Semper idem

12.05.06 Vreme

Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim cirkusom Danila Kiša

Nije baš uobičajeno, a nije ni u skladu sa nepisanim pravilima savremenog kritičarskog lelemudizma da se tako egzaltirano izjašnjavate o novim, posve "nekanonizovanim" knjigama, ali ko mari za to, biće nam svima bolje ako već u prvoj rečenici ovog teksta "priznam" ono što držim nepobitnom istinom, pa da onda spokojnije idemo dalje: Semper idem, "nedovršena hronika jednog detinjstva" Đorđa Lebovića (Narodna knjiga, Beograd 2005), pomalo već i zaboravljenog (prevashodno) dramskog pisca jeste, naime: remek-delo. Bez ostatka, bez vrdanja, bez izlaza za nuždu. Bez potrebe da relativizujem, kamoli ironizujem ovaj iskaz. Ne mogu da se setim nijednog dela pisanog na srpskom jeziku, a premijerno objavljenog u XXI veku, koje bi ga nadvisilo, koje bi makar stajalo na ravnoj nozi s ovom čudesnom hronikom raspadanja jednog sveta, našeg sveta, nego kojeg drugog, a sa posledicama koje ovako ili onako osećaju i oni rođeni decenijama kasnije. Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski/senzibilitetski iole srodne knjige koju biste bez stida usled posvemašnje nedostojnosti mogli staviti u istu rečenicu s troknjižnim Porodičnim cirkusom Danila Kiša (Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik). E, sada je i taj problem rešen: Semper idem dostojni je izdanak jednog srodnog sveta, ali ostvaren bitno drugačijim literarnim sredstvima.

"Semper idem" (uvek isto) natpis je na jednom somborskom tornju, koji podseća na najbolniji paradoks naših života: na prolaznost, a opet i na večno vraćanje istog... Naročito onoga čemu se niko neće obradovati. Pod senkom tog tornja tridesetih godina užasnog i uzbudljivog XX veka odrasta jevrejski dečak, okružen (a)tipičnom građanskom porodicom, danas bi se reklo blago "disfunkcionalnom" (razvedeni roditelji, što je u to vreme bilo prilično neuobičajeno). Deda Adolf, porodični mudrac i neretko prilično neshvaćeni vernik Zdravog Razuma, "svetli" je junak njegovog odrastanja; drugu, "tamnu" i misterioznu stranu simbolizuje drugi deda Josef, kojeg hroničar nikada nije ni upoznao jer je Josef umro pre njegovog rođenja, ali koji će mu se javljati u snovima, koji će biti njegov link ka onoj drugoj strani jevrejske tradicije, i čioji će "lik" ovoj knjizi podariti jedan od bitnih njenih slojeva, onaj oniričko-fantastički (o, zar se i to može u autobiografiji...), direktno povezan s kabalom, raznovrsnim mističkim iskustvima (epizode s Kamenorescem, koji jeste Smrt, priča su za sebe), i sa junakovom moći prekognicije, užasanutog i preciznog predviđanja Zla koje će se dogoditi bliskima i dragima, "moći" koja ga samo unesrećuje jer ne može učiniti ništa da pobedi Fatum. A Zla u ovoj knjizi barem neće nedostajati, mada ona počinje nekako upravo sa "drugog kraja" te metafizičke skale, iz jednog gotovo arkadijskog stanja.

Deo će detinjstva mladi Lebović provesti u Zagrebu, prateći potucanja svoje majke za Boljim Životom. Oh, nije da će im tamo nečega nedostajati, naprotiv: taj će deo njegovog života biti pastelno oslikan kao nepomućeno rajsko stanje, a njegova dadilja Dadi – prva u nizu osoba kojima će naš hroničar u jednom tragičnom momentu zauvek izgubiti svaki trag; srećom, tragedije su tada još samo intimne – tek docnije će postati istorijske, kada se i raj neopozivo premetne u mračni i gušeći džehenem, pod demonskim zapovedništvom "majstora iz Nemačke".

CRNI OBLAK: Godine ranog detinjstva, potom osnovnog i srednjeg školovanja, proticaće uglavnom između malog i prašnjavog Sombora i otmenog i gizdavog, a opet, u prelomnim trenucima tako teskobnog Zagreba ("o ta uska varoš, o ti uski ljudi", vapio je kadgod Matoš...); na njihovom početku stoji, dakle, jedna rajska praslika, zauvek razbijena u paramparčad još dečakovim padom na Šalati, padom koji će iz njegovog života i iz ove hronike izgnati Dadi, ali će i u nju uvesti jedan od najdojmljivijih likova, onaj dečakovog očuha Andrije Buhvalda, plemenito beskorisnog sanjara rodom iz Subotice, a kojeg će posinak nazvati Andrija Knjigašuma (buch+wald), čoveka koji je, pokazaće se pri tada još dalekom svođenju računa, živeo na svetu samo zato da bi voleo dečakovu majku... Pa dobro, znate li možda za nešto bolje? Odmicaće, dakle, rutinski i tromo ta treća decenija dvadesetog veka, na dalekom će se obzorju ukazati crni oblak, ali malo ko će se udostojiti da ga barem primeti dok ne bude prekasno za sve. Deda će Adolf u jednom momentu u malovaroškim šaputanjima biti čak proglašen novom gradskom ludom samo zato što će – na gotovo sveopšte čuđenje i podsmeh: ta, mani se! - uporno najavljivati Apokalipsu koju svima i svugde, pa i ušuškanom, provincijalnom Somboru, zaturenom negde u sverodnoj bačkoj zemlji tamo iza poslednjih dunavskih ritova, donosi Ludi Moler iz Braunaua, odskora Firer jednog velikog, posrnulog naroda.

Dva su velika majstorska spisateljska postignuća presudno oblikovala Semper idem: na jednoj strani, izvanredan prikaz epohe, na drugoj, galerija fascinantnih, potresnih, zadivljujućih, rastužujućih i uvek ponad svega tako jedinstvenih i neponovljivih (a bez ikakve isforsirane ekscentričnosti koja bi ih imala prečicom učiniti "zanimljivima") likova koji defiluju ovom hronikom.

KONAČNO REŠENJE: Lebovićeva freska duha vremena beskrajno je duhovita i pronicljiva, duboka na onaj najdivniji način, dosledno lišen svakog celomudrenog prenemaganja. Boljševizam, nacizam, fašizam – plus lokalne etno-varijante istog – još su daleke, gotovo apstraktne pošasti o kojima gospoda dokono divane u kafani, ali rvu se već naveliko za ljudske duše, i sve je više onih koji u ime ovog ili onog parcijalnog Dobra prelaze na stranu Zla; tu negde između, životari se u okruženju tupih malovaroških običaja i skrupula, operetskih nacionalnih egoizama i konfesionalnih samozaljubljenosti, ali isto tako i uz dečačko kamaradovanje, prve ljubovne nemire, danas nezamislivo spora erotska otkrića, i uz čitav onaj mozaik vrlih i dobrih ljudskih karaktera, dragih i u svojim manama i posrnućima. Lebović će se vrlo rano susresti s ovaploćenim Zlom – koje je, po običaju, preuzelo pogani antisemitski jezik – i ono će vremenom jačati i rasti, sve do apokaliptične kulminacije u kojoj će – uglavnom u Hitlerovim gasnim komorama - zauvek nestati gotovo svi junaci ove knjige, to jest oni koji neće imati apsurdnu sreću da još ranije budu pometeni s životne pozornice. To su rani, bolni susreti s fenomenom mržnje, i to zbog Drugosti koje jedva da si svestan, koja ti zapravo znači mnogo manje nego onima koji te zarad nje tako strasno mrze. Opčinjavajuće lucidan i sve svesniji neke fundamentalne neozbiljnosti većine onoga što većina odraslih priča, pisac "hronike jednog detinjstva" ostaviće i monumentalno svedočanstvo o prirodi srednjoevropskog jevrejstva u zloslutnoj epohi predvečerja holokausta, jevrejstva koje je sve samo ne "jedinstveno", naprotiv: mnogi do njega neće baš mnogo držati ni u etničkom ni u religijskom smislu, gotovo do i preko granice asimilacije u većinski (mađarski, srpski, nemački) kontekst, ali sve će ih holokaust podučiti istome: Jevrejin je onaj kojeg drugi vide kao Jevrejina, i tu nema spasa; ne prestaješ biti Jevrejinom tako što izjaviš da to više nisi. Na nekim je stranicama ove knjige s retko kada viđenom pronicljivošću, a strogo književnim sredstvima, bez odvećnog dociranja, p(r)okazana filistarska suština antisemitske paranoje. Na drugoj strani, koliko o vremenu, toliko je Semper idem i priča o ljudima, izvanredan brevijar likova koje će čitaocu biti nemoguće istisnuti iz svesti: od piščevih roditelja, madžarske maćehe i njene živopisne porodice Ujkeri, tetaka i teča, ujaka, školskih drugara i profesora, ceo jedan spontano i samorazumljivo "multi-kulti" panonski mikrosvemir kao dragoceni preostatak nekog cvajgovskog (prek)jučerašnjeg sveta K. und K. vremena. Sve će to, kako god, nestati u jednoj užasnoj pometnji, skoro će svi njeni junaci skončati kao delić jednog sumanutog endlosunga. A dečak će svakom svom mrtvom podariti po jednu zvezdu na nebu, pazeći da ne hoda malen tamo dole pod zvezdama, kao što glavinjaju ili puze oni što su ih dali pobiti.

Ova opširna knjiga (412 strana), koja je iznenadnom smrću autora ostala "kratka" za nekoliko poglavlja, ali se to gotovo i ne oseća, na ovom se prostoru može pre dotaknuti nego temeljitije prikazati. Zato ovde nužno stajem. Uvek isto? Uglavnom da, zlo ne spava, i čovek malo šta tu može da učini osim da se maši za onu "kutiju olovnih slova" o kojoj je govorio Krleža, za tu tanku, varljivu, a prelepu odbranu čovekovu pred divljaštvom.

Teofil Pančić

17.12.05 Blic

Ovih dana je u izdanju „Narodne knjige“, posebnim zalaganjem urednika Vase Pavkovića, izašla „nedovršena hronika jednog detinjstva“. Knjiga „Semper idem“ je nedovršena jer pisac ovog jedinstvenog štiva Đorđe Lebović nije uspeo da napiše završna dva poglavlja. A poslednje redove, po svedočanstvu njegove supruge Zlate, pisao je još na dan svoje smrti 22. septembra 2004.

U knjizi ovog rasnog dramskog pisca, koji je svojim komadom „Nebeski odred“ (napisanoj sa Aleksandrom Obrenovićem) pre pola veka na „Sterijinom pozorju“ uzdrmao jugoslovensku javnost do tada kljukane socrealizmom, nema mnogo o pozorištu, ali ima mnogo drame.

On svoje prve doživljaje o pozorištu priča gotovo samo kao karakteristične epizode iz života. Lebovićev otac je bio strasni ljubitelj pozorišta. Režirao je sa amaterima tipične austrougarske operete. Kad je Đorđa otac jednom odveo da vidi scensku verziju epa „Janoš Vitez“ Kacoha Pongraca, švrća se pokazao kao starmali kritičar sa pravim ukusom: „Više bih voleo da samo pevaju ili samo govore. Pomalo mi je bilo smešno.“ Dakle, Lebović je odmalena omrznuo tipični malograđanski žanr operetu.

Epizoda u glumačkom salonu karakteristična je o odnosu nacista prema Jevrejima. Kada se mali Đorđe pojavio sa svojim ocem, jedan od njilaški raspoloženih glumaca, koga autor zove mačorom Fredijem, uzviknuo je: „Šta ćeš ti ovde? Pristup psima i Jevrejima strogo je zabranjen!“. Tad je Đorđe dobacio ocu da ovaj čuje: „Da nije razrok, ličio bi na tetka Rozaliju.“ Mačak Fredi tad počne da frkće i psuje „štene jevrejsko“. Takvi ljudi krajem rata odvešće jedanaestogodišnjeg dečaka Đorđa Lebovića u Aušvic i Mauthauzen.

Ovu povesnicu preporučujem kao dobro i istinito štivo u trenutku kad se širom Evrope i kod nas povampiruje nacistoidni šovinizam opasan kao i onaj koji je naneo toliko zla čovečanstvu u Drugom svetskom ratu.

Jovan Ćirilov

08.12.05 NIN

Nije čvrste volje i čvrstog uma čovek koji uspeva da pokori druge, već čovek koji uspeva da pokori samog sebe – citirao je Đorđe Lebović ovu kinesku poslovicu u jednom od retkih televizijskih intervjua, nekoliko godina pred smrt (1928-2004), i u njoj je bilo sažeto mnogo od životnog stremljenja ovog diplomiranog filozofa, dramskog pisca, nekadašnjeg upravnika Beogradskog dramskog pozorišta i književnika.

Ovih dana, tačnije 13. decembra, u Ateljeu 212 biće održana promocija Lebovićeve posthumno objavljene knjige “Semper idem” (Uvek isto), u čijem podnaslovu stoji Nedovršena hronika jednog detinjstva. Reč je o delu na više od 400 stranica koje je Đorđe Lebović pisao od 2000. godine kada se posle osmogodišnjeg boravka vratio iz Izraela, do smrti. Kritičar Vasa Pavković koji je ovo delo i preporučio za štampanje u Narodnoj knjizi, veli u pogovoru ove knjige da je “bilo kakvo prepričavanje zbivanja koja s velikom uverljivošću rekonstruiše knjiga "Semper idem" nemoguće i nepotrebno, jer je svoj poslednji spis Đorđe Lebović napisao u jednoj vrsti duboke umetničke i ljudske koncentracije”.

Koliko je životni vrtlog Đorđa Lebovića obeležio njegovo delo, a koliko je njegov odnos prema ljudima i događajima bio obojen jevrejskim poreklom zbog kojeg je kao šesnaestogodišnjak završio u Aušvicu i preživeo nezamislive strahote? Podsećanje na ovog autora je, pre svega, prisećanje da je zajedno sa Aleksandrom Obrenovićem bio autor čuvene drame “Nebeski odred” koja predstavlja začetak moderne srpske dramaturgije, a 1957. za nju je dobio Sterijinu nagradu. Isto priznanje je osvojio i osam godina kasnije za komad “Haleluja”, a 1968. godine je postao vlasnik vanredne Sterijine nagrade. Autor je i drama Svetlosti i senke, Viktorija, Vojnik i Lutka, Dolnja zemlja, Sentandrejska rapsodija, a mnoge od njih igrane su u Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, Izraelu, Americi, Rusiji, Češkoj, Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji... Njegova najdugotrajnija i po oceni mnogih najznačajnija drama je Ravangrad, koja je dva puta igrana u režiji Dejana Mijača, a kada ju je prvi put odgledao, egzaltirani reditelj Paolo Mađeli je uzviknuo: “Pa, ovo je bolje od Čehova!” Pisao je Lebović i scenarije za filmove Most, Devojka sa Kosmaja, Valter brani Sarajevo (jedan od autora) i Avijacija. Uradio je nebrojeno prepravki i dorada raznih tuđih scenarija.

Zasluge za objavljivanje ove Lebovićeve knjige pripadaju njegovoj supruzi, glumici Zlati Lebović, koja je u svet glume ušla kao Zlata Jakovljević sa klase Predraga Bajčetića i Mate Miloševića. Karijeru je završila u pozorištu “Boško Buha”, a gotovo četiri decenije provela je u ljubavi i braku sa piscem. Igrala je u njegovim dramama, za jednu od tih uloga, u komadu “Viktorija” dobila je i Sterijinu nagradu. Drži da je stvar dobrog ukusa ne hvaliti se svojim mužem jer je njegove ljudske i umetničke kvalitete otkrivala godinama i zbog njih ga sve više volela, ali slaže se kad joj pomenemo da njen suprug očigledno nije bio miljenik čaršije i klanovskog Beograda. Delom i zbog svog pomalo rezervisanog odnosa prema ljudima:

“Đorđe je zaista bio van toga o čemu govorite. Imao je nekoliko prijatelja, među kojima je bio i Borislav Pekić, to su bili ljudi koji su nam dolazili u kuću i za koje je uvek imao vremena. Istina je da je Đorđe voleo ljude, ali logorsko iskustvo koje je preživeo ponekad je prevagnulo i češće je bio u kući za radnim stolom. A i zbog para kojih nikada nije bilo dosta, prihvatao je da prepravi gomilu scenarija, na šta mu je otišlo isuviše vremena. S druge strane, on je bio pisac koji je puno vremena posvećivao pripremi drame ili scenarija.”

Nerado je i veoma teško odlučio da početkom devedesetih ode u Izrael. A užas još jednog rata već je učinio svoje. Đorđe nije imao snage da još jednom preživljava ono što je kao dečak doživeo. Mada je stalno ponavljao da je njegov dom u Beogradu, ali kada je u leto 1992. godine otišao na sastanak svojih logoraša, vratio se kući mračan i neraspoložen, o čemu svedoči gospođa Lebović:

“Na tom skupu preživelih logoraša dogovarali su se kakav stav da zauzmu prema situaciji u kojoj smo tada bili. Međutim, nastala je užasna svađa, ljudi su se lično vređali, i Đorđe mi je rekao: Slušaj, i moji logoraši su se podelili, pogasila su se sva svetla razuma, nemam više šta ovde da tražim! I tako smo sa deset kofera u kojima su uglavnom bile knjige, otišli u Izrael. Tamo nam je bilo lepo, ali Đorđe nikada nije prestao da tuguje za Beogradom i čeznuo je da se vratimo.”

Rođen u Somboru i odrastao tu kod babe i dede, kao i u Zagrebu sa majkom koja se razvela od njegovog oca dok je bio beba, Đorđe Lebović je imao 16 godina kada se sa 38 kilograma vratio iz Aušvica. Mogao je tada kao i Eli Vizel, dečačić iz Transilvanije, iz logora Aušvic da produži u Francusku, ali on se vratio u Sombor, kući:

“Imao je Đorđe”, kaže njegova supruga, “mogućnost da 1948, kao i mnogi Jevreji, napusti Beograd, ali nije želeo. Ovo je bio njegov zavičaj, njegova domovina. U Izraelu su mu prebacivali da nije zainteresovan za ono što se događa tamo, već ga zanima samo ono što se događa u Srbiji, ali on jednostavno nije želeo da se svrstava na bilo koji način, osim po svojoj savesti. Nikoga nije mrzeo, nikoga nije optuživao, tražio je uvek lepšu stranu života i ljudske prirode.”

Naša sagovornica nam o svom suprugu otkriva i sledeće:

“Pisac Borislav Pekić, jedan od osnivača Demokratske stranke, poželeo je da među prvim članovima bude i Đorđe Lebović. Ali, ubrzo je shvatio da je njegov prijatelj suviše svoj za tu vrstu stranačkog kolektivizma, da je Lebovićev pojam odbrane nacionalnog interesa, zapravo odbrana dostojanstva ljudskog života. A za političare govorio je da su ‘ograničeni u znanju a uobraženi u neznanju’.”

Lebović nije želeo da bude samo Jevrejin, niti je poricao da je to po rođenju, ali nije bio vernik. Zanimljiv je događaj koji nam prepričava gospođa Lebović, a čiji je drugi akter pisac Vesna Janković koja je izuzetno uvažavala starijeg kolegu:

“Đorđe je umro dan pre Jon Kipura, najvećeg jevrejskog praznika. Vesna je bila kod nas nekoliko dana pre toga. Đorđe je pričao Vesni o pesmi koju je svirao na violini njegov otac i da bi voleo ponovo da je čuje. To je pesma Kol Nidre. Vesna je predložila da idu u sinagogu da je čuju. I on je prihvatio. Posle povratka iz logora Aušvic, Đorđe nije odlazio u sinagogu. I tada je poželeo da idemo sa Vesnom na službu uoči Jon Kipura, da bi čuo Kol Nidre. Nažalost, to nije doživeo.”

Radmila Stanković