S onu stranu noći

17.09.14 e-novine.com

U zbirci pesama S onu stranu noći pozicija pesnika nema stalno utemeljenje. Lirsko ja napušta telo i vraća mu se, iz sveta prelazi u antisvet ne bi li se iznova odredilo kao biće, nekada i kao žena, i poput Džudit Batler, najveće filozofkinje današnjice, dovodi u pitanje kategorije pola i roda, a iz te promene rađa se imaginacija, nove pesničke slike i neistraženi prostori u kojima se stvara novi svet. Ovo se naročito očituje u ciklusu Ona.

Međutim, u poslednjem ciklusu knjige lirsko ja se ipak vraća svome telu, polu, subjektu, stabilnosti i nanovo revitalizuje svoju pesničku poziciju. Utemeljenje u jeziku i poeziji potrebno mu je da bi se borilo, da bi se pitalo, da bi se pevalo. Autor zadržava okvir i kaže: Moram novom/ da utvrdim pol i rod/ odaberem žanr/ odredim granice/ ugradim antivirus/ napravim backup. Takva pozicija neophodna mu je da bi sagledao sopstveno neuklapanje u celinu, suvišnost u svetu, da bi se oslobodio, postao mašina, promenio pol, ukinuo razliku između sebe i displeja, doživeo Tao, oslobađanje, katarzu... Tek nakon toga, mogućno je ponovno uživanje u telu, kada se ima osećaj da si nepovratno napustio nekadašnji svet.

Zbirka S onu stranu noći predstavlja iskorak iz datosti i mogućnost drugačijeg. U vremenu sveopšte popularizacije poezije, njene upotrebe i zloupotrebe u sferi javnog spektakla, Dragoljub Stanković je uspeo da postavi važna pitanja, da problematizuje samu poziciju pesme, kao i odnos pesnika prema svetu, ukratko, da pronađe novi prostor za pesnički govor.

Dok se većina pesnika mlađe i srednje generacije ukalupljuje u zadate diskurzivne okvire, Dragoljub Stanković svedenošu i nenametljivošću izraza zauzima posebno mesto na aktuelnoj književnoj sceni. Kao i u prethodno objavljenoj zbirci Barka tela, i u novoj knjizi naslovljenoj S onu stranu noći on peva o telu, ali sada ide korak dalje. U ranijim radovima kreće od rituala svakodnevice, dok se u novim fokusira na telo dosežući do svojevrsne poetske metafizike. Telo je subjekt, polazište iz kog jezičkim sredstvima autor promišlja pitanja savremene civilizacije, sveta u kojem živi, sopstvenog mesta u njemu.

Stanković se u novoj knjizi vraća temeljnim pitanjima postojanja, dolaska na ovaj svet. Oslobođen religijskih učenja i filozofskih sistema, iznova stvara specifičnu pesničku ontologiju. Zato kod njega formiranje poetskog subjekta, postanak, kreacija lica i prepoznatljivost nisu datosti dobijene samim rođenjem. U tom procesu lirski subjekt uzima aktivnu ulogu: formirao sam lice tek kasnije/ od onog što sam našao/ što ostalo je od krika – zapisuje on na početku. Već u sledećim stihovima, "ja" ove poezije bori se sa zakonima i kauzalnošću sveta želeći da ih raskine: probudiću se / kao neko drugi / nepovezan neuslovljen/ prethodnim/ lanac ishrane lažima / prekida se... Na početku ove pesme postavlja se i pitanje u sartrovskom maniru, dilema da li je to moguće i da li je otvorenost, sloboda egzistencije data svakom: Otvoreno je sve/ ko može da izdrži/ tu strašnu slobodu.

U telu i van tela autor oseća nelagodu, strah, anksioznost, što se očituje kroz napetost pesničkog izraza. Dezintegracija tela predstavlja rastakanje lirskog ja. Želja za oslobađanjem od kauzalnosti implicira poništavanje, nestanak, priziva Tao, ali istovremeno podrazumeva i oblapornost, žudnju, Eros, rastrojstvo svih čula.

U današnjem svetu, granica između realnog života i virtuelne stvarnosti, čoveka i mašine, lirskog subjekta i kompjutera, odavno je izbrisana, kao što su pre nešto više od sto godina u vreme ukletih pesnika francuskog simbolizma kategorije lepog i ružnog dobile nova značenja u poeziji. Stanković se spušta u telo, u neizvesnost, obara sistem u blato, poput računara briše memoriju ali zadržava celinu, defragmentizuje osmeh.

Siniša Tucić