoci u Srbiji imaju privilegiju da budu prvi koji mogu čitati Leontjevljeva dela u prevodu.

Je li uticaj Leontjeva jači u ruskoj filozofiji (kako stoji u enciklopedijama - Solovjov, Berđajev, Bulgakov, Florenski...) ili u književnosti? Koliko se nova ruska proza oslanja na klasike?
- Rusija se danas nalazi u prelomnom periodu svoje istorije, i mnogi njeni građani smatraju da je upravo put koji je predložio Leontjev - put kojim Rusija treba da krene u izgradnji svog identiteta. Zbog toga Leontjev danas privlači veću pažnju kao mislilac. Međutim, njegovo književno delo, koje je on sam smatrao najvažnijim, ipak nije u senci njegove filozofske doktrine. Leontjev kao pisac, prema mišljenju mnogih savremenih kritičara i teoretičara književnosti, stoji rame uz rame s Tolstojem, Dostojevskim, Čehovim i Gogoljem.

15.09.08

Beogradska „Paideja” jedan je od retkih izdavača, ako ne i jedini, koji već celu deceniju kontinuirano i neumorno, sopstvenim snagama, objavljuje dela klasika ruske književnosti. Mnogi pisci koji i u Rusiji poslednjih godina doživljavaju renesansu pojavljuju se gotovo istovremeno i kod nas, a njihove knjige sve više privlače srpske, naročito mlade čitaoce.

Kvalitet ovim izdavačkim poduhvatima je garantovan: njih prevode predano i sa izuzetnim žarom dva brata, sjajna znalca ruske literature, Duško i Zorislav Paunković. Tako smo, zahvaljujući njima, dobili kapitalne prevode Berberove, Gazdanova, Vaginova... a najnovija vest je da je Duško Paunković upravo objavio prvi od četiri predviđena toma izabranih dela Konstantina Leontjeva. Osim jedne priče objavljene u časopisu „Ruski almanah”, Leontjev je potpuno nepoznat našem čitateljstvu. Doduše, ovaj zapostavljeni pisac iz 19. veka, koga su poredili sa Dostojevskim i Tolstojem, i u Rusiji upravo poslednjih godina doživljava svoje zvezdane trenutke...

Koji su razlozi bili da se opredelite da prevodite Leontjeva?
U svojoj nemilosrdnoj „Istoriji ruske književnosti” Tatjana Kondratovič navodi jednu zanimljivu epizodu iz Leontjevljevog života. Jednom prilikom Leontjev i Turgenjev, koji je u to vreme snažno podržavao mladog kolegu, stajali su na nekombrdu u Švajcarskoj. U daljini su se videle uredne i jednake jednospratnice; razmišljajući naglas, Turgenjev je rekao kako bi bilo dobro da Rusija dosegne takav ideal. Na to je Leontjev odgovorio: „Da li vi zaista u toj banalnoj malograđanskoj jednoličnosti vidite ideal kome treba težiti? U tom slučaju ne želim da imam ništa s vama.” I zaista je prekinuo sve odnose s Turgenjevom. Ta scena dobro oslikava Konstantina Leontjeva, usamljenika u ruskoj književnosti, koji je smelo bacio rukavicu celokupnoj svetskoj banalnosti.

Kakav je bio njegov život?
Iako je s vremenom menjao svoje političke i estetske stavove, Leontjev je ostao dosledan u jednoj stvari. On nije, poput Dostojevskog, smatrao da će „lepota spasti svet”, ali život bez lepote nije mu se činio vrednim. A lepotu je nalazio u bogatstvu razlika.
Rođen kao sedmo dete u osiromašenoj plemićkoj porodici, Leontjev je po završetku gimnazije morao da stekne obrazovanje koje će mu omogućiti da zarađuje za život. Upisao se na medicinski fakultet i 1853. dobrovoljno je kao lekar otišao na krimsko ratište. Posle rata je neko vreme bio privatni lekar, a 1863. stupa u diplomatsku službu. Narednu deceniju provodi u ruskim konzulatima na Balkanu. Iako je bio ubeđeni monarhista i želeo da doprinese slavi Rusije, njegov odlazak na Balkan imao je pre estetske nego političke motive. Ogorčen prodorom demokratskih ideja sa Zapada, u kojima je video diktat osrednjosti, Leontjev je potražio utočište u „slovenskoj prošlosti”. Feudalna turska vlast je u izvesnom smislu konzervirala balkanske narode na stadijumu „epskog vremena”. Ovde je Leontjev pronašao ono što mu je nedostajalo u „zagušljivom Peterburgu”, čijim ulicama defiluju „pogrebne povorke” – tako je naime Leontjev doživljavao ljude odevene u crna evropska odela. Na Istoku nastaju njegova najpoznatija dela. Međutim, protivrečan kakav je bio, Leontjev napušta svoju diplomatsku karijeru na njenom vrhuncu. Tik pre nego što je imenovan za ambasadora.

U čemu je posebnost njegove sudbine kao pisca?
Iako je već na početku svoje spisateljske karijere bio prepoznat kao veliki talenat, Leontjev nije stekao slavu za života. Imao je i poštovaoce i odane sledbenike, ali njegova dela nisu imala širi odjek. On nije pripadao nijednom književnom taboru i nastojao je da piše u skladu sa sopstvenim idealom. Izbegavao je detaljizaciju i ironiju, tada vladajuće manire u književnosti. O visokim zahtevima koje je sebi postavljao govori i činjenica da je jedne noći spalio ciklus romana „Reka vremena”, na kojem je radio više od deset godina, prosto zato što u njemu nije uspeo da izbegne boljke od kojih je u to vreme, po njegovom mišljenju, patila ruska književnost.

Zbog čega Leontjeva danas prepoznaju kao izuzetno važnog u ruskoj književnosti?
Ono što su propustili da primete savremenici uočili su pripadnici sledećeg pokolenja ruskih pisaca – Rozanov i Berđajev odali su puno priznanje Leontjevu i kao piscu i kao misliocu, a 1912. započeto je izdavanje njegovih sabranih dela. Kasnije, u sovjetsko vreme, Leontjev je proglašen konzervativnim piscem i njegova dela bila su zabranjena.
Izvesnu hladnoću i svedenost, kako u oslikavanju karaktera, tako i u stilu, koje su smetale Leontjevljevim savremenicima, današnji čitalac shvata kao nešto blisko, kao neposredan govor rasterećen kitnjastosti, gotovo obavezne u XIX veku. Čitajući Leontjeva, nemamo utisak da čitamo o prošlosti. Naprotiv, njegove junake vidimo kao nekog ne tako dalekog i različitog od nas.

Koje su ideje ovog pisca, kao mislioca, koje korespondiraju sa našim vremenom? Šta je ono najvažnije što je anticipirao?
Rusija koja sledi svoj put, koja se ne odriče svojih veza sa Istokom, koja ne oponaša slepo Zapad i koja, i u načinu života i na planu društvenog uređenja, zadržava svoje osobenosti – to su neke od osnovnih ideja i želja ovog autora, i čini se da se nešto od toga opet pomalja na horizontu ruske politike i svakodnevice.
U svojim delima predvideo je stvaranje Evropske zajednice; mada nije koristio taj termin, najavio je globalizaciju, kao i to da će se komunizam širiti po svetu iz Rusije.

Srpskim čitaocima otkrivate ruske klasike koji do sada nisu prevođeni, a i u Rusiji, dobrim delom, doživljavaju renesansu. Imate li povratnu informaciju – kako su prihvaćeni kod nas?
Dosad je „Paideja” objavila sabrana dela Nine Berberove, Gajta Gazdanova i Konstantina Vaginova, a sa ovim ranim romanima započeto je objavljivanje sabranih dela Konstantina Leontjeva. To su potpuno različiti autori. Zajedničko im je samo to što se na velika vrata vraćaju u rusku književnost da zauzmu mesto koje im pripada. Nina Berberova je već dobro poznata našim čitaocima. Gajto Gazdanov je stekao poštovaoce u Srbiji, a zanimljiva je i recepcija Konstantina Vaginova koji je, po svemu sudeći, našao čitaoce među mladom urbanom publikom.

Koje pisce imate još u „rezervi” kao iznenađenje?
Još ne razmišljam o tome. Sabrana dela Konstantina Leontjeva, kao jedan od najznačajnijih „Paidejinih” projekata, zahtevaju veliku posvećenost. Trenutno su u pripremi drugi i treći tom od četiri predviđena, a želim da sa svoje strane doprinesem tome da se ova dela pred našim čitaocem nađu u najboljem mogućem obliku.

18.12.08 Vreme

U izdanju beogradske Paideie objavljeni su romani ruskog pisca Konstantina Leontjeva, za čiji je prevod Duško Paunković dobio najugledniju prevodilačku nagradu koja se dodeljuje u Srbiji – nagradu "Miloš Đurić"

Carevi su ih satirali, generalni sekretari urnisali, aristokratija ih se stidela, puk ih je prezirao, zatvori, logori i ludnice rado su im pružali gostoprimstvo, ali oni su, onako neobuzdani i onako tanani, onako grubi i onako nežni, onako ludi i ludački strasni, onako beskompromisni i odvratno ponizni, oni su izranjali iz sopstvenih grobova ili glavom probijali zidove tamnica i, neupokojeni, neuništivi, kretali iznova kao dobri duhovi ili zlodusi, svejedno. Kao kakve sablasti, čak i kada im je dobro išlo (retko, doduše), teturali su svojom velikom zemljom, ili izvan nje, obgrljeni, kao neprobojnim šinjelom, svojim prelepim jezikom koji je nosio njih u istoj onoj meri u kojoj su nosili i oni njega.

Govorimo o ruskim piscima.

Verovatno je Viktor Jerofejev u pravu kada kaže da je Rusija zemlja dobra za pisce, ali ne i za život, no, ako zanemarimo aforističku snagu ove sjajne dosetke, Jerofejev je svakako u pravu u jednom uzvišenijem, metafizičkom smislu: teško je naći zemlju koja se s više mržnje i s više ljubavi odnosila prema svojim piscima i teško da je piscima igde bilo tako jezivo kao u Rusiji, ali, šta god to značilo, oni su izrastali iz tog i takvog tla, iz njega su crpli snagu i nadahnuće i postajali apsolutno neponovljivi. Jedan od onih majstora koji je doskora bio nedovoljno poznat i ruskoj javnosti zove se Konstantin Leontjev (1831–1891). Lekar, pisac, filozof, diplomata, neostvareni monah bio je od onih tipova koji su svoju (višeglavu) strast živeli slabo (se) pitajući za cenu. Leontjev piše u trenutku kada je Turgenjev verovatno najveća zvezda ruske književnosti (svest o veličini Lava Tolstoja ni u Rusiji još nije bila sazrela). Podlipke, U zavičaju i Drugi brak tri su Leontjevljeva rana romana unekoliko bliskih tema, ali različitih postupaka i strukture. Podlipke su roman u kojem pripovedač aristokratskog porekla plete mrežu odnosa u okruženju (Podlipke su selo) u kojem stasava, što znači da se spliću opisi života aristokratskog i građanskog staleža, sa slikama života nižih društvenih slojeva. Ništa novo. Ali od prvih redova romana Leontjev nam podastire finu ironiju, što je prvi element specifične Leontjevljeve razlike u odnosu na prethodnike. Drugi osvežavajući trenutak jeste živa putenost koju Leontjev vadi iz moralističkih nanosa u koje su je, tu putenost, zaronili njegovi prethodnici. Najzad, preciznost njegovog izraza, nesklonost metafizici (komentatori primećuju da je medicinsko obrazovanje odigralo značajnu ulogu u njegovoj nesklonosti metafizičkom izrazu) i nelinearni tok pripovedanja dovode do toga da se pojedinac kod Leontjeva čini izrazitijim, manje određenim društvenim uslovljenostima, jedinstvenijim, a da nema nadljudske porive (poput grofa Miškina, recimo), niti zauzima herojsku pozu (poput kneza Bolkonskog, na primer).

Roman U zavičaju tematski je srodan Podlipkama, s tim što u prethodnom romanu pratimo muke mladih ljudi, njihove mladalačke dileme i sazrevanja, dok je sada reč o sazrelim ljudima koji su neke iluzije pogubili, ali se nisu tako strašno razočarali kako bismo mogli očekivati učeći se Rusiji na delima jednog Dostojevskog. Iako će glavni junaci romana da se sukobljavaju na ravni ideja – jedan brani etičke, drugi estetičke principe – u njihovim dilemama ipak nema teških metafizičkih naslaga na koje smo, čitajući Ruse, navikli. Najzad, u kratkom romanu Drugi brak Leontjev se približava filozofskom govoru i, kroz likove, ispituje mogućnosti ljudske sreće.

Uprkos mišljenju Zorislava Paunkovića, pisca pogovora, da je Leontjev autor koji po dometima "stoji rame uz rame s Tolstojem i Dostojevskim", čini se da, uprkos nesumnjivom majstorstvu, Leontjev ipak ne dostiže mračne dubine Dostojevskog, niti strahoviti jezički zamah Tolstoja (barem sudeći po Leontjevljevim ranim delima). No, na drugoj ravni i donekle paradoksalno, mogli bismo reći da je upravo Leontjev jedna od onih karika bez koje ruska književnost ne bi bila ono što jeste. Manje je bitno što nam je on ukazao na Tolstoja – da nije on, neko bi drugi – ali njegov neprocenjiv značaj u tome je što je on mesto kontinuiteta, karika bez koje lanac ruske književnosti, jednostavno, ne bi bio tako čvrst i veličanstven.

Ivan Milenković