Šanse

Sreda, 13. jul 1977, Njujork

Kosta Zenokoti je netremice gledao u devojku koja je sedela naspram njega, s druge strane kitnjasto izrezbarenog stola. Govorila je brzo, gestikulirala žestoko i pravila grimase ne bi li naglasila ono što hoće da kaže. Gospode bože! Mrzeo je sebe zbog misli koje su mu prolazile glavom, ali ona jeste bila najsenzualnija žena koju je ikad upoznao...
„Kosta?“, oštro je upitala devojka, „da li me slušaš?“
„Naravno, Laki“, brzo je odgovorio, zbunjen jer je ona ipak bila samo jedan vitak devojčurak – koliko li je sada imala godina – dvadeset sedam ili osam – a opet je posedovala toliku inteligenciju i znanje. Verovatno je znala o čemu on razmišlja.
Laki Santanđelo. Kćer njegovog doživotno najboljeg prijatelja, Đina.
Kučka. Dete. Emancipovana dama. Iskušenje za muškarce. Kosta ju je poznavao kao sve to zajedno.
„Kao što vidiš“, preturala je po prevelikoj Gučijevoj torbi i izvadila paklu cigareta, „ni slučajno nije pravi trenutak da se moj otac vraća u zemlju – ni slučajno. Moraš da ga sprečiš.“
Slegnuo je ramenima. Ponekad je umela da bude izuzetno glupa. Kako je i od koga mogla da očekuje da će sprečiti Đina u onome što je naumio. Kao njegova ćerka, ona bi to trebalo da zna bolje neko iko. Uostalom, Đino i Laki su bili ista sorta, bili su toliko slični koliko se samo zamisliti može. Ona je čak i fizički potpuno nalikovala ocu. Isto agresivno i puteno lice, maslinastog tena, sa dubokim vatrenim crnim očima i širokim senzualnim usnama. Jedino su im se nosevi razlikovali. Đinov je bio muževan i istaknut, dok je njen bio manji, ženstveniji. Oboje su imali garavo crnu kosu, njena je u zamršenim loknama padala na ramena, a i Đinova je, u njegovoj sedamdeset i nekoj godini, bila i dalje gusta.
Kosta je sa žaljenjem podigao ruku i dodirnuo ćelavo mesto na svojoj glavi – bilo je to više od jednog mesta – pustinja – jalova površina lobanje, koju ne bi mogao da prikrije ni najveštiji frizer. Ipak... s obzirom na svojih šezdeset i osam godina, šta je mogao i da očekuje?
„Hoćeš li mu reći?“, pitala je. „Dakle? Hoćeš li?“
Kosta je smatrao da je najbolje ne pominjati kako avion u kome se nalazi Đino upravo u tom trenutku nadleće grad. Uskoro će sleteti. Laki će jednostavno morati da se pomiri s činjenicom da njen otac ponovo preuzima posao.
Gospode bože! Nastaće veliko sranje, a on, Kosta, biće prvi na udaru.

Tri sprata više, Stiven Berkli je marljivo radio u tišini kancelarije svog prijatelja Džerija Mejersona. Imali su dogovor da Stiven, ukoliko zaželi potpunu privatnost, može da koristi ove prostorije posle uobičajenog radnog vremena. Bilo je sjajno. Bez telefonskih poziva. Niko nije mogao da ga nađe. Njegova kancelarija je uvek bila prava ludnica – u ma koje doba dana ili noći. Čak ni u njegovom stanu telefon nikada nije prestajao da zvoni. Protegnuo se, pogledao na sat, i pošto je video da je skoro pola deset, blago opsovao sebi u bradu. Izgledalo je da je vreme jednostavno projurilo. Pomislio je za časak na Ejlin i zapitao se da li da je pozove. Trebalo je da idu u pozorište, ali to mu se baš i dopadalo kod Ejlin – ništa je ne bi uznemirilo, sve je smireno prihvatala – propušteni odlazak u pozorište jednako kao i prosidbu. Zaprosio ju je pre tri nedelje i ona je pristala da se uda za njega. Stiven nije bio iznenađen, jer s Ejlin nije bilo iznenađenja, a posle Zizi, njegove bivše supruge, kome je još bilo do toga?
Stiven je imao trideset osam godina i želeo je sređen život. Ejlin je imala dvadeset tri i to bi mu i pružila. Stiven Berkli je bio veoma uspešan javni tužilac. Čim su crnci postali omiljeni, on je, sa završenim koledžom, četvorogodišnjim studijama prava i velikim entuzijazmom, odmah našao sebi mesto. Nekome s toliko znanja i duha i s tako oštrom inteligencijom, nije bilo teško da dostigne poziciju koju je želeo. Pomoglo mu je i to što je izuzetno privlačno izgledao. Visok preko sto osamdeset centimetara, atletski građen, imao je prodorne zelene oči, crnu kovrdžavu kosu i kožu boje mlečne čokolade. Osim toga, bio je i razoružavajuće nesvestan koliko je zgodan. To je ljude izbacivalo iz ravnoteže. Očekivali bi uobraženost, a naišli bi na ljubaznost. Očekivali bi aroganciju, a otkrili bi čoveka koji nije ravnodušan prema onome što drugi misle i osećaju.
Uredno je razvrstao svoje papire po odeljcima iznošene kožne akten-tašne. Prešao je pogledom po kancelariji, isključio lampu na radnom stolu i krenuo ka vratima. Radio je svom žestinom na jednoj izuzetnoj istrazi koja je upravo dostizala vrhunac. Bio je umoran, ali je to bio prijatan umor – nastao od teškog rada – njegove omiljene razonode. Ona je bila bolja od seksa iz čiste zabave. Ne da nije uživao u seksu. Seks sa pravom ženom je nešto sjajno, ali sa Zizi to je bila takva opsesija. Daj, daj, daj. Zavodljiva mala Zizi je to želela u svako doba dana – a kada on nije bio tu... Pa... sama je nalazila načine da ubije vreme. Da je slušao majku, nikada se ne bi ni oženio njome. Ali ko još sluša majku kada mu je kurac napaljen?
S Ejlin je bilo drugačije. Ona je bila fina staromodna devojka i njegova majka je tu vezu odobravala od sveg srca. „Venčajte se“, savetovala mu je, a to je bilo baš ono što je i sam želeo da uradi.
Pogledao je još jednom po kancelariji i krenuo ka liftu.